„Pošalji mi tu fotografiju.“
Lorena se nasmijala.
„Zašto bih?“
„Jer si došla dokazati da Davor voli tebe.“
„I dokazala sam.“
„Onda se nemaš čega bojati.“
Oklijevala je.
Pružila sam ruku.
„Pošalji.“
„Prvo izbriši fotografiju iz grupa.“
„Ne.“
„Onda ništa.“
„U redu.“
Uzela sam njezinu vrećicu s voćem.
Otvorila vrata.
„Što radiš?“
„Završile smo.“
„Marta.“
„Ili mi pošalji poruku ili izađi.“
Nije se pomaknula.
„Znaš da je gotovo između vas.“
„Vjerojatno.“
Moj mir ju je živcirao više nego vikanje.
„Onda zašto se tako držiš tog stana?“
Pogledala sam je.
„Što ti znaš o mom stanu?“
Prekasno je shvatila.
„Ništa.“
„Upravo si rekla da se držim stana.“
„Davor mi je nešto spomenuo.“
„Što?“
„Da ste razgovarali o većem stanu.“
Nisam odgovorila.
Davor mi je posljednja dva mjeseca doista govorio da bi trebali kupiti nešto veće.
Predlagao je da moj stan „iskoristimo pametnije“.
Prvo prodaja.
Onda kredit.
Zatim zajednička nekretnina.
Jednom mi je čak donio fascikl.
„To su samo papiri za procjenu i banku.“
Nisam potpisala.
Rekla sam da ću pročitati kad budem imala vremena.
Tri dana poslije ponovno me pitao.
Onda opet.
Tada mi nije bilo čudno.
Sada jest.
„Pošalji mi razgovor“, rekla sam.
Lorena me promatrala.
„Ako ti pošaljem, nećeš njega zaštititi?“
Gotovo sam se nasmijala.
„Lorena, sinoć sam njegov poljubac s tobom poslala njegovoj majci.“
To ju je uvjerilo.
Poslala mi je nekoliko snimki zaslona.
Telefon mi je vibrirao.
Jedna.
Druga.
Treća.
Na jednoj je Davor napisao:
„Stan je samo na nju. Zato ne mogu ništa bez nje.“
Na drugoj:
„Ako pristane na prodaju i novi stan bude zajednički, sve je lakše.“
Lorena:
„A onda?“
Davor:
„Onda rješavam nas.“
Lorena:
„To govoriš mjesecima.“
Davor:
„Još samo da potpiše.“
Osjetila sam hladnoću u prsima.
Ne zato što bi tim porukama automatski mogao uzeti moj stan.
Nego zato što sam napokon vidjela što je pokušavao postići.
Moju imovinu pretvoriti u nešto zajedničko.
A zatim „riješiti njih“.
Spremila sam sve.
Lorena je zadovoljno prekrižila ruke.
„Sad razumiješ?“
„Da.“
„Onda se razvedi.“
Pogledala sam je.
„To nam je prvi put da se slažemo.“
Osmijeh joj je nestao.
„I izbriši objave.“
„Ne.“
„Marta!“
„Sama si mi poslala fotografiju.“
„Privatno!“
„Poslala si je supruzi muškarca kojeg ljubiš i dodala provokaciju.“
„Nisam ti dala dopuštenje da je šalješ dalje.“
„O tome možeš razgovarati s odvjetnikom ako smatraš da treba.“
Uzela je torbu.
„Ti stvarno nisi normalna.“
„To mi je Davor već napisao.“
Otvorila sam vrata.
Na hodniku više nije bilo publike.
Odjednom nije plakala.
Samo je prošla pokraj mene.
Prije nego što je ušla u dizalo, rekla je:
„Vidjet ćeš. Do večeras će biti kod mene.“
„Moguće.“
„I to ti ništa ne znači?“
„Znači.“
Vrata dizala otvorila su se.
„Znači da večeras neće biti ovdje.“
Zatvorila su se pred njezinim licem.
Prvo što sam napravila bilo je spremiti sve poruke na više mjesta.
Drugo, pronašla sam fascikl koji mi je Davor donosio.
Nisam nagađala što papiri znače.
Nazvala sam odvjetnicu koju sam poznavala preko posla.
Poslala sam joj dokumente.
Nazvala me dvadeset minuta poslije.
„Marta, jesi li išta od ovoga potpisala?“
„Nisam.“
„Dobro.“
„Može li mi uzeti stan?“
„Nećemo raditi takve zaključke iz nekoliko papira. Ali ako je stan tvoja predbračna imovina i ti si upisana kao vlasnica, nemoj ništa potpisivati niti pristajati na raspolaganje nekretninom dok sve ne provjerimo.“
„To sam i mislila.“
„Zašto pitaš?“
Poslala sam joj snimke Davorovih poruka.
Nakon nekoliko minuta odgovorila je:
„Dođi sutra.“
Davor se vratio malo poslije šest.
Nije pokucao.
Otključao je.
Ušao je bijesan.
„Što ti izvodiš?“
Sjedila sam za stolom.
„Dobro došao.“
„Moja majka je cijeli dan po liječnicima!“
„Je li dobro?“
Zbunilo ga je pitanje.
„Tlak joj je skočio.“
„Onda se nadam da će poslušati liječnika.“
„Nemoj tako hladno!“
„Kako želiš da reagiram?“
„Mogla si nazvati mene!“
„I pitati jesi li ti muškarac na fotografiji?“
„To nije bilo ono što izgleda.“
„Ovo će biti zanimljivo.“
Skinuo je jaknu.
„Bili smo na moru s ekipom. Popili smo. Netko je izazvao Lorenu. Napravila je glupost.“
„Usnama.“
„Marta.“
„Na tvojim.“
„Prestani.“
„I onda je glupost nastavila tako što mi je u dva ujutro poslala fotografiju.“
„Ona je impulzivna.“
„Danas je bila ovdje.“
Davor se ukočio.
„Što?“
„Donijela je voće.“
„Zašto si je pustila unutra?“
Prvi put tog dana iskreno sam se nasmijala.
„Od svega što se dogodilo, to te zabrinulo?“
„Što ti je rekla?“
„Zašto?“
„Jer zna govoriti gluposti kad je ljuta.“
„Pokazala mi je vaše poruke.“
Lice mu se promijenilo.
Samo malo.
Ali dovoljno.
„Kakve poruke?“
„O mom stanu.“
Šutnja.
„Davor, sad možeš birati. Hoćeš li nastaviti lagati ili ćemo barem posljednji razgovor u našem braku voditi kao odrasli ljudi?“
„Ne znam što ti je pokazala.“
Okrenula sam mobitel prema njemu.
Pročitao je vlastite riječi.
„To je izvučeno iz konteksta.“
„Daj mi kontekst.“
„Htio sam da kupimo veći stan.“
„A onda ‘riješiti vas’.“
„Nisam mislio tako.“
„Kako si mislio?“
„Bio sam ljut.“
„Na mene ili na ljubavnicu?“
„Ona mi nije ljubavnica!“
„Onda ti je prijateljica koju ljubiš i kojoj obećavaš budućnost nakon prodaje mog stana.“
Udario je dlanom o stol.
„Dosta!“
Nisam se pomaknula.
„Nemoj udarati po mom stolu.“
„Našem.“
„Mom.“
Ta ga je riječ zaustavila.
Stan.
Namještaj.
Većina stvari.
Kupila sam ih prije braka ili svojim novcem.
Godinama sam govorila „naše“ jer sam vjerovala da gradimo brak.
On je očito cijelo vrijeme vrlo dobro znao što je pravno moje.
„Želiš razvod?“ pitao je.
„Da.“
Očekivao je prijetnju.
Kad je shvatio da je odgovor jednostavan, lice mu se promijenilo.
„Zbog jedne fotografije?“
„Ne.“
„Zbog Lorene?“
„Ne samo zbog nje.“
„Onda zbog čega?“
„Zbog toga što si planirao naš brak kao prijelazno razdoblje dok ne pretvoriš moju imovinu u nešto što ti više odgovara.“
„To nije istina.“
„Poruke su tvoje.“
„Nikad ti ne bih uzeo stan.“
„Nisi ni mogao bez mene.“
Šutio je.
„Zato ti je trebao moj potpis.“
„Marta…“
„Koliko dugo traje to s njom?“
„Ništa ne traje.“
„Onda idi.“
„Kamo?“
„Kod svoje prijateljice.“
„Ovo je i moj dom.“
„O pravima korištenja i daljnjim koracima razgovarat ćemo uredno i preko odvjetnika. Večeras neću raditi scenu.“
Ustala sam.
„Ja idem kod sestre. Sutra počinjemo rješavati razvod.“
Odjednom mu je glas omekšao.
„Nemoj.“
Prvi put.
„Možemo ovo popraviti.“
„Što? Poljubac? Poruke? Plan sa stanom? Tvoju majku koja je mene nazvala problemom jer je njezin sin ljubio drugu ženu?“
„Prekinut ću kontakt s Lorenom.“
„Ne trebaš.“
„Treba.“
„Slobodan si.“
„Marta.“
„To si htio, zar ne?“
Uzela sam torbu.
„Samo si htio da prvo potpišem.“
Nije krenuo za mnom.
Sljedećih tjedana nije bilo filmske osvete.
Bilo je odvjetnika.
Dokumenata.
Izvadaka.
Popisa imovine.
Razgovora koji su trajali predugo.
Stan je ostao predmet koji smo pažljivo odvojili od svega što smo eventualno zajednički stjecali, uz provjeru dokumentacije i pravnog statusa.
Ništa nisam potpisivala na brzinu.
Lorena mi se javila nakon tri dana.
„Je li otišao od tebe?“
Nisam odgovorila.
Nakon još dva dana:
„Možeš barem izbrisati onu fotografiju?“
Nisam odgovorila.
Tjedan poslije stigla je drugačija poruka.
„Možemo razgovarati?“
Nisam namjeravala.
Onda je napisala:
„Davor kaže da sam ja uništila njegov brak.“
To me ipak nasmijalo.
Odgovorila sam samo:
„Fotografija je bila tvoja. Muž je bio moj. Odluke su bile njegove.“
Nakon toga je više nisam kontaktirala.
Kasnije sam od zajedničkog prijatelja čula da Davor i Lorena nisu izdržali ni dva mjeseca.
Nisam pitala zašto.
Nije me zanimalo.
Čovjek koji godinama uživa u tome da dvije žene oko njega održavaju napetost često izgubi interes kad više nema trokuta.
Ali to je bila samo moja misao.
Njihova veza više nije bila moj posao.
Njegova majka nazvala me jednom tijekom razvoda.
„Jesi sad zadovoljna?“
„Čime?“
„Uništila si mu život.“
„Vaš sin ima posao, prijatelje i ženu koju ste nazvali dobrom djevojkom.“
Zašutjela je.
„Marta, brak se ne baca zbog jednog poljupca.“
„Slažem se.“
„Pa zašto onda—“
„Zato što nije bio samo poljubac.“
Nisam joj objašnjavala dalje.
Nije više imala pravo na detalje mog života.
Razvod je na kraju završen.
Kad sam posljednji put vidjela Davora, predavao mi je preostale ključeve.
Stavio ih je na stol.
„Lorena i ja nismo zajedno.“
„U redu.“
„Ništa nećeš reći?“
„Što očekuješ?“
„Ne znam.“
Gledao je po stanu.
„Sve sam izgubio.“
„Nisi.“
Pogledao me.
„Izgubio si brak.“
„I dom.“
„Dom nije nekretnina u kojoj ti netko dopušta živjeti.“
Uzela sam ključeve.
„To si trebao znati prije nego što si moj stan počeo računati u plan za život s drugom ženom.“
Spustio je pogled.
„Žao mi je.“
Nisam pitala zbog čega.
Možda zbog mene.
Možda zbog stana.
Možda zato što Lorena nije ispala budućnost kakvu je zamišljao.
Više mi nije bilo važno.
Nakon što je otišao, otvorila sam obiteljsku grupu u kojoj je sve počelo.
Fotografija je još bila u povijesti razgovora.
Ispod nje deseci poruka.
Optužbe.
Isprike.
Savjeti.
Rođaci koji su mi objašnjavali da brak zahtijeva toleranciju.
Nisam ih ponovno čitala.
Izašla sam iz grupe.
Zatim iz druge.
Pa iz treće.
Odložila sam mobitel.
Te noći, prvi put nakon dugo vremena, nitko mi nije pisao u dva ujutro.
Nisam pobijedila Lorenu.
Nisam joj „prepustila“ Davora.
Muškarac nije nagrada koju dvije žene osvajaju jedna protiv druge.
Ona mi je samo u pogrešno vrijeme poslala pravu fotografiju.
A ja sam zahvaljujući njoj napokon vidjela ono što pet godina nisam htjela priznati:
problem nikada nije bio u tome što je moj muž imao najbolju prijateljicu.
Problem je bio što se prema njoj ponašao kao prema partnerici, prema meni kao prema prepreci, a prema mom stanu kao prema budućem kapitalu.
U dva ujutro mislila je da mi šalje fotografiju koja će me slomiti.
Na kraju mi je poslala dokaz zbog kojeg sam se oslobodila.
Najbolja prijateljica mog muža došla je pred moja vrata glumeći uplakanu ljubavnicu, a onda mi je pokazala poruke kojima je htjela dokazati da će Davor izabrati nju; nije shvaćala da mi je upravo dala trag do plana zbog kojeg je moj muž mjesecima pokušavao doći do mog stana
