Frank Delaney nije bio samo neki slučajan poznanik. On je bio jedan od najpoznatijih i najnemilosrdnijih advokata za korporativno pravo i imovinske prevare u gradu. A do pre nekoliko nedelja, bio je glavni pravni savetnik za firmu Markovog oca.
Sada je radio isključivo za mene.
Visok, obučen u tamnoplavo odelo krojeno po meri, Frank je polako koračao kroz restoran. Zvuk njegovih koraka po mermernim pločicama odjekivao je poput sata koji odbrojava poslednje sekunde jedne dugogodišnje iluzije.
Kada ga je Mark prepoznao, podrugljivi osmeh na njegovom licu istopio se kao vosak. Lice mu je poprimilo boju pepela. „Frank? Šta… šta ti radiš ovde?“ promucao je, zaboravivši na svih sedamnaest gostiju za stolom.
Carol se uspravila, nervozno stežući svoju bisernu ogrlicu. „Marko, ko je ovaj čovek? Kako se usuđuje da prekida moju rođendansku večeru?!“
„Dobro veče, Carol,“ rekao je Frank mirnim, ledenim tonom, glasom koji je nosio autoritet sudskog izvršitelja. Zatim se okrenuo prema meni i blago klimnuo glavom. „Diane. Nadam se da nisam zakasnio.“
„Stigao si u savršenom trenutku,“ odgovorila sam, polako izvlačeći ruku iz tašne. Moja kreditna kartica ostala je na dnu. Umesto nje, izvukla sam mobilni telefon i mirno ga spustila na sto.
Frank je stao pored mene, otvorio svoju tanku crnu aktovku i iz nje izvukao debelu pravnu fasciklu. Zatim ju je bacio tačno na sredinu stola, preko onog apsurdnog računa od 1.286 dolara.
„Šta je ovo?“ prosiktala je Carol, gledajući u fasciklu kao da je zaražena.
„To, Carol,“ rekla sam, ustajući sa stolice, „je kraj mog sponzorisanja ovog cirkusa.“
Pogledala sam Marka pravo u oči. Videla sam kako ga hvata panika.
„Mislio si da ne znam, Mark? Mislio si da sam toliko zaslepljena da neću primetiti kako novac sa mog nasledstva polako nestaje? Kako ‘pozajmice’ tvojoj majci za renoviranje kuće i njena luksuzna putovanja nikada nisu vraćene? Poslednjih šest meseci, Frank i njegov tim forenzičkih računovođa pratili su svaki cent koji ste ti i tvoja draga majka pokušali da sakrijete na fiktivnim računima.“
Za stolom je nastao apsolutni muk. Onih istih sedamnaest ljudi koji su do malopre preplašeno zurili u pod, sada su otvorenih usta gledali u Carol i Marka.
„Diane, ljubavi, hajde da ne radimo ovo ovde…“ počeo je Mark, nesigurno pružajući ruku prema meni. Glas mu je bio jadan i molećiv.
Frank je istupio napred i presekao ga pogledom. „Savetujem vam da se ne obraćate mojoj klijentkinji. Papiri koje gledate sadrže zvaničan zahtev za razvod braka i sudsku zabranu prilaska imovini. Sudija je pre dva sata odobrio potpuno zamrzavanje svih vaših zajedničkih i tajnih računa dok se ne završi istraga o proneveri. To uključuje i vaše lične kreditne kartice, Mark.“
Carol je izgledala kao da će se srušiti sa stolice. Njena savršena fasada bahate vladarke raspala se u paramparčad. „Ovo je nečuveno! Ne možeš nam to uraditi! Mi smo porodica!“
„Bili smo porodica samo kad je trebalo platiti račun,“ odgovorila sam, osećajući kako mi se neka neverovatna, oslobađajuća snaga razliva telom.
Zgrabila sam kožnu mapu sa računom iz restorana i gurnula je pravo pod njen nos, odmah pored papira za razvod.
$1.286,40.
„Rekla si da planovi mogu da se promene. I bila si potpuno u pravu,“ rekla sam, gledajući je sa istim onim sažaljivim osmehom koji je ona malopre uputila meni. „Ja više ne želim mesto u tvojoj kući.“
Okrenula sam se, namignula konobaru koji je s neskrivenim poštovanjem posmatrao celu scenu, i dodala: „Preporučujem da proverite da li imaju dovoljno gotovine kod sebe. Mislim da im kartice više ne prolaze.“
Izašla sam iz restorana prateći Franka. Večernji vazduh nikada nije mirisao tako čisto, a tišina i šokirani pogledi koji su ostali za nama bili su najlepši rođendanski poklon koji je Carol ikada mogla da dobije.
