Ugasila sam notifikacije.
Nisam plakala.
Otvorila sam kalkulator.
Bila je to valjda profesionalna deformacija.
Sati.
Strategije.
Produkcija.
Copywriting.
Kada je moj brat Luka prije tri godine otvarao svoj boutique hotel s restoranom, rekao je:
„Seko, ti se razumiješ u te mreže. Daj mi samo malo pomozi oko Instagrama, da krene.“
To „malo“ pretvorilo se u tri godine mog neplaćenog rada.
Radila sam sve.
Dizajnirala sam vertikalne vizuale točno u milimetar.
Pisala tekstualne udice, takozvane „curiosity gaps“, koje su tjerale ljude da kliknu na link u opisu.
Montirala sam one kratke, filmske video loopove od deset sekundi zbog kojih mu je organski doseg otišao u nebo.
Njegov restoran bio je pun mjesec dana unaprijed.
„Naša obiteljska priča,“ govorio je otac.
„Naš poduzetnik,“ govorila je majka.
Ja sam bila „ona koja tipka po mobitelu“.
Prekjučer je Luka prodao manjinski udio restorana investitorima.
Dobio je injekciju od 250.000 eura.
Pozvao nas je na večeru da proslavimo.
Majci je kupio avionske karte za Rim.
Ocu je platio popravak krova na vikendici.
Meni je natočio čašu vina, nasmijao se pred investitorima i rekao:
„I hvala mojoj seki, koja tu i tamo opali koju lijepu fotku za internet.“
Zatim mi je pružio poklon-vrećicu.
Unutra je bio parfem.
Od 60 eura.
Nisam ništa rekla za stolom.
Ispila sam vino, nasmiješila se i otišla ranije jer sam „imala posla“.
Kada sam došla kući, izračunala sam.
Po cijenama moje agencije, tri godine onakvog vođenja profila, snimanja, montaže i strategije koštale bi ga otprilike 55.000 eura.
Dobila sam parfem.
Nisam bila ljuta što je uzeo novac.
Bila sam ljuta jer se moj rad u ovoj obitelji smatrao nečim što se podrazumijeva. Njegov rad bio je biznis. Moj rad bio je „usluga“.
Sljedećeg jutra, ulogirala sam se u sve njegove poslovne račune.
Nisam obrisala ništa. To rade amateri.
Samo sam prebacila sva administratorska prava na njegov privatni mail, a sebe uklonila s popisa.
Onda sam mu poslala poruku:
„Luka, čestitam na investiciji. Moj volonterski ugovor je istekao. Računi su sada samo tvoji. Sretno s novim kampanjama.“
Zvao je za osam minuta.
Nisam se javila.
Zvao je otac.
„Što to radiš bratu? Danas mu izlazi onaj važni video za vikend-meni, a ti mu blokiraš pristup!“
„Ne blokiram, tata. Dao mu je sav pristup. Neka ga sam objavi.“
„Ali on to ne zna!“
„Onda neka plati nekome tko zna.“
Nakon sat vremena, Luka mi je poslao glasovnu poruku.
Bio je izvan sebe.
„Zvao sam dvije agencije jutros. Traže mi 2000 eura mjesečno samo za osnovni paket! Bez videa! Jesi ti normalna, tko će to plaćati?!“
Moja tekstualna poruka natrag bila je kratka:
„Ja koštam 3000. Parfem možeš zadržati.“
Nisu razgovarali sa mnom dva mjeseca.
Majka je govorila susjedima da me „novac pokvario“.
Zanimljivo kako te novac pokvari tek kad ga ti počneš tražiti, a nikad kad ga besplatno stvaraš za druge.
Luka je na kraju zaposlio neku studenticu.
Njegovi profili sada izgledaju kao letak iz devedesetih.
Nema više savršenih loopova. Nema udica koje zadržavaju pažnju.
Rezervacije su mu pale za 40%.
Jučer me nazvao. Prvi put nakon onog dana.
Glas mu je bio drugačiji. Tiši.
„Seko… možemo li na kavu? Platio bih ti po tvojoj tarifi. Koliko god kažeš.“
Gledala sam u ekran.
Nekada bih pristala. Nekada bi mi bilo žao.
Ali danas moja agencija radi za tri velika klijenta koji nikada nisu pitali zašto moj rad košta toliko koliko košta.
„Ne mogu, Luka,“ rekla sam. „Ne primam nove klijente.“
Prekinula sam vezu.
Prvi put u životu, taj klik na mobitelu zvučao je kao sloboda.
Koja ti je tema u ovoj priči bila najzanimljivija: nepravda u obiteljskom poslu, trenutak kada je shvatila vrijednost svojih vještina ili sam kraj?
