Udala sam se odmah poslije srednje škole.Prva godina je bila kao u snu, imala sam divnog muža, volio me i pazio i kao krunu naše ljubavi rodila sam godinu dana kasnije dijete. Ali naša je sreća bila kratkog daha.
Moj muž se teško razbolio i umro, ma koliko bolilo morala sam se pomiriti sa gubitkom. Nije to bilo lako. Imala sam 21 god. i bila sam udovica sa bebom. Nisam znala šta ću sa sobom,sve dok jednog dana nisam pogledala svoju ćerku i rekla sebi: hoću nešto da joj obezbjedim, neću da zavisimo od baka i deka.
Тako sam upisala fakultet. Nije bilo lako,ali zanimljivo svekar i svekrva su me podržali i pomagali i na tome ću im biti beskrajno zahvalna,dok su moji roditelji govorili da se manem ćoravih poslova i da čuvam dijete, da od toga nema ništa i da je to prevelik zalogaj za mene.E pa nisu bili u pravu, ja sam danas inženjer elektrotehnike, imam siguran posao i egzistenciju za svoje dijete. Zato,ljudi ne odustajte nikad u borbi, pogotovo ako imate za koga da se borite.
