“Doktori su mojim šestogodišnjim blizancima dali deset dana života, i prvi put, svaki dolar, svako oružje i svaka unca moći koji su bili vezani za moje ime nisu značili apsolutno ništa.
A onda se žena bez prebijene pare pojavila ispred mog imanja u Chicago i odbila da ode, i kada je rekla mom šefu obezbeđenja da zna da moja deca umiru, otkrio sam da nosi nešto što je pripadalo mojoj pokojnoj supruzi.
Moje ime je Lawson Mercer.
Dr. Franklin Yates stajao je pored mene dok su Jonah i Blythe spavali iza stakla”
. Njihova tela su izgledala nemoguće mala ispod ćebadi.
Iscrpeli smo sve što mogu da podnesu, rekao je.
Koliko još?
Možda deset dana.
Leukemija im je već uzela kosu. Apetite. Smeh. Sada je htela sve.
Kasnije je Jonah otvorio oči.
Tata?
Ovde sam.
Blythe je posegnula za mojom rukom.
Tata, ako ja odem prva, može Jonah da pođe sa mnom?
Čuo sam muškarce kako preklinju za život. Ništa me nikada nije uplašilo kao ta rečenica.
Niko ne ide nikuda.
Pogledala je ka praznoj stolici pored svog kreveta.
Mama je otišla.
Genevieve. Njihova majka. Moja žena. Mrtva već dve godine.
Izgradio sam carstvo sposobno da preživi skoro sve.
Zidovi visoki dvanaest stopa. Naoružani čuvari. Neprobojno staklo
. Podzemna oružarnica.
Ništa od toga nije moglo da zaštiti moju decu od njihove sopstvene krvi.
U tri tog popodneva, moj šef obezbeđenja, Prescott Hale, ušao je u moju kancelariju.
Još je napolju.
Ko?
Žena koja pita za poziciju negovateljice.
Ne zapošljavamo.
Rekao sam joj.
Onda je uklonite.
Prescott se nije pomerio.
To mi je privuklo pažnju.
Šta nije u redu?
Kaže da zna da Jonah i Blythe umiru.
Odmah sam ustao.
Niko van mog najužeg kruga nije znao.
Dovedite je unutra.
Nekoliko minuta kasnije, dva čuvara su uvela mršavu ženu u moju kancelariju. Kaput joj je bio izlizan. Cipele su joj bile promočene. Nije mogla imati više od trideset godina.
Ime?
Elena Ward.
Kako znate za moju decu?
Progutala je knedlu.
Ne mogu da objasnim dok ih ne vidim.
Objasnićete sada.
Umesto toga, Elena je posegnula ispod svog džempera.
Moji čuvari su se odmah pokrenuli.
Stanite.
Polako je izvukla srebrnu ogrlicu.
Ostao sam bez daha.
Sa nje je visio sićušni plavi kamen.
Dao sam tu ogrlicu Genevieve za našu prvu godišnjicu.
Sahranjena je bila sa njom.
Odakle vam to?
Elenine oči su se napunile suzama.
Vaša žena mi je to dala.
Nemoguće.
Tri nedelje pre nego što je umrla.
Zurio sam u nju.
Genevieve je poginula na mestu u sudaru na auto-putu.
Bar su mi tako rekli.
Tada je Elena izvukla presavijeni medicinski izveštaj iz svog džepa.
Nisam došla zato što mi treba posao, gospodine Mercer.
Spustila ga je na moj sto.
Došla sam zato što me je Genevieve naterala da obećam da ću, ako joj se ikada nešto dogodi, pronaći vašu decu.
Pogled mi je pao na izveštaj.
Na vrhu su bila imena Jonah i Blythe.
Datum je bio star sedam godina.
Godinu dana pre nego što su rođeni.
Polako sam podigao pogled.
Šta je ovo?
Elenin glas je zadrhtao.
Razlog zbog kog lečenje vaše dece ne deluje.
Bacila je pogled ka hodniku koji su čuvali.
I ako osoba koja je ubila Genevieve sazna da sam ovde, niko od nas neće preživeti noćas.
Drugi deo ćete naći u prvom komentaru 👇👇👇
Nekoliko sekundi nakon što je Blythe šapnula te reči, nisam mogao da se pomerim.
„Tata… Dr. Yates kaže da je mama još uvek živa.”
Soba kao da se smanjila oko mene.
Iza Blythe, monitori su nastavili svoj ujednačeni elektronski ritam. Jonah je ležao ispod belog ćebeta, bledog lica okrenutog ka sestri. Elena je stajala zaleđena na vratima. Prescott je držao jednu ruku ispod jakne, spreman da potegne oružje.
A Franklin Yates je stajao između kreveta moje dece.
Smešeći se.
Poznavao sam tog čoveka devet godina.
Prisustvovao je sahrani Genevieve.
Stajao je pored njenog kovčega i govorio mi koliko mu je žao.
Sada mi je moja šestogodišnja ćerka govorila da je upravo rekao da je moja mrtva žena živa.
Zakoračio sam ka njemu.
„Šta si joj rekao?”
Yatesov osmeh je nestao.
„Lawson, Blythe je pod jakim lekovima.”
„Odgovori mi.”
„Rekao sam da bi njena majka želela da nastavi da se bori.”
Blythe je odmahnula glavom.
„Ne.”
Glas joj je bio slab, ali siguran.
„Rekao si da mama nije umrla.”
Yates ju je pogledao.
Nešto mu je prešlo preko lica.
Ne saosećanje.
Strah.
Tada je Elena šapnula: „Ne dozvoli mu da ih dotakne.”
Yates se okrenuo.
U trenutku kada ju je ugledao, sva boja mu je nestala s lica.
„Elena.”
„Sećaš me se.”
Prescott je zatvorio vrata iza nas.
Pogledao sam s jednog na drugog.
„Vi dvoje se poznajete?”
Elena je zakoračila pored Jonahovog kreveta.
„Pitaj ga gde je bio tri nedelje pre nego što je Genevieve umrla.”
Yates ju je posmatrao.
„Budi veoma pažljiv.”
„Zašto?” upitala je Elena. „Zato što nisi mogao i mene da sahraniš?”
Prescott je potegao pištolj.
Yates je podigao obe ruke.
„Lawson, šta god da ti je rekla, ova žena je nestabilna.”
Zamalo se nisam nasmejao.
Svaki moćni muškarac na kraju upotrebi istu reč kada uplašena žena previše zna.
Nestabilna.
I ja sam je koristio u upravnim odborima.
Više ne.
„Prescott.”
„Da, gospodine?”
„Uzmi telefon dr. Yatesa.”
Yates je zakoračio unazad.
„Nemate ovlašćenje—”
„Ovo je moja kuća.”
Prescott je uzeo telefon.
„Sada njegovu medicinsku torbu.”
„Lawson, tvojoj deci je potrebno lečenje.”
Elena je istupila napred.
„Ne. Potrebna im je zaštita od vašeg lečenja.”
Yatesove oči su se stvrdnule.
To je bilo dovoljno.
Okrenuo sam se ka Prescotu.
„Zaključaj ga u istočni kabinet. Dvojica stražara napolju. Niko ne razgovara s njim.”
„Praviš katastrofalnu grešku”, reče Yates.
„Onda ću se izviniti kasnije.”
Dok ga je Prescott sprovodio, Yates je preko ramena pogledao Elenu.
„Nemate pojma šta ste pokrenuli.”
Elenin odgovor je stigao tiho.
„Genevieve je to počela.”
Vrata su se zatvorila.
Okrenuo sam se prema njoj.
„Sada dovrši ono što si došla da mi kažeš.”
Elena je pogledala blizance.
„Ne ovde.”
„Zašto?”
„Zato što ne znam da li ova soba sluša.”
Ta rečenica je promenila sve.
U roku od pet minuta, Prescottov bezbednosni tim je pregledao medicinski apartman.
Prvi uređaj su pronašli iza zidnog panela za kiseonik.
Mikrofon.
Drugi je bio unutar detektora dima.
Treći je bio povezan direktno na mrežni sistem sobe.
Prescott je buljio u njih na stolu.
„Ovo nisu naši.”
Osetio sam kako se nešto hladno taloži u meni.
Moje imanje je trebalo da bude neprobojno.
Trideset dve kamere.
Šesnaest naoružanih stražara.
Enkriptovane komunikacije.
Senzori pokreta ispod travnjaka.
Ipak je neko slušao moju umiruću decu iz njihove spavaće sobe.
„Isključite mrežu”, naredio sam.
Prescott je oklevao.
„To će isključiti polovinu automatske bezbednosti.”
„Onda postavi ljude na svaka vrata.”
Za nekoliko minuta, imanje Mercer postalo je nešto što nikada pre nije bilo.
Tiho.
Nema kamera.
Nema automatskih brava.
Nema pametnih sistema.
Samo ljudi kojima sam lično verovao.
Ili u koje sam mislio da verujem.
Premestili smo Jonah i Blythe u moju privatnu spavaću sobu na spratu.
Elena je sedela pored njih dok sam ja stajao kod prozora s pogledom na Lake Michigan.
Sneg je počeo da pada.
Sedam godina ranije, Genevieve je stajala na tom istom prozoru držeći ruke preko trudničkog stomaka.
Blizanci, šapnula je.
Smejala se i plakala u isto vreme.
Sećao sam se kako sam je obgrlio.
Sećao sam se obećanja da niko nikada neće nauditi njima.
Obećanja su laka kada još uvek veruješ da novac može da kontroliše sudbinu.
„Elena.”
Pogledala me je.
„Ispričaj mi sve.”
Izvadila je fleš drajv.
„Genevieve me je kontaktirala pre sedam godina.”
„Zašto tebe?”
„Radila sam u St. Catherine’s Genetic Research Center.”
Znao sam to ime.
Jedna od najnaprednijih privatnih laboratorija u Illinoisu.
Elena je nastavila.
„Bila sam mlađi genetski savetnik. Genevieve je došla pod drugim imenom.”
„Zašto?”
„Bila je uplašena.”
„Čega?”
„Još uvek nije znala.”
Elena je otvorila stari izveštaj.
Tokom Genevieveine trudnoće, rutinski pregled je otkrio nešto neobično kod blizanaca.
Ne leukemiju.
Retka genetska mutacija koja utiče na to kako njihova koštana srž reaguje na određene lekove.
„Kod većine dece”, objasnila je Elena, „mutacija nikada ne bi postala opasna. Ali pod određenim uslovima, može oponašati agresivnu leukemiju.”
Pogledao sam Jonah.
„Dakle, nemaju leukemiju?”
„Imaju maligne ćelije. Ali dijagnoza je nepotpuna.”
„A hemoterapija?”
Njena tišina je odgovorila pre nego što je ona progovorila.
„Možda ih to čini gorima.”
Kolena su mi klecnula.
Osam meseci sam gledao svoju decu kako pate.
Igle.
Povraćanje.
Transfuzije.
Groznice.
Noć za noćšću držao sam ih u naručju dok su me molili da učinim da to prestane.
„Šta se dešava ako se lečenje prekine?”
„Ne znam.”
„To nije dovoljno dobro.”
„Znam.”
Glas mi se povisio.
„Došla si u moju kuću tvrdeći da možeš da spaseš moju decu!”
„Nikada to nisam rekla!”
Blizanci su se promeškoljili.
Zastao sam.
Elena je spustila glas.
„Rekla sam da znam zašto njihovo lečenje ne deluje.”
Gurnula je izveštaj prema meni.
„Postojala je jedna specijalistkinja za koju je Genevieve verovala da bi mogla pomoći ako se ovo ikada dogodi.”
„Ko?”
Elena je oklevala.
„Dr Miriam Vale.”
I ja sam znao to ime.
Svi u medicini su ga znali.
Vale se nekada smatrala pionirkom u pedijatrijskoj genskoj terapiji.
Zatim je nestala iz javne medicine nakon kontroverznog kliničkog ispitivanja.
„Gde je ona?”
„Ne znam.”
Moje strpljenje je puklo.
„Prešla si Čikago usred zime noseći ogrlicu moje žene i sedam godina star medicinski izveštaj, a ne znaš gde je ta jedna osoba koja bi mogla da spase moju decu?”
Elena me je pogledala direktno.
„Genevieve je znala.”
Soba je utihnula.
Zureći u nju.
„Moja žena je mrtva.”
Elenine oči su se napunile nečim što nisam mogao da prepoznam.
Tuga.
Ili krivica.
„Videla sam je posle nesreće.”
Srce mi je snažno zakucalo.
„Kada?”
„Dva dana nakon što si je sahranio.”
Uhvatio sam se za ivicu stola.
„Reci to ponovo.”
„Došla je u moj stan.”
Nemoguće.
Identifikovao sam telo Genevieve.
Barem—
Zastao sam.
Jesam li?
Sećanja su se vratila u fragmentima.
Sudar na autoputu.
Vozilo u plamenu.
Prescott me je odvezao u bolnicu.
Detektiv koji mi je rekao da će identifikacija biti teška.
Yates je insistirao da je ne vidim zbog stanja tela.
Kovčeg je ostao zatvoren.
Moja tašta se pobrinula za nakit.
Sahrana se održala četrdeset osam sati kasnije.
Zapravo nikada nisam video mrtvu Genevieve.
Elena je posmatrala kako me to saznanje uništava.
„Bila je povređena”, rekla je. „Lice joj je bilo u modricama. Leva ruka joj je bila u zavojima. Bila je prestrašena.”
„Zašto nije došla kući?”
„Rekla je da ne može.”
„Zašto?”
„Zato što je neko pokušao da je ubije.”
Svet se pomerio ispod mene.
Krenuo sam ka Eleni.
„Ko?”
„Nije znala.”
„Stalno to ponavljaš.”
„Zato što nije znala!”
Elena je ustala.
„Verovala je da nesreća nije bila nesreća. Rekla je da je neko prati nedeljama. Otkrila je medicinske dosijee povezane sa blizancima, a neko je pristupio tim dosijeima nakon nje.”
„Koje dosijee?”
Elena je pokazala ka fleš-disku.
„One.”
Prescott mi je doneo izolovani laptop.
Nema mrežne veze.
Nema mogućnosti bežične veze.
Ubacili smo drajv.
Bilo je sedamdeset tri fajla.
Laboratorijski izveštaji.
Fotografije.
Audio snimci.
Finansijski dokumenti.
I jedan video-snimak.
Datum je bio tri nedelje pre navodne Genevievine smrti.
Ruke su mi drhtale dok sam ga otvarao.
Genevieve se pojavila na ekranu.
Živa.
Lepa.
Prestrašena.
Sedela je u nečemu što je ličilo na hotelsku sobu.
Njena crna kosa bila je vezana pozadi.
Plava ogrlica joj je visila oko vrata.
Ogrlica koju je Elena sada nosila.
Genevieve je gledala direktno u kameru.
„Lawson, ako ovo gledaš, nešto mi se dogodilo.”
Prestao sam da dišem.
Njen glas je ispunio sobu.
„Moram da shvatiš da ništa od ovoga nije bila tvoja krivica.”
Pružio sam ruku ka ekranu.
„Genevieve…”
Nastavila je.
„Medicinski kartoni blizanaca su izmenjeni pre nego što su rođeni. Još ne znam zašto, ali neko je želeo da njihovo genetsko stanje bude sakriveno.”
Elena je prekrila usta.
Genevieve je bacila pogled ka hotelskim vratima.
„Pronašla sam uplate izvršene preko Mercerove ćerke-kompanije. Lawson, verujem da ti to nisi odobrio.”
Pogledao sam Prescotta.
Vilica mu se stegla.
Genevieve je nastavila.
„Verovala sam pogrešnoj osobi.”
Zatim se snimak izobličio.
Tri sekunde šuma.
Kada se slika vratila, Genevieve je plakala.
„Ako nestanem, nemoj verovati umrlici.”
Video se završio.
Niko nije progovorio.
Pustio sam poslednju rečenicu ponovo.
Nemoj verovati umrlici.
Opet.
Nemoj verovati umrlici.
Opet.
Prescott me je konačno dotakao po ramenu.
„Gospodine.”
Okrenuo sam se ka njemu.
„Nabavi Genevievin sertifikat o smrti.”
Učinio je to.
Sedam minuta kasnije, bio je na stolu.
Uzrok smrti: traumatske povrede zadobijene tokom sudara motornih vozila.
Nadležni lekar:
Dr Franklin Yates.
Stomak mi se prevrnuo.
Yates ga je potpisao.
Isti čovek koji leči moju decu.
Isti čovek za koga je Elena rekla da im je izmenio kartone.
Isti čovek koji je trenutno zaključan dole.
Krenuo sam ka vratima.
Elena mi je preprečila put.
„Gde ideš?”
„Da dobijem odgovore.”
„Nećeš.”
„Skloni se.”
„Genevieve me je upozorila na ovo.”
To me je zaustavilo.
„Šta?“
„Rekla je da će tvoj prvi instinkt, ako saznaš istinu, biti da se suočiš sa onim ko te je izdao.“
„Dobro me je poznavala.“
„I rekla je da će te taj instinkt odvesti u smrt.“
Zurio sam u nju.
Elena je skinula ogrlicu.
Pritisnula je plavi kamen.
Otvorila se sićušna pregrada.
Unutra je bila traka papira.
Četiri broja.
11-04.
„Šta je to?“
„Ne znam.“
Preskot ga je proučavao.
„Datum?“
Četvrti novembar.
Ženevijevin rođendan bio je devetnaestog maja.
Naša godišnjica bila je drugog avgusta.
Blizanci su rođeni dvadeset trećeg januara.
Četvrti novembar nije značio ništa.
Onda sam se nečega setio.
Postojalo je jedno mesto o kome Ženevijev i ja nikada ni sa kim nismo razgovarali.
Sef u podrumu ispod naše prve kuće.
Pre imanja.
Pre nego što je novac postao nepristojno veliki.
Pre nego što su nas čuvari pratili svuda.
Pristupni kod je bio 1104.
Pogledao sam u Preskota.
„Idemo u Linkoln Park.“
Trideset minuta kasnije, ušli smo u podrum stare gradske kuće.
Zadržao sam tu nekretninu nakon što smo se iselili.
Ženevijev ju je volela.
Govorila je da je to poslednje mesto gde smo bili obični ljudi.
Iza police za vino nalazio se stari sef.
Uneo sam 1104.
Vrata su se otvorila.
Unutra je bila jedna metalna kutija.
Moje ime je bilo ispisano preko nje.
LOSON.
Otvorio sam je.
Bile su tu fotografije.
Ženevijev se sastaje sa Elenom.
Ženevijev ulazi u Svetu Katerinu.
Dr Jejts razgovara sa neidentifikovanim čovekom.
I fotografije moje dece.
Snimljene kroz prozore.
Snimljene u parkovima.
Snimljene ispred njihove škole.
Neko je godinama posmatrao Džonu i Blajt.
Ispod fotografija se nalazila još jedna koverta.
Unutra je bilo pismo.
Losone,
Ako si ovo pronašao, Elena je održala svoje obećanje.
Nemoj nju kriviti.
Nemoj kriviti sebe.
Ono što se dogodilo počelo je pre nego što su se blizanci rodili.
Otkrila sam da je neko blizak nama organizovao neovlašćeno genetsko testiranje na njima.
Pokušala sam da saznam zašto.
To je bila moja greška.
Postoji nešto neobično u krvi Džone i Blajt.
Nešto dragoceno.
Prestao sam da čitam.
Dragoceno?
Moja deca nisu bila investicije.
Nisu bila imovina.
Bili su šestogodišnjaci koji su još uvek verovali da plišane igračke postaju usamljene kada ostanu same.
Nastavio sam.
Dr Vejl zna istinu.
Pronađi je pre nego što je Jejts pronađe.
I Losone—
Osoba koja je odgovorna nalazi se u našoj kući od samog početka.
Spustio sam pismo.
Preskot je stajao pored mene.
Nijedan od nas nije progovorio.
Od samog početka.
To je značilo nekoga ko je poznavao Ženevijev pre nego što su se blizanci rodili.
Nekoga sa pristupom imanju.
Nekoga kome se dovoljno verovalo da se kreće neprimećeno.
Telefon mi je zavibrirao.
Jedan od čuvara.
„Gospodine Mercer.“
„Šta je?“
„Dogodio se incident.“
Krv mi se zaledila.
„Deca?“
„Bezbedna su.“
„Elena?“
„Bezbedna.“
„Šta se onda dogodilo?“
Čuvar je oklevao.
„Dr Jejts je nestao.“
Zurio sam u Preskota.
„Kako?“
„Ne znamo. Istočni kabinet je bio zaključan. Oba čuvara su bila ispred.“
„Proverite prozore.“
„Zapečaćeni su.“
„Kamere?“
„Mreža je i dalje oborena.“
Naravno.
Sam sam naredio da se obori.
Jejts nije pobegao uprkos mojim merama bezbednosti.
Pobegao je zbog njih.
Neko je tačno znao kako ću reagovati.
Odjurili smo nazad na imanje.
Kada smo stigli, Džona je bio budan.
Blajt je spavala.
Elena je sedela između njih.
Izgledala je olakšano kada me je videla.
Onda je Džona rekao nešto čudno.
„Tata?“
„Da?“
„Doktor ti je nešto ostavio.“
Svaki mišić u mom telu se zategao.
„Koji doktor?“
„Dr Jejts.“
„Kada?“
„Pre nego što si otišao.“
Kleknuo sam pored njega.
„Šta je ostavio?“
Džona je pokazao ispod svog jastuka.
Posegnuo sam ispod.
Tamo je bila fotografija.
Ženevijev.
Nedavna.
Nije bila stara sedam godina.
Nije bila stara dve godine.
Nedavna.
Stajala je pored automata za prodaju novina.
Datum odštampan na novinama bio je pre tri nedelje.
Moja mrtva žena je bila živa pre tri nedelje.
Na poleđini, neko je napisao:
ONA ZNA GDE JE VEJL.
Ispod toga:
PONOĆ. DOĐI SAM.
Elena je to pročitala preko mog ramena.
„To je zamka.“
„Očigledno.“
„Ne možeš da ideš.“
„Očigledno.“
Zurila je u mene.
„Ipak ideš.“
„Očigledno.“
U jedanaest i četrdeset pet napustio sam imanje.
Preskot je želeo šest vozila i dvanaest ljudi.
Odbio sam.
Umesto toga, nosio sam skriveni tragač i poslao Preskotov tim nekoliko blokova iza sebe.
Lokacija napisana ispod fotografije vodila je do napuštene crkve blizu reke Čikago.
Sneg je prekrivao stepenice.
Vrata su bila otključana.
Unutra su gorele stotine sveća.
Neko je pripremio ovo mesto.
„Ženevijev?“
Moj glas je odjeknuo.
Ništa.
Onda sam začuo pokret iza oltara.
Jedna žena je iskoračila na svetlost sveća.
Srce mi je stalo.
Ista visina.
Ista tamna kosa.
Isto držanje.
„Ženevijev?“
Podigla je lice.
To nije bila ona.
Žena je dovoljno ličila na moju ženu da obmana bude okrutna.
„Ko si ti?“
„Zovem se Mirijam Vejl.“
Dr Vejl.
Krenuo sam prema njoj.
„Poznajete moju decu?“
„Da.“
„Možete li da ih spasete?“
Zatvorila je oči.
„Ne znam.“
Moj bes je eksplodirao.
„Onda zašto sam ja ovde?“
„Zato što pre nego što bilo ko može da spase Džonu i Blajt, moraš da razumeš zašto su bolesni.“
Pružila mi je fasciklu.
Unutra su bile genetske mape.
Grafikoni.
Izvodi iz matične knjige rođenih.
Onda sam ugledao dve reči koje nisu imale nikakvog smisla.
POKLAPANJE DONORA.
„Šta je ovo?“
Vejl me je pogledala.
„Tvoja deca nikada nije trebalo da postanu pacijenti.“
„Šta je trebalo da postanu?“
Njen odgovor je bio jedva glasniji od šapata.
„Donori.“
Pripala mi je fizička muka.
„Za koga?“
Pre nego što je stigla da odgovori, crkveni prozori su se rasprsli.
Preskot je povikao kroz moju slušalicu.
„DOLE!“
Zgrabio sam Vejl i povukao je iza kamenog stuba.
Muškarci su ušli kroz bočna vrata.
Preskotov tim je uzvratio vatru.
Staklo je eksplodiralo.
Drvo se rasprskavalo u iverje.
Povukao sam Vejl prema zadnjem hodniku.
„Ko su oni?“
„Ljudi od kojih je Ženeviv bežala!“
Stigli smo do uličice.
Preskotov terenac se uz škripu zaustavio pored nas.
Ušli smo unutra.
„Imanje“, naredio sam.
Vejl me je uhvatila za ruku.
„Ne.“
„Moja deca su tamo.“
„Upravo zato ne smeš da se vratiš.“
Zurio sam u nju.
„O čemu to govoriš?“
Pogledala je prema Preskotu.
Zatim prema meni.
„Neko unutar tvog imanja hrani Jejtsa informacijama već sedam godina.“
Preskot se ukipio.
„Ko?“
Vejlin izraz lica ispunio se užasom.
„Nikada nisam saznala ime.“
Gorko sam se nasmejao.
„Izgleda da niko ništa ne zna.“
„Znam jednu stvar.“
„Šta?“
„Ženeviv je otkrila izdajnika pre nego što je nestala.“
„I?“
„Ostavila je ime negde gde je samo Loson mogao da ga pronađe.“
Setio sam se sefa.
Pisma.
Fotografija.
Uzeli smo sve.
Ili nismo?
Pozvao sam tim obezbeđenja koji je čuvao gradsku kuću.
„Pretražite metalnu kutiju ponovo.“
Minut kasnije, stražar je uzvratio poziv.
„Ima duplo dno.“
Puls mi je skočio.
„Šta je unutra?“
„Fotografija.“
„Pošalji je.“
Slika je stigla.
Otvorio sam je.
I zaboravio kako se diše.
Fotografija je prikazivala Ženeviv kako stoji unutar našeg imanja.
Pored nje je bila osoba na koju je očigledno sumnjala.
Lice je bilo izgrebano.
Ali odeća je bila nepogrešiva.
Antracit siva uniforma obezbeđenja.
Oznake porodice Merser.
Polako sam podigao pogled prema Preskotu.
Nosio je tu uniformu kada je tek počeo da radi za mene.
Primetio je moj izraz lica.
„Šta je?“
Nisam odgovorio.
Vejl je gledala čas u mene, čas u njega.
Tada se terenac iznenada zaustavio.
Vozač se okrenuo.
Nisam ga prepoznao.
Preskot je posegnuo za oružjem.
Prekasno.
Vozač je pritisnuo nešto.
Gas je preplavio kabinu.
Vid mi se zamutio.
Čuo sam Preskota kako viče.
Vejl je vrisnula.
Zatim tama.
Kada sam se probudio, ležao sam na betonu.
Zglobovi su mi bili vezani.
Preskot je ležao u nesvesti u blizini.
Vejl nije bila tu.
Televizor je stajao na drugom kraju prostorije.
Ekran je zatreperio i upalio se.
Dr Jejts se pojavio.
„Zdravo, Losone.“
Borio sam se protiv konopaca.
„Gde su moja deca?“
„Kod kuće.“
„Ako ih pipneš…“
„Pokušavao sam da ih održim u životu.“
„Otrovao si ih.“
„Ne.“
Nagnuo se prema kameri.
„Usporavao sam ono što je neko drugi započeo.“
Moj bes je posustao.
„Šta?“
„Elena ti je rekla da sam ja neprijatelj.“
Tužno se osmehnuo.
„Tako je i trebalo.“
Slika na ekranu se promenila.
Pojavio se snimak sa sigurnosnih kamera.
Moje imanje.
Elena hoda hodnikom na spratu.
Ušla je u moju spavaću sobu.
Blizanci su spavali.
Prišla je Džoni.
Zatim je izvadila nešto iz džepa.
Špric.
Krv mi se zaledila u žilama.
„Ne.“
Jejtsov glas se ponovo začuo.
„Doveo si je pravo do njih.“
Trzao sam se protiv konopaca sve dok mi se nisu urezali u zglobove.
„Šta to radi?“
„Završava ono što je Ženeviv prekinula pre sedam godina.“
„To je laž.“
„Onda postavi sebi jedno pitanje.“
Slika se zamrzla na Eleni koja drži špric.
„Ako je Elena došla da spase tvoju decu…“
Jejts je napravio pauzu.
„…zašto je čekala dok im nije preostalo samo deset dana?“
Ekran se zacrneo.
Negde iza mene, vrata su se otvorila.
Koraci su se približavali.
Spori.
Poznati.
Zatim je ženski glas izgovorio moje ime.
„Losone.“
Sve u meni je stalo.
Znao sam taj glas.
Slušao sam ga u snovima dve godine.
Okrenuo sam se.
Žena je istupila iz mraka.
Kosa joj je bila kraća.
Bledi ožiljak prelazio joj je preko slepoočnice.
Ali nije bilo sumnje.
Ženeviv.
Moja žena.
Živa.
Nisam mogao da govorim.
Kleknula je ispred mene, dok su joj suze tekle niz lice.
„Žao mi je.“
Zurio sam u ženu koju sam sahranio.
„Ženeviv?“
Dodirnula mi je obraz.
I šapnula reči zbog kojih je sve što sam saznao te noći odjednom delovalo beznačajno.
„Losone, Elena ne pokušava da ubije Džonu i Blajt.“
Grlo mi se steglo.
„Šta onda radi?“
Ženeviv je pogledala prema mračnom dovratku iza sebe.
„Pokušava da ih spase pre nego što osoba koja ih je stvorila shvati da sam živa.“
Zurio sam u nju.
„Stvorila ih?“
Ženevivino lice se slomilo.
Zatim je izgovorila rečenicu koja je promenila sve.
„Losone… Džona i Blajt nikada nisu začeti na način na koji ti je rečeno.“
DEO 3 — ISTINA ZAKOPANA PRE NEGO ŠTO SU BLIZANCI ROĐENI
„Losone… Džona i Blajt nikada nisu začeti onako kako ti je rečeno.“
Nekoliko sekundi činilo se kao da je soba izgubila gravitaciju.
Dženeviv je ostala da kleči ispred mene, sa rukom na mom obrazu, dok se svako sećanje koje sam imao o začetku naše dece preslagalo u nešto mračnije.
„Šta to znači?“
Usne su joj zadrhtale.
„To znači da je neko izmenio naš tretman plodnosti.“
Zurio sam u nju.
„Mi nikada nismo išli na tretman plodnosti.“
„Jesmo, išli smo.“
„Ne.“
„Mislio si da su to rutinske hormonske injekcije nakon mog pobačaja.“
Ta reč je snažno pogodila.
Godinama ranije, pre Džone i Blajt, Dženeviv je izgubila trudnoću toliko rano da gotovo niko nije ni znao.
Nakon toga, uplašila se da možda nikada neće uspeti da iznese trudnoću.
Sećao sam se pregleda.
Vitamina.
Injekcija.
Privatnog lekara koga je preporučio Frenklin Jejts.
Platio sam svaki račun ne pogledavši nijedan.
Zato što sam verovao njenim lekarima.
Zato što sam verovao Jejtsu.
Dženeviv je pogledala prema Preskotu, koji je i dalje ležao onesvešćen na betonu.
„Odveži ga.“
Proučavao sam je.
„Mogu li da mu verujem?“
Njen odgovor je stigao istog trenutka.
„Da.“
„Kako znaš?“
„Zato što je Preskot razlog zašto sam živa.“
Zastao sam.
„Šta?“
Pre nego što je stigla da odgovori, iza vrata se začuo pokret.
Pojavio se muškarac.
Sede kose.
Mršav.
Nije nosio vidljivo oružje.
Dženeviv je ustala.
„Ovo je dr Ejdrijan Mercer.“
Mozak mi je zablokirao.
Mercer?
Stranac me je pogledao.
„Mlađi brat tvog oca.“
Zurio sam.
„Moj otac nije imao brata.“
„Imao ga je“, rekla je Dženeviv. „Izbrisao ga je.“
Čovek se umorno osmehnuo.
„Tvoj otac je izbrisao mnoge stvari.“
Odrastao sam verujući da je moj otac, Teodor Mercer, izgradio porodično bogatstvo ni iz čega.
Hladan.
Brilijantan.
Nemilosrdan.
Naučio me je da slabost priziva uništenje.
Umro je pre dvanaest godina.
Ili sam bar tako verovao.
Ejdrijan je prišao bliže.
„Tvoja deca su bila deo nečega što je Teodor započeo pre više decenija.“
Osetio sam kako mi se šake skupljaju u pesnice.
„Moj otac nije imao nikakve veze sa Džonom i Blajt.“
„Imao je svake veze s njima.“
Dženeviv mi je otključala okove.
Ustao sam tako naglo da se povukla korak unazad.
„Ako je ovo neka vrsta manipulacije—„
„Nije“, rekao je Ejdrijan.
„Onda objasni.“
Pogledao je Dženeviv.
Klimnula je glavom.
Ejdrijan je počeo.
Krajem 1980-ih, Teodor Mercer je tajno investirao u regenerativnu medicinu.
Ne u obična farmaceutska istraživanja.
U istraživanja genetske kompatibilnosti.
Njegova opsesija je počela kada je Adrian kao tinejdžer razvio retki poremećaj koštane srži.
Teodore je postao ubeđen da bi se buduće bolesti mogle sprečiti ako bi porodice mogle da stvaraju genetski odabrano potomstvo sa specifičnim karakteristikama donora.
Zureo sam u njega.
„Odabrano potomstvo?“
Adrianov izraz lica se stvrdnuo.
„Deca genetski modifikovana da budu kompatibilna sa nekim drugim.“
Reč donor iz fascikle Miriam Vale je odjednom imala smisla.
Setio sam se beleške.
DONOR MATCH.
„Za koga su Džona i Blajt dizajnirani?“
Adrian je pogledao Ženeviev.
Niko nije odgovorio.
Moj glas je utihnuo.
„Za koga?“
Ženeviev je šapnula: „Za tvog oca.“
Pod je komotno mogao da se raspukne ispod mene.
„On je bio m/r/t/a/v pre nego što su se rodili.“
„Ne“, reče Adrian.
Okrenuo sam se.
„Moj otac je u/m/r/o pre dvanaest godina.“
„Sahranio si prazan kovčeg.“
Nasmejao sam se jednom.
Ne zato što je bilo šta bilo smešno.
Već zato što je istina postala suviše apsurdna da bi se pojmila.
„Izgleda da nam je to porodična tradicija.“
Ženeviev se trgnula.
Odmah sam zažalio zbog toga.
Ali nisam mogao da se zaustavim.
„Kovčeg moje žene je bio prazan. Kovčeg mog oca je bio prazan. Moja deca su genetski manipulisana pre rođenja. Njihov lekar je potpisao lažnu potvrdu o s/m/r/ti. I svi u mom životu su očigledno znali osim mene.“
„Ne“, reče Ženeviev.
„Ja nisam znala sve do pre dve godine.“
„Onda zašto si nestala?“
„Zato što mi je, kada sam pokušala da se vratim kući, neko poslao fotografije Džone i Blajt kako spavaju u svojim krevetima.“
Moj bes je nestao.
Ženevievine oči su se napunile suzama.
„U poruci je pisalo da će, ako ti priđem blizu, o/n/i u/m/r/e/ti.“
Skrenuo sam pogled.
Dve godine sam mrzeo sudbinu.
Mrzeo auto-put.
Mrzeo sebe što se nisam javio na Ženevievin poslednji telefonski poziv.
Pozvala je sedamnaest minuta pre sudara.
Bio sam na sastanku.
Pustio sam ga da zvoni.
Dve godine sam verovao da su tih sedamnaest minuta možda mogli sve da promene.
Sada jesu.
„Ko je poslao fotografije?“
„Nismo znali.“
„Mi?“
„Preskot i ja.“
Moje oči su se pomerile ka njemu.
Preskot je počeo da se meškolji.
Ženeviev je nastavila.
„On je stigao na mesto nesreće pre vlasti.“
„On je bio moj šef obezbeđenja.“
„Video je Ženeviev kako izlazi iz olupine“, reče Adrian. „Sakrio ju je.“
Zureo sam u Preskota dok su mu se oči otvarale.
Zastenjao je.
„Gospodine?“
Skoro da sam ga udario.
Umesto toga, zgrabio sam ga za jaknu.
„Znao si.“
Lice mu se promenilo.
„Losone —“
„Znao si da je živa.“
„Da.“
Reč je bila skoro nečujna.
Pustio sam ga.
„Zašto?“
„Zato što me je naterala da se zakunem.“
„Dozvolio si mi da je sahranim.“
„Zaštitio sam je.“
„Gledao si me kako govorim svojoj deci da im je majka mrtva.“
Oči su mu se napunile suzama.
„Takođe sam gledao kako stranci fotografišu tu decu kroz neprobojna stakla. Nisam znao protiv koga se borimo.“
„Trebalo je da mi kažeš.“
„Da.“
Nije bilo odbrane.
Niti izgovora.
Samo „da“.
I to je nekako bolelo još više.
Okrenuo sam se ponovo ka Genevieve.
„Gde je Elena?“
„Na imanju.“
„Sa mojom decom.“
„Da.“
„I imala je špric.“
Genevieve je klimnula glavom.
„Sadrži jedinjenje razvijeno na osnovu istraživanja Miriam Vale.“
„Yates mi je pokazao snimak.“
„Hteo je da te uplaši.“
„Da li im Elena pomaže?“
„Pokušava.“
„Pokušava?“
Genevieve je zatvorila oči.
„Jedinjenje nije testirano na deci u stanju u kakvom su Jonah i Blythe.“
Ukočio sam se.
„Znači, Elena eksperimentiše na njima?“
„Ne. Trebalo je da sačeka Vale.“
„Zašto onda drži špric?“
Genevieve je pogledala u Adriana.
Nijedno od njih dvoje nije odgovorilo dovoljno brzo.
Osetio sam kako me obuzima užas.
„Šta se desilo?“
Prescott je posegnuo za svojim telefonom.
Nema dometa.
Adrian je prišao radio-konzoli.
Krčanje.
Zatim se signal probio.
Glas stražara.
„Gospodine Mercer? Gospodine Mercer, javite se.“
Prescott je zgrabio radio.
„Ovde Hale.“
„Gospodine, nešto nije u redu sa Blythe.“
Celo telo mi se sledilo.
„Šta?“
„Prestala je da reaguje.“
Genevieve je pokrila usta rukom.
Stražar je nastavio.
„Elena kaže da joj je ostalo možda nekoliko minuta.“
Zgrabio sam radio.
„Daj mi Elenu.“
Nekoliko sekundi kasnije, začuo se njen glas.
„Lawsone?“
„Šta to radiš?“
„Markeri koštane srži kod Blythe naglo su pali.“
„Čekaj Vale.“
„Ne mogu.“
„Nemoj ništa da ubrizgavaš mojoj ćerki osim ako nisi sigurna da će delovati.“
Dah joj je drhtao.
„Ne znam da li će delovati.“
Ruka mi se stegla oko radija.
„Onda nemoj.“
Pauza.
A onda je Elena izgovorila najgoru moguću stvar.
„Ako to ne uradim, možda neće izdržati dok se ne vratite.“
U sobi je zavladala tišina.
Pogledao sam Genevieve.
Prvi put otkako sam je video živu, izgledala je potpuno isto kao one noći kada je Jonah rođen.
Užasnuto.
Puna nade.
Majka koja pokušava da veruje da će univerzum pokazati milost.
„Šta bi ti uradila?“, upitao sam.
Genevieve je prošaputala: „Veruj Eleni.“
Zatvorio sam oči.
Svaki instinkt u meni vrištao je da preuzmem kontrolu nad situacijom.
Kontrola je izgradila moju imperiju.
Kontrola je držala konkurenciju u strahu.
Kontrola je učinila Mercer Security gotovo nedodirljivim.
Ali kontrola nije mogla da spase Blythe.
Poverenje bi možda moglo.
Podigao sam radio.
„Elena.“
„Tu sam.“
„Uradi to.“
Zatim ništa.
Samo krčanje.
DEO 4 — DEVOJČICA KOJA SE PROBUDILA SA MAJČINIM SEĆANJEM
Vožnja nazad do imanja Mercer Estate pretvorila se u najduža dvadeset tri minuta u mom životu.
Genevieve je sedela pored mene.
Prescott je vozio.
Adrian je išao za nama u drugom vozilu.
Niko nije govorio.
Sneg je pojačao, gutajući Čikago pod belom tišinom.
Neprestano sam zurio u telefon.
Nema poruka.
Nema poziva.
Nema novih informacija.
„Zašto se ne javljaju?“
Prescott je pokušao ponovo.
Linija na imanju je i dalje bila nedostupna.
Genevieve je spustila svoju ruku preko moje.
Taj gest me je zamalo uništio.
Dve godine sam zamišljao kako ponovo osećam tu ruku.
Sada sam želeo da se trgnem.
Želeo sam da je zagrlim.
Želeo sam da vrištim.
Želeo sam da joj oprostim.
Želeo sam da mrzim svakoga ko je moju porodicu pretvorio u lavirint tajni.
Umesto toga, sedeo sam nepomično.
Kada se imanje Mercer Estate konačno ukazalo iza drveća, kapije na ulazu su bile otvorene.
Pogrešno.
Nikada nisu bile otvorene.
Prescott je ubrzao.
Dva bezbednosna vozila stajala su napuštena blizu prilaza.
Srce mi je sišlo u pete.
Ušli smo u kuću.
„Jonahe!“
Nema odgovora.
„Blythe!“
Koraci su zatutnjali iznad nas.
Prvi sam stigao do medicinske sobe.
Elena je stajala pored kreveta.
Rukavi su joj bili podignuti.
Iskorišćeni špric ležao je na poslužavniku.
Jonah je plakao.
Blythe je ležala nepomično pod pokrivačem.
Zastao sam na vratima.
„Ne.“
Elena se okrenula.
Lice joj je bilo mokro od suza.
„Lawsone— “
Prešao sam sobu.
Genevieve je ušla iza mene.
Jonah je podigao pogled.
Onda je prestao da plače.
Zurio je u nju.
Usta su mu se otvorila.
„Mama?“
Genevieve je ispustila zvuk koji ću pamtiti do dana svoje smrti.
Pala je pored njegovog kreveta.
Jonah joj je dodirnuo lice, kao da se plaši da bi mogla nestati.
„Mama?“
„Da.“
„Vratila si se.“
„Jesam, dušo.“
Blythe se još uvek nije pomerila.
Prišao sam njenom krevetu.
„Elena.“
„Reagovala je.“
„Na šta?“
„Na jedinjenje.“
„Loše?“
„U početku.“
Dodirnuo sam obraz Blythe.
Topao.
„Blythe?“
Kapci su joj zatreptali.
Zatim su se otvorili.
Zamalo sam se srušio.
„Tata?“
„Tu sam.“
Pogledala je iza mene.
U Genevieve.
Nešto čudno se dogodilo.
Blythe je posmatrala svoju majku bez iznenađenja.
Bez šoka.
Bez zbunjenosti.
Umesto toga, prošaputala je: „Pronašla si crvena vrata.“
Genevieve se ukočila.
„Šta?“
Blythe je trepnula.
„Crvena vrata.“
Lice Genevieve je pobelelo.
„Kako ti znaš za to?“
Niko nije progovorio.
Blythe je polako sela.
„Videla sam ih.“
„Gde?“
„U onom mestu sa satovima.“
Genevieve je zakoračila prema njoj.
„Kakvom mestu?“
„U sobi u kojoj si se krila.“
Elena me je pogledala.
Osetio sam kako mi se svaka dlačica na rukama naježila.
„O čemu ona to priča?“
Genevieve je sedela pored Blajt.
„Kada sam nestala, provela sam tri meseca na jednoj staroj železničkoj stanici čiji je vlasnik bio Edrijan.“
Pogledala me je.
„Vrata su bila crvena.“
Blajt to nije mogla da zna.
Niko joj nije rekao.
Ženevjev je nastavila.
„Unutra je bilo smešteno na desetine antičkih satova.“
Blajt se slabo osmehnula.
„Bili su bučni.“
Ženevjev je počela da plače.
„Kako znaš?“
Blajt se dotakla glave.
„Ne znam.“
Onda je Džona progovorio.
„I ja sam to sanjao.“
Svi smo se okrenuli.
„Kada?“
„Sinoć.“
Pokazao je prema sestri.
„Ona mi je pokazala.“
Elena je zgrabila stari genetski izveštaj.
Miriam Vejl je ušla u sobu nekoliko sekundi kasnije, oslanjajući se na Edrijana.
Preživela je napad na crkvu, iako joj je rame bilo umotano u zavoj.
Kada je videla Blajt budnu, zastala je.
„Lečenje je delovalo?“
Elena je kimnula glavom.
„Možda.“
Vejl je pregledala Blajtine zenice.
Zatim Džonine.
Zatim monitore.
„Koliko je prošlo od primene?“
„Dvadeset osam minuta.“
Vejl je delovala zapanjeno.
„Šta?“
„Njihovi inflamatorni markeri su pali.“
Zurio sam u ekran.
„Šta to znači?“
„Izgleda da se maligna aktivnost usporava.“
„Onda dajte Džoni isti tretman.“
„Još ne.“
„Zašto?“
„Zato što se dešava još nešto.“
Pogledala je Blajt.
„Šta si videla?“
Blajt je opisala crvena vrata.
Satove.
Uski krevet.
Ženevjevin zeleni kofer.
Ženevjev je ponovo počela da plače.
„Imala sam taj kofer.“
Vejl je zatvorila oči.
„Šta?“
Edrijan ju je pogledao.
„Mirijam.“
Šapnula je: „Hipoteza o prenosu pamćenja.“
Zurio sam.
„Šta?“
Vejl se okrenula ka meni.
„Kada je Teodor finansirao program embriona, nije ga zanimala samo kompatibilnost donora.“
„Šta još?“
„Ćelijsko pamćenje.“
„To nije stvarno.“
„Ne onako kako je on to zamislio.“
Vejl je šetala gore-dole.
„Verovao je da se neke neurološke informacije mogu sačuvati kroz inženjerske linije matičnih ćelija.“
„Hoćeš da kažeš da je moja ćerka nasledila sećanja?“
„Ne.“
Odmahnula je glavom.
„To bi trebalo da bude nemoguće.“
Blajt je pokazala prema Ženevjev.
„Ali videla sam mamu kako plače pored crvenih vrata.“
Ženevjev je zurila u Vejl.
„Da li je tretman mogao nešto da pokrene?“
Vejl nije odgovorila.
Edrijan jeste.
„Mogao je, ako je materijal poticao od Ženevjev.“
Okrenuo sam se.
„Kakav materijal?“
Tišina.
Opet.
Uvek tišina pre najgorih istina.
Krenuo sam ka Edrijanu.
„Nema više tajni.“
Kimnuo je glavom.
„Teodorov prvobitni program koristio je uzorke majčinskih matičnih ćelija sakupljene tokom trudnoće.“
Ženevjev je izgledala kao da joj je pozlilo.
„Rekli su mi da su ti uzorci uništeni.“
„Nisu bili.“
„Ko ih je sačuvao?“
Vejl je odgovorila.
„Jejts.“
Preskot je tiho opsovao.
Džona je povukao Ženevjev za rukav.
„Mama?“
Okrenula se.
„Da?“
„Sećam se jedne pesme.“
„Koje pesme?“
Zapevušio je tri note.
Ženevjev je prestala da diše.
Pogledala me je.
Znao sam melodiju.
Ženevjevina majka joj ju je pevala dok je bila dete.
Nikada je nije pevala blizancima.
Nijednom.
„Kako on to zna?“ pitao sam.
Vejl je zurila u medicinski monitor.
„Ne znam.“
Onda se oglasilo upozorenje.
Džonini brojevi su se naglo promenili.
Elena se odmah pomakla.
„Broj otkucaja njegovog srca raste.“
Vejl ga je pregledala.
„Džona, pogledaj me.“
Počeo je da drhti.
„Mama?“
Ženevjev ga je zagrlila.
„Tu sam.“
„Čovek dolazi.“
„Koji čovek?“
„Čovek iz staklene sobe.“
Svaka odrasla osoba u sobi se umirila.
Nagnuo sam se bliže.
„Koji čovek?“
Džonine oči su se napunile užasom.
„Starac koji liči na tatu.“
Edrijan je posrnuo unazad.
„Ne.“
Džona je pokazao ka prozoru.
„Spolja je.“
Okrenuo sam se.
Iza staklenih vrata, u dvorištu prekrivenom snegom, stajao je visok stariji čovek.
Bela kosa.
Crni kaput.
Štap u jednoj ruci.
Čak i kroz sneg, prepoznao sam lice.
Zato što sam verziju tog lica viđao svako jutro u ogledalu.
Moj otac.
Teodor Merser.
Živ.
DEO 5 — MOJ OTAC SE VRATIO IZ M/R/T/V/I/H ZBOG MOJE DECE
Teodor Merser je ušao u moju kuću kao da je nikada nije napuštao.
Dvojica stražara su krenula ka njemu.
„Povucite se“, naredio sam.
Ne zato što sam mu verovao.
Zato što sam želeo da bude dovoljno blizu da mu pogledam u oči.
Polako je prešao predvorje, oslanjajući se na štap.
Godine su mu urezale lice u oštrije crte.
Ali i dalje je bio Teodor.
I dalje čovek koji je jednim pogledom mogao da utiša prostoriju.
I dalje čovek čije sam odobravanje jurio pola det
„Da li ćeš upucati osamdesetčetvorogodišnjeg muškarca?“
Preskot odgovori ravnim tonom.
„Ako Loson traži.“
Teodor se nasmeši.
„Uvek si mi se sviđao.“
Preskotovo lice nije odavalo toplinu.
„Osećaj nikada nije bio obostran.“
Pogledah u svog oca.
„Zašto su Jona i Blajt stvoreni?“
On podiže obrvu.
„Stvoreni zvuči melodramatično.“
„Odgovori mi.“
„Začeti su uz asistenciju.“
„Bez našeg pristanka.“
„Pristanak je luksuz koji koriste ljudi koji razumeju posledice svojih izbora.“
Ženevjev istupi napred.
„Manipulisao si našom decom.“
Teodor je pogleda.
„Spasio sam generacije Mersera.“
Zamalo ga udarih.
„Šta to znači?“
On uzdahnu.
„Adrian ti je pričao o poremećaju.“
„Stanje mog ujaka?“
„Našem.“
Ta reč me zaustavi.
Teodor lupi štapom o mermer.
„Muška linija Merserovih nosi retku mutaciju. Adrian ju je ispoljio rano. Ja sam je ispoljio kasnije.“
Pogledah ka Adrianu.
On kimnu.
Teodor nastavi.
„Do sedamdesete, moja koštana srž je počela da otkazuje. Konvencionalno lečenje je nudilo malo.“
„Zato su ti bili potrebni donori.“
„Bili su mi potrebni genetski optimizovani potomci.“
Želudac mi se prevrnu.
„Učinio si moju decu kompatibilnim sa tobom.“
„Obezbedio sam kompatibilnost.“
„Tretirao si ih kao rezervne delove.“
Njegov izraz lica postade oštriji.
„Obezbedio sam da prežive istu mutaciju.“
Vejl uđe.
„To je laž.“
Teodorov osmeh nestade.
„Ti.“
„Rekao si istraživačkom timu da se embrioni uređuju kako bi se uklonila mutacija.“
„Jesu.“
„Takođe si dodao markere kompatibilnosti za sebe.“
On slegnu ramenima.
„Sekundarna korist.“
„Znao si da te modifikacije mogu destabilizovati njihov imuni sistem.“
„Verovatnoća je bila prihvatljiva.“
Pomerih se pre nego što me je iko mogao zaustaviti.
Moja pesnica udari njegovu vilicu.
On pade.
Štap prokliza po podu.
Preskot stade između nas pre nego što sam mogao ponovo da dođem do njega.
„Losone!“
Otac obrisa krv sa usne.
Zatim se nasmeja.
„Konačno si naučio.“
„Šta si naučio?“
„Da me mrziš.“
„To sam naučio pre nekoliko godina.“
„Ne. Plašio si se da me razočaraš. To je drugačije.“
Zakoračih napred.
„Reći ćeš Vejl sve što joj treba da popravi ono što si uradio.“
Teodor ustade polako.
„A ako odbijem?“
Pogledah ka stepenicama.
„Moja deca imaju šest godina.“
„Da.“
„Veruju da dinosaurusi možda još uvek postoje negde gde ljudi nisu tražili.“
Niko ne progovori.
„Čuvaju pola dezerta jedno za drugo. Blajt spava sa šest plišanih zečeva jer brine da će izbor jednog omiljenog rastužiti ostale. Jona me i dalje drži za ruku prelazeći ulicu čak i kada nema automobila.“
Teodor me posmatraše.
„Oni nisu eksperimenti.“
Lice mu se blago omekša.
To sam još više mrzeo.
„Oni su izuzetni.“
„Oni su deca.“
„I mogu da prežive.“
Vejl ga je netremice posmatrala.
„Ti imaš tretman.“
Teodor se nasmeši.
„Imam nedostajuću komponentu.“
Zgrabih mu kaput.
„Gde?“
„Ne ovde.“
„Gde?“
On pogleda gore.
„U Joni.“
Tišina.
Vejl priđe bliže.
„O čemu ti pričaš?“
„Blizanci su projektovani drugačije.“
Grlo mi se stegnu.
„Drugačije kako?“
„Blajt nosi stabilizujuću sekvencu. Jona nosi regenerativnu sekvencu.“
Vejl izgledaše užasnuto.
„Razdvojio si puteve?“
„Bilo je elegantno.“
„Bilo je ludo.“
Njegove oči se sevnule.
„Radilo je.“
„Ne“, oštro odbrusi ona. „Stvorilo je dvoje dece biološki zavisnih jedno od drugog.“
Pogledah u nju.
„Šta to znači?“
Vejl se okrenu.
„Njihova stanja mogu biti povezana.“
„Kako?“
„Ako se sistem jednog blizanca destabilizuje, drugi kompenzuje.“
Elena istupi napred.
„Zato je Jona propadao kada se Blajt poboljšala.“
Vejl kimnu.
„Tretirali smo samo polovinu uparenog sistema.“
Želudac mi potonu.
„Onda tretirajte Jonu.“
„To bi moglo da preokrene Blajtin napredak.“
Teodor uze svoj štap.
„Postoji drugi način.“
Svi se okrenuše ka njemu.
„Šta?“
„Kombinovati oba puta.“
Vejl ga je zapanjeno gledala.
„Završio si terapiju sa uparenim vektorima.“
„Usavršio sam je pre petnaest godina.“
„Gde?“
„Cirih.“
„I čuvao si je u tajnosti?“
„Neka otkrića treba da ostanu privatna.“
Krenuh ka njemu.
„Daćeš je Vejl.“
„Ne.“
U sobi posta tiho.
Tiho se nasmejah.
„Pogrešno shvataš svoju poziciju.“
„Ne, Losone. Ti pogrešno shvataš svoju.“
Teodor pogleda ka Ženevjev.
„Veruješ da sam došao ovde jer želim nešto od blizanaca.“
„Zar ne?“
„Ne.“
Njegov odgovor iznenadi sve.
„Došao sam zato što je neko ukrao formulu uparenih vektora pre tri meseca.“
Vejl se ukoči.
„Ko?“
„Ne znam.“
„Jejts?“
Teodor odmahnu glavom.
„Frenklin ju je štitio.“
Zagledah se.
Opet Jejts.
Neprijatelj.
Zaštitnik.
Lažov.
Lekar.
Ništa se nije uklapalo.
„Onda ko pokušava da im naudi?“
Teodor pogleda ka Eleni.
Ona pobele.
„Nemoj.“
On se nasmeši.
„Reci im.“
Elena se povuče unazad.
Zakoračih ka njoj.
„Šta?“
Ona odmahnu glavom.
„Elena.“
Ženevjev prošapta: „O čemu on priča?“
Suze ispuniše Elenine oči.
„Moje ime nije Elena Ward.“
Tišina.
Zavukla je ruku u kaput i izvadila staru fotografiju.
Genevieve ju je uzela.
Mlada žena je stajala pored Theodorea u laboratoriji.
Izgledala je potpuno isto kao Elena.
„Moja majka“, reče Elena.
Vale je prekrila usta rukom.
„Ne.“
Theodore se osmehnuo.
„Elena je ćerka dr Catherine Vale.“
Miriam Vale je posrnula.
„Moja sestra?“
Elena je kimnula.
„Tvoja sestra nije u/m/r/l/a 1998. godine.“
Vale je upiljila pogled u nju.
„Gde je ona?“
Elenino lice se skrhalo.
„Ona je ta koja je ukrala formulu.“
Niko se nije pomakao.
„Zašto?“
Elena je pogledala ka deci na spratu.
„Zato što veruje da Jonah i Blythe pripadaju njoj.“
DEO 6 — ŽENA KOJA JE TVRDILA DA SU MOJA DECA NJENA
Zvala se Catherine Vale.
Miriamina starija sestra.
Genetičarka.
Istraživačica.
Bivša partnerka u Theodoreovom tajnom programu.
I, prema Eleninim rečima, žena koja je verovala da su joj deca ukradena.
„Može da veruje u šta god hoće“, rekla sam. „To su moja deca.“
Elena je kimnula.
„Znam.“
„Onda objasni.“
Catherine je bila glavna istraživačica odgovorna za razvoj rane tehnike selekcije embriona.
Za razliku od Theodorea, verovala je da bi tehnologija trebalo da se koristi samo za uklanjanje naslednih poremećaja.
Kada je otkrila da Teodor dizajnira osobine kompatibilnosti za sopstvenu korist, zapretila je da će razotkriti program.
Teodor joj je dao otkaz.
Zatim je izbrisao njen profesionalni identitet.
U javnosti, Ketrin je nestala nakon eksplozije u laboratoriji.
U tajnosti, nastavila je da istražuje sama.
„Elena“, prošaputala je Mirijam, „zašto me nisi pronašla?“
„Nisam znala da postojiš do pre pet godina.“
Mirijam je delovala skrhano.
Ketrin je odgajala Elenu pod lažnim imenima.
Stalno se seleći.
Učeći je medicini.
Genetici.
Tajnama.
Strahu.
„Rekla mi je da su nam Mercerovi ukrali sve“, rekla je Elena. „Naš rad. Našu porodicu. Našu budućnost.“
„Da li si joj verovala?“, upitao sam.
„U početku.“
„A sada?“
Elena je pogledala gore.
„Upoznala sam Ženevijev.“
Odgovor je bio dovoljan.
Ženevijev je prišla bliže.
„Kada?“
„Pre sedam godina.“
„Rekla si mi da si mlađa savetnica.“
„Lagala sam.“
Lice Ženevijev je očvrsnulo.
„Šta još?“
Elena je počela da plače.
„Poslata sam da te posmatram.“
Osetio sam kako se Preskot pomerio iza mene.
Ženevijev je zurila.
„Radila si za Ketrin.“
„Da.“
„Znala je da sam trudna.“
„Da.“
„Znala je za blizance.“
„Da.“
„Da li ih je ona izmenila?“
Elena je odmahnula glavom.
„Ne. Teodor jeste.“
Moj otac nije rekao ništa.
„Šta je onda Ketrin želela?“
„Da to poništi.“
Vejl pogleda prema Teodoru.
„Formula uparenog vektora.“
Elena klimnu glavom.
„Verovala je da bi blizanci bili normalni ako bi uspela da preokrene modifikacije pre rođenja.“
„Zašto nije?“
„Jejts ju je zaustavio.“
Protrljao sam lice obema rukama.
„Opet Jejts.“
Elena me pogleda.
„Frenklin Jejts nikada nije bio odan Teodoru.“
Teodor se blago osmehnu.
„Frenklin je odan samo svojoj savesti.“
„Falsifikovao je umrlicu moje žene.“
„Da bi je zaštitio“, reče Preskot.
Pogledao sam ga.
Preskot nastavi.
„Jejts nam je pomogao da napravimo lažni identitet nakon nesreće.“
„Pustili ste me da verujem da me je izdao.“
„Nismo znali da li su tvoje komunikacije kompromitovane.“
„Bile su“, reče Ženevjev.
Hteo sam da vrištim.
Na sve njih.
Umesto toga, sa stepeništa se začu tihi glas.
„Tata?“
Blajt je stajala tamo.
Ženevjev pojuri ka njoj.
„Trebalo bi da si u krevetu.“
„Čula sam sve.“
Srce me je zabolelo.
„Dođi ovamo.“
Ušetala mi je u zagrljaj.
Džona je polako pošao za njom.
Podigao sam i njega.
Moja deca su bila laka.
Previše laka.
Bolest — ne, stanje — oduzelo im je previše.
Džona nasloni glavu na moje rame.
„Hoćemo li umreti?“
Svaka odrasla osoba u sobi se ukopala.
„Ne“, rekoh.
„Tata.“
„Ne.“
Spustio sam ih i kleknuo.
„Ne zanima me šta kaže bilo koji doktor. Ne zanima me šta kaže bilo koji izveštaj. Ne odustajemo.“
Blajt je proučavala moje lice.
„Mama se vratila.“
„Da.“
„Onda se možda nemoguće stvari dešavaju.“
Ženevjev pokri usta rukom.
Nasmešio sam se.
„Možda.“
Teodor nas je posmatrao.
Nešto nečitljivo pređe preko njegovog lica.
A onda su se svetla ugasila.
Preskot povika.
„Svi dole!“
Generaori za hitne slučajeve trebalo je odmah da se uključe.
Nisu.
Napolju se začu prasak.
Zatim još jedan.
Jedan od čuvara povika iz hodnika.
„Imamo kretanje!“
Povukao sam blizance iza kamenog stuba.
Preskot mi pruži pištolj.
Ženevjev me pogleda.
„Ne.“
„Ne ostavljam ih.“
„Jednom si mi obećao.“
„Šta?“
„Da nećeš postati svoj otac.“
Pogledao sam u pištolj.
Zatim u Teodora.
Skoro da se osmehnuo.
Vratio sam ga Preskotu.
„Štiti decu.“
On klimnu glavom.
Dim poče da ulazi kroz ventilacioni sistem.
Vejl pokri usta.
„Ne opet.“
Elenino lice se promeni.
„Ovde je.“
„Katrin?“
„Da.“
Prednji prozori eksplodiraše ka unutra.
Figure pod maskama uđoše.
Nisu bili vojnici.
Medicinsko osoblje.
Nosili su zapečaćene kofere.
Elena povika.
„Ona ne želi da ih ubije!“
„To je baš utešno.“
„Ona želi njihovu koštanu srž.“
Privukao sam Džonu bliže sebi.
Teodor je stao ispred nas.
Prvi put u mom životu, moj otac se postavio između opasnosti i mene.
Jedna maskirana prilika podigla je oružje.
Teodor ga je udario štapom.
Preskotovi čuvari su jurnuli napred.
Nastao je haos.
Zgrabio sam blizance.
„U podrum!“
Ženevijev nas je pratila.
Stigli smo do sigurnosnog hodnika.
Žena je čekala na dnu.
Kasne pedesete.
Srebrnasto-plava kosa.
Oštre zelene oči.
Elena se zaustavila iza nas.
„Mama.“
Ketrin Vejl se osmehnula.
„Elena.“
Pogledala je u Džonu i Blajt.
„Moja prelepa deca.“
Stao sam između njih.
„Oni nisu tvoji.“
Njen izraz lica ostao je smiren.
„Biološki gledano, bio bi iznenađen.“
Ženevijev je još čvršće stegla Blajt.
„Šta to znači?“
Ketrin je pogledala Teodora.
„Nikada ti nije rekao?“
Moj otac se pojavio na vrhu stepeništa.
„Ketrin.“
„Oduvek si više voleo tajne.“
Pogledala je u mene.
„Losone, embrioni korišćeni za stvaranje blizanaca nisu napravljeni od Ženevijevinih jajnih ćelija.“
Ženevijev se skamenila.
Zurio sam u Ketrin.
„To je nemoguće.“
„Nije.“
Pokazala je ka Eleni.
„Potiču od njenih.“
Tišina je progutala hodnik.
Elena je izgledala užasnuto.
„Šta?“
Ketrin se osmehnula.
„Imala si devetnaest godina. Mislila si da je procedura služila za očuvanje plodnosti.“
Elena se povukla uza zid.
„Ne.“
„Trebalo su mi kompatibilne ćelije.“
„Ne.“
Ženevijev je prošaputala: „Onda ja nisam njihova majka?“
Odmah sam se okrenuo.
„Ti si ih nosila.“
„Ali genetski…“
„Ti si njihova majka.“
Ketrin se tiho nasmejala.
„Kako dirljivo.“
Blajt je iskoračila iza Ženevijev.
Pogledala je u Ketrin.
Zatim u Elenu.
Onda u svoju majku.
Na kraju je uzela Ženevijev za ruku.
„Ovo je moja mama.“
Ketrinin osmeh je nestao.
Blajt je uzela i Elenu za ruku.
„A Elena me je spasila.“
Džona je pogledao u Ketrin.
„A šta si onda ti?“
Prvi put, Ketrin nije imala odgovor.
Tada je Teodor rekao nešto što je ponovo sve promenilo.
„Ona laže.“
Ketrin se okrenula.
Sišao je niz stepenice.
„Embrioni su bili Ženevijevini.“
Ketrinino lice je očvrsnulo.
Teodor je pogledao u Elenu.
„Tvoje ćelije su korišćene samo za razvoj vektora.“
Elena je zurila u njega.
„Siguran si?“
„Ja sam nadgledao proceduru.“
Ženevijev se zamalo srušila od olakšanja.
Ketrinina smirenost je konačno pukla.
„Ti manipulativno staro čudovište.“
Teodor se osmehnuo.
„Učio sam od tebe.“
Zatim su se iznenada aktivirali alarmi.
Struja se vratila.
Preskotov glas se začuo preko interfona.
„Policija se približava.“
Ketrinine oči su se raširile.
„Zvali ste ih?“
„Ne“, rekao sam.
Neko je zakoračio u hodnik iza nje.
Frenklin Jejts.
Podigao je telefon.
„Ja sam.“
Ketrin se okrenula.
„Ti.“
Jejts je izgledao iscrpljeno.
„Umoran sam od sahranjivanja ljudi koji nisu mrtvi.“
Sirene su napolju postajale sve glasnije.
Ketrin se osvrnula oko sebe.
Zatim se osmehnula.
„Mislite da se ovo završava mojim hapšenjem?“
Nisam odgovorio.
Pokazala je ka blizancima.
„Njihovi sistemi će otkazati u roku od četrdeset osam sati bez uparenog tretmana.“
Vejl je istupio napred.
„Možemo ga rekonstruisati.“
„Ne.“
Ketrin je odmahnula glavom.
„Nedostaje vam jedna sekvenca.“
„Koja?“
Ketrin se osmehnula.
„Ona koju sam uništila.“
Tada je Džona prošaputao: „Nije.“
Svi su pogledali u njega.
Dodirnuo je svoju slepoočnicu.
„Znam gde se nalazi.“
DEO 7 — SEĆANJE KOJE IH JE SPASILO
U početku, niko nije verovao Džoni.
Ne zato što smo mislili da laže.
Već zato što je ono što je tvrdio bilo nemoguće.
„Video sam je kako ga krije“, rekao je.
„Koga?“, upitao je Vejl.
„Ljutitu gospođu.“
Ketrin je zurila u njega.
„Kada?“
„U staklenoj sobi.“
Ketrinin izraz lica se promenio.
„Opiši je.“
Džona je zatvorio oči.
„Plavi ormarići. Srebrni sto. Lampa u obliku kruga.“
Elena je prebledela.
„Laboratorija u Cirihu.“
Ketrin je prišla bliže.
„Ta laboratorija je rastavljena pre nego što si se ti rodio.“
Džona je pokazao ka njenom zglobu.
„Imala si crvenu narukvicu.“
Ketrin je odmah prekrila svoju levu ruku.
Vejl je zurio.
„Nosila si narukvicu za klinička ispitivanja u Cirihu.“
Ketrin se povukla.
„Ne.“
Džona je nastavio.
„Stavila si nešto unutar konja.“
„Kakvog konja?“
„Drvenog.“
Ketrin je prestala da diše.
Teodor se osmehnuo.
„Zadržala si konja sa karusela?“
Nije rekla ništa.
Vejl ju je zgrabio za kaput.
„Gde je?“
Ketrin se nasmejala.
„Očekujete da vam pomognem?“
„Ne“, rekao sam.
„Očekujem da je Džona to već učinio.“
Pretražili smo Ketrinina imanja.
Bilo ih je četiri.
Kondominijum u Čikagu.
Farma u Viskonsinu.
Skladište van Rokforda.
I staro istraživačko imanje blizu jezera Ženeva.
Elena je znala za poslednju lokaciju.
„Moja majka čuva sve.“
Stigli smo pre zore.
Policija je privela Ketrin na ispitivanje, ali ja još uvek nisam verovao nijednom zvaničnom procesu.
Previše institucija nas je izneverilo.
Vejl, Jejts, Elena, Ženevijev, Preskot, Teodor i ja ušli smo u napuštenu istraživačku zgradu.
Mesto je mirisalo na prašinu i hemikalije.
Džona i Blajt su ostali na imanju pod strogom stražom.
Mrzeo sam što sam morao da ih ostavim.
Ali ako je lek postojao, ovo je bila naša šansa.
Elena je pronašla konjića sa vrteške u staroj dečijoj sobi.
Obojen u belo.
Zlatno sedlo.
Ispucala drvena griva.
Prešla je rukom ispod njegovog stomaka.
„Nema ničega.“
Džona je rekao unutra.
Preskot je pregledao postolje.
Skrivena reza.
Konj se otvorio.
Unutra je bila vodootporna cev.
Vejl je počela da plače.
„Sekvenca.“
Jejts je pogledao Ketrininu rukom pisanu formulu.
„Možemo je napraviti.“
„Koliko vremena?“
„Satima.“
„Koliko tačno?“
„Šest. Možda osam.“
„Nemaju osam.“
Ženevjev me je uhvatila za ruku.
Vejl je pogledala Jejtsa.
„Možemo ubrzati sintezu.“
„Previše opasno.“
„Opasno je i čekati.“
Adrijan je stigao sa timom mobilne laboratorije.
Narednih šest sati, nauka je postala molitva.
Mašine su brujale.
Brojevi su se menjali.
Ljudi su se tiho raspravljali.
Nisam razumeo gotovo ništa.
Razumeo sam sve.
Pokušavali su da spasu moju decu.
U 9:14 ujutru, Vejl je držala dve male bočice.
„Po jedna za svakog blizanca.“
Zurio sam u njih.
„To je to?“
„To je naša najbolja šansa.“
Teodor je stajao kraj prozora.
„Treba vam još jedna stvar.“
Vejl ga je pogledala.
„Šta?“
„Stabilizator nosača.“
Namrštila se.
„Toga nema u Ketrininoj formuli.“
„Nikada nije bilo zapisano.“
„Zašto?“
„Zato što sam ja bio nosač.“
Tišina.
Zurio sam u svog oca.
„Šta to znači?“
„Vektor je stabilizovan pomoću antitela iz moje koštane srži.“
Vejline oči su se raširile.
„Previše ste stari sada.“
„Da.“
„Moglo bi biti opasno.“
„Da.“
Adrijan je istupio napred.
„Uzmite moju.“
Teodor je odmahnuo glavom.
„Ne.“
„Imaš istu mutaciju.“
„Ali ne i istu ekspresiju antitela.“
Adrijan je delovao besno.
„Oduvek si verovao da si nezamenljiv.“
Teodor se blago osmehnuo.
„Za promenu, ovog puta zaista jesam.“
Prišao sam mu.
„Ne moraš ovo da radiš.“
Pogledao me je čudno.
„Je li to zabrinutost?“
„Ne.“
„Dobro.“
Skinuo je kaput.
„Mrzeo bih da postanem sentimentalan.“
Ekstrakcija je trajala četrdeset minuta.
Teodor je pobledeo.
Ruke su mu se tresle.
Prvi put je izgledao kao da ima osamdeset četiri godine.
Ne besmrtan.
Ne moćan.
Samo star.
Kada se završilo, zatvorio je oči.
Stajao sam pored njega.
„Zašto?“
Pogledao me je.
„Šta?“
„Zašto im pomažeš sada?“
Zurio je u plafon.
„Proveo sam život pokušavajući da pobedim smrt.“
Osetljiva reč zvučala je gotovo apsurdno u njegovim ustima.
„Mislio sam da ću, ako sakupim dovoljno znanja, dovoljno novca, dovoljno kontrole, moći da nateram svet da se pokori.“
Pogledao me je.
„Ti si to nasledio.“
„Znam.“
„Ali ta deca…“
Glas mu je oslabio.
„Njima nije potrebna besmrtnost.”
„Ne.”
„Potrebno im je detinjstvo.”
Prvi put je Theodore Mercer zvučao kao deda.
Vratili smo se na imanje.
Jonah je bio lošije.
Blythe je jedva bila svesna.
Genevieve se popela na krevet između njih.
Stajao sam pored Vale.
„Uradi to.”
Ona je primenila upareni tretman istovremeno.
Onda smo čekali.
Jedan sat.
Ništa.
Dva sata.
Ništa.
Jonahovi parametri su nastavili da padaju.
Blythe je dobila temperaturu.
Yates je prilagodio tečnosti.
Vale je svaki rezultat proverila dva puta.
U četvrtom satu, pogledala me je.
„Žao mi je.”
„Ne.”
„Lawson—”
„Ne.”
Genevieve je plakala tiho.
Izašao sam napolje.
Sneg je prekrio terasu.
Prvi put u mom odraslom životu, nije mi ostalo ništa čime bih mogao da komandujem.
Nema poziva koje treba obaviti.
Nema novca za ponuditi.
Nema neprijatelja kome bih pretio.
Pogledao sam nagore.
„Ne znam da li iko sluša.”
Glas mi je pukao.
„Nikada nisam umeo da tražim.”
Sneg je padao jače.
„Uzmite kompaniju.”
Ništa.
„Uzmite novac.”
Ništa.
„Uzmite svaku kuću.”
Obrisao sam lice.
„Samo ih ostavite.”
Iza mene su se vrata otvorila.
Okrenuo sam se.
Blythe je stajala tu.
Bosonoga.
Ćebe oko njenih ramena.
Zureo sam.
„Tata?”
Potrčao sam.
Pao na kolena.
Zagrlio je.
Slabo se nasmejala.
„Gnječiš me.”
Genevieve se pojavila iza nje.
Plačući.
Smešeći se.
„Lawson.”
„Šta?”
„Jonah je budan.”
Uneo sam Blythe unutra.
Jonah je sedeo uspravno.
Jede krekere.
Krekere.
Najlepšu hranu koju sam ikada video.
Vale je zurila u monitor.
„Maligni markeri padaju.”
Yates je proverio drugi ekran.
„Oba.”
„Koliko brzo?”
Vale me je pogledala.
„Brzo.”
Genevieve se srušila u moje ruke.
Elena je počela da plače.
Prescott se okrenuo da niko ne bi video njegovo lice.
Čak se i Theodore osmehnuo.
Tretman je delovao.
Ne savršeno.
Ne trenutno.
Ali je delovao.
Šest sati njihovo stanje se popravljalo.
Onda je Vale primila poziv.
Lice joj se promenilo.
„Šta?”
Slušala je.
Zatim me pogledala.
„Catherine je pobegla iz pritvora.”
Moja radost je nestala.
„Kako?”
„Prevozili su je.”
„Gde?”
„Nestala je nakon @tt/@ck-a na konvoj.”
Prescott je odmah aktivirao blokadu.
Theodore je ustao.
„Doći će ovde.”
„Zašto?”
„Zato što još uvek veruje da su deca dokaz njenog životnog dela.”
Elena je odmahnula glavom.
„Ne.”
„Šta?”
„Moja majka više ne mari za istraživanje.”
Svi su je pogledali.
„Stalo joj je do mene.”
Zureo sam.
„Kakve to veze ima sa blizancima?”
Elena je pogledala Genevieve.
„Ona misli da su me oni zamenili.“
Tišina.
„Kada sam odbila da pođem za njom, rekla je da sam izabrala Genevieveinu decu pre sopstvene majke.“
Elenin glas je pukao.
„Ona ne dolazi po Jonaha i Blythe.“
Shvatio sam.
„Dolazi po tebe.“
Prozori su iznenada zatresli.
Prescottov radio je zakrčao.
„Vozilo na zapadnoj kapiji!“
Elena je prebledela.
Tada su se ulazna vrata otvorila.
Catherine je ušla sama.
Bez oružja.
Bez stražara.
Bez maske.
Samo suze.
„Elena.“
Elena je istupila napred.
„Mama.“
Catherine je izgledala starije nego pre nekoliko sati.
„Došla sam da se oprostim.“
Niko se nije pomakao.
„Zašto?“
Catherine se tužno osmehnula.
„Zato što je Theodore bio u pravu.“
Theodore je podigao obrvu.
„To mora da boli.“
Ignorisala ga je.
Catherine me je pogledala.
„Deca nikada nisu bila moja.“
Zatim Genevieve.
„Nikada nisu bila istraživanje.“
Zatim Elenu.
„A ti nikada nije trebalo da postaneš osoba kakva mi je bila potrebna.“
Elena je počela da plače.
Catherine je raširila ruke.
Na trenutak sam pomislio da bi Elena mogla da je zagrli.
Nije.
Samo je rekla: „Volim te.“
Catherine je zatvorila oči.
„Ali ne idem s tobom.“
Suza se skotrljala niz Catherinino lice.
„Znam.“
Tada su se napolju pojavila policijska rotaciona svetla.
Catherine se okrenula ka njima.
Prescott me je pogledao.
Odmahnuo sam glavom.
Niko je nije zaustavio.
Izašla je napolje i predala se.
Mislio sam da je noćna mora konačno gotova.
Pogrešio sam.
Jer je sledećeg jutra Jonah nestao.
DEO 8 — DETE KOJE JE NESTALO, OTAC KOJI JE ODUSTAO I KRAJ KOJI NIKO NIJE OČEKIVAO
Probudio sam se u 6:03 ujutru uz Genevievein vrisak Jonahovog imena.
Njegov krevet je bio prazan.
Prozor zatvoren.
Vrata zaključana.
Stražar napolju.
Bez tragova nasilnog ulaska.
Trideset sekundi sam bio čovek kakvog je moj otac odgajio.
Hladan.
Zastrašujuć.
Efikasan.
„Zapečatite imanje.“
Prescott je zgrabio radio.
„Već urađeno.“
„Pretražite svaku sobu.“
„Timovi se kreću.“
„Proverite tunele.“
„Na tome smo.“
Genevieve je stajala u hodniku i drhtala.
„On jedva hoda.“
Blythe se pojavila iza nje.
Izgledala je čudno mirno.
„Tata.“
„Vrati se unutra.“
„Znam gde je Jonah.“
Zaustavio sam se.
„Šta?“
„Rekao mi je.“
„Kada?“
„U snu.“
Genevieve je zatvorila oči.
„Blythe—“
„Crvena vrata.“
Srce mi je poskočilo.
„Železnička stanica?“
Klimnula je glavom.
„Rekao je da su satovi stali.“
Trideset minuta kasnije stigli smo do napuštene stanice gde se Genevieve krila dve godine ranije.
Crvena vrata su bila otvorena.
Unutra, desetine starinskih satova prekrivale su zidove.
Svaki je stao.
6:17.
Prescott je ušao prvi.
„Jonah?“
Nema odgovora.
Genevieve je pošla za njim.
„Dušo?“
Tada smo čuli smeh.
Dečji smeh.
Otrčali smo ka zadnjoj sobi.
Jonah je sedeo na podu.
Jeo je pahuljice iz papirne čaše.
Nasuprot njemu sedeo je Franklin Yates.
Zamalo da sam skočio na njega.
„Lawsone.“
Zgrabio sam ga za košulju.
„Šta si uradio?“
„Ništa.“
„Uzeo si mog sina.“
„Sam je došao ovamo.“
„To je nemoguće.“
Jonah je podigao ruku.
„Jesam.“
Okrenuo sam se.
„Šta?“
Pokazao je ka starom službenom tunelu.
„Ima vrata iza mog ormara.“
Prescott je buljio.
„Sistem tunela na imanju.“
Theodore je decenijama ranije izgradio prolaze za hitne slučajeve.
Očigledno je jedan bio povezan sa starijim Mercerovim posedima.
Naravno da jeste.
Okrenuo sam se ponovo ka Yatesu.
„Zašto si ti ovde?“
„Zato što me je Jonah pozvao.“
Moj šestogodišnji sin je slegnuo ramenima.
„Našao sam broj dr Yatesa u tatinom telefonu.“
Gledao sam ga u neverici.
„Prešao si podzemni tunel sam?“
„Poneo sam baterijsku lampu.“
Genevieve se skoro istovremeno nasmejala i zaplakala.
„Zašto?“
Jonah je pogledao ka Yatesu.
„Zato što sam se nečega setio.“
Vale, Elena, Theodore i Adrian stigli su nekoliko minuta kasnije.
Jonah nas je odveo do sobe sa satovima.
Pokazao je na jedan tačno određeni stojeći sat.
„Otvorite ga.“
Prescott je to uradio.
Unutra je bila metalna pregrada.
Theodore se ukipio.
„Ne.“
Pogledao sam ga.
„Šta?“
Prišao je.
Unutra su bila dokumenta.
Stara.
Sertifikati o akcijama.
Ugovori o trastu.
Evidencija o vlasništvu nad istraživanjem.
I pismo.
Rukopis mog oca.
Datirano dvadeset jednu godinu ranije.
Otvorio sam ga.
Lawsone,
Ako nađeš ovo, to znači da nisam uspeo da uništim ono što je otrovalo našu porodicu.
Mercer Biomedikal Trast nikada nije trebalo da pripada meni.
On pripada deci pogođenoj našim istraživanjem.
Svaki patent.
Svaka laboratorija.
Svaki farmaceutski udeo.
Sve.
Prenesi ga.
Pogledao sam Theodora.
„Ti si ovo napisao.“
Delovao je zbunjeno.
„Jesam.“
„Zašto si ga sakrio?“
Seo je polako.
„Zato što sam se sledećeg jutra predomislio.“
Adrian se gorko nasmejao.
„To liči na tebe.“
Theodore je pogledao u zaustavljene satove.
„Tvoja majka me je dovela ovamo.“
Moja majka je umrla kada sam imao sedamnaest godina.
Rak.
Rak, sećanje se automatski ispravilo u mojim mislima.
Jedva sam se sećao njenog glasa.
„Znala je za istraživanje?“, upitao sam.
„Da.“
„Mrzela ga je.“
„Da.“
„Naterala te je da napišeš ovo.“
Theodore je klimnuo glavom.
„Nameravao sam da sve rasturim.“
„Šta se promenilo?“
„Ti.“
Gledao sam ga.
„Imao si dvadeset četiri godine. Rekao si mi da želiš da se pridružiš kompaniji.“
Želudac mi se stegao.
„Mislio sam da sam konačno izgradio nešto što želiš.“
„Zato si ga zadržao.“
„Da.“
Istina je bolela na drugačiji način.
Theodore je uništio bezbroj života jureći za nasleđem.
Ali deo te opsesije bio je vezan za mene.
Pogrešno.
Izopačeno.
Na momente neoprostivo.
Ali ljudski.
Pročitao sam ostatak.
Fond je davao kontrolu nad celokupnim biomedicinskim portfolijom svakom potomku porodice Mercer koji je bio pogođen genetskim programom.
To je značilo Jonahu i Blythe.
Ne meni.
Ne Theodoreu.
Mojoj deci.
Vale je zurio u papire.
„Ovim bi moglo da se finansira lečenje za hiljade njih.“
„Milione“, rekao je Yates.
Adrian me je pogledao.
„Šta ćeš uraditi?“
Svi odrasli su posmatrali.
Dvadeset četiri sata ranije, znao bih istog trenutka.
Zaštiti imovinu.
Kontroliši patente.
Poseduj lek.
Osiguraj porodicu.
Tako su muškarci iz porodice Mercer preživljavali.
Pogledao sam Jonaha.
„Šta ti misliš?“
Slegao je ramenima.
„Može li to da pomogne bolesnoj deci?“
„Da.“
„Onda im pomozi.“
Blythe je klimnula glavom.
„Posebno deci čije tate nisu bogate.“
Niko nije progovorio.
Nasmešio sam se.
„To rešava stvar.“
Theodore je zurio u mene.
„Poklonio bi milijarde?“
„Ne.“
Predao sam dokumente Valeu.
„Oni bi.“
Šest meseci kasnije, Mercer-Vale Dečja fondacija otvorila je svoj prvi centar za lečenje.
Besplatno.
Bez privatnog članstva.
Bez elitnog pristupa.
Bez liste čekanja zasnovane na bogatstvu.
Uparena terapija koju su primili Jonah i Blythe licencirana je globalno u okviru neprofitne strukture.
Vale je vodio medicinski program.
Yates je postao klinički direktor.
Elena je vodila porodično savetovalište.
Adrian je nadgledao etiku.
A Theodore?
Moj otac je sve iznenadio.
Javno je svedočio o prvobitnom istraživačkom programu.
Imenovao je kompanije.
Imenovao je lekare.
Imenovao je sebe.
Odrekao se kontrole nad svakom preostalom biomedicinskom imovinom.
Pravni proces je trajao godinama.
Nikada nisam pitao šta će sudovi na kraju odlučiti.
Po prvi put, posledice su pripadale ljudima koji su ih stvorili.
Catherine je takođe prihvatila odgovornost.
Elena ju je redovno posećivala.
Njihov odnos se nikada nije vratio na ono što je bio.
Možda je to bilo zdravo.
Neki odnosi i ne bi trebalo da se vrate.
Trebalo bi da postanu nešto novo.
Prescott je ostao moj šef obezbeđenja.
Ali naš odnos se promenio.
Jednog jutra, pronašao sam pismo o ostavci na svom stolu.
Pocipao sam ga.
„Lagao si me dve godine.“
„Jesam.“
„Izneverio si moje poverenje.“
„Jesam.“
„Takođe si spasao Genevieve.“
„Jesam.“
Pogledao sam ga.
„Ostaješ.“
Prvi put za dvadeset godina, Prescott se nasmešio.
Sa Genevieve i sa mnom je bilo teže.
Ljubav ne preživljava tajne automatski.
Čak ni tajne nastale iz straha.
Mesecima smo išli na terapiju.
Svađali smo se.
Plakali.
Spavali u odvojenim sobama.
Sedeli budni zajedno do izlaska sunca.
Pričala mi je o godinama koje je provela gledajući fotografije naše dece izdaleka.
Pričao sam joj o noćima kada je Blythe plakala za njom.
Neke rane se ne mogu izbrisati objašnjenjima.
Ali mogu postati ožiljci.
Jedne večeri, skoro godinu dana nakon lečenja, Genevieve me je pronašla kako sedim pored jezera.
Sela je pored mene.
Bez čuvara u blizini.
Bez telefona.
Bez tajni.
„Da li me još uvek voliš?“, upitala je.
Pogledao sam je.
„Da.“
„Da li si još uvek ljut?“
„Da.“
Klimnula je glavom.
„I ja sam.“
„Na mene?“
„Na sve.“
Nasmejao sam se.
Ona se nasmešila.
Zatim je naslonila glavu na moje rame.
„Užasi smo u srećnim krajevima.“
„Možda su srećni krajevi samo komplikovani počeci.“
„To zvuči sumnjivo mudro.“
„Starim.“
„Imaš trideset devet godina.“
„Drevno.“
Nasmejala se.
Nisam shvatao koliko mi je nedostajao taj zvuk.
Dve godine kasnije, Jonah i Blythe su napunili devet godina.
Kosa im je ponovo porasla.
Blythe je svoju nosila skoro do ramena.
Jonah je insistirao da njegova ostane kratka jer je tvrdio da duga kosa smeta pri istraživanju dinosaurusa.
Njihovi poslednji snimci nisu pokazivali aktivnu malignu bolest.
Vale je još uvek odbijao da upotrebi reč izlečeni.
Meni ta reč nije bila potrebna.
Bila su mi potrebna jutra.
Doručak.
Domaći zadaci.
Rasprave oko odlaska na spavanje.
Normalne stvari.
Predivno dosadne stvari.
Za njihov deveti rođendan, priredili smo zabavu u originalnoj kući u Lincoln Parku.
Bez balske dvorane.
Bez bezbednosnog spektakla.
Samo porodica.
Torta.
Previše balona.
Blythe je pozvala dvadeset troje dece.
Jonah je pozvao četvoro jer su, prema njegovim rečima, „četiri dobra prijatelja bolja od dvadeset troje glasnih“.
Theodore je stigao kasno.
Sada je hodao sa dva štapa.
Postao je tiši.
Manji.
Jonah je potrčao ka njemu.
„Deda!“
Theodore je izgledao šokirano svaki put kada bi ga tako nazvali.
Možda je verovao da to nije zaslužio.
Možda i nije.
Ali deca drugačije razumeju opraštanje.
Ne kao brisanje nedela.
Već kao dozvolu da se postane bolji.
Blythe mu je pružila ručno pravljenu čestitku.
Pročitao ju je.
Zatim se okrenuo.
Video sam ga kako briše oči.
„Šta piše?“, upitao sam.
Pružio mi ju je.
HVALA ŠTO SI NAM POMOGAO DA OSTANEMO.
Devet reči.
Doveli su Theodora Mercera do suza.
Te večeri, nakon što su svi otišli, ušao sam u stari trezor ispod gradske kuće.
Metalna kutija je još uvek bila tamo.
Genevieve mi se pridružila.
„Sačuvao si ga?”
„Jesam.”
Unutra su bile stare fotografije.
Lažni d/e/@/th sertifikat.
Medicinski izveštaj.
Ogrlica.
Genevieve je podigla plavi kamen.
„Godinama sam mrzela ovu stvar.”
„I ja isto.”
Nasmešila se.
„A sada?”
Pomislio sam na Elenu kako se pojavljuje na mojoj kapiji u mokrim cipelama.
Preskota koji krije istinu.
Jejtsa koji laže da bi nas zaštitio.
Vejl koja rekonstruiše lečenje.
Edrijana koji otkriva porodičnu istoriju.
Teodora koji konačno bira svoje unučiće umesto sebe.
Katarine koja se predaje.
I dvoje umirućih šestogodišnjaka koji su nekako postali zdravi devetogodišnjaci, a svađaju se gore oko toga ko je dobio poslednje parce rođendanske torte.
„Sada me podseća da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda.”
Genevieve je vratila ogrlicu unutra.
Onda sam primetio nešto ispod somotske postave.
Drugi pregradak.
Nasmejao sam se.
„Mora da se šališ.”
„Šta?”
Izvadio sam sićušnu kovertu.
Genevieve je gledala u čudu.
„Nikada to nisam videla.”
Otvorio sam je.
Unutra je bilo pismo.
Rukopis moje majke.
Lawson,
Tvoj otac sve krije u kutijama zato što veruje da tajne stvaraju moć.
On greši.
Tajne stvaraju usamljenost.
Ako ikada ovo pronađeš, obećaj mi da ćeš izgraditi drugačiju porodicu.
Ne onu bez grešaka.
To je nemoguće.
Izgradi onu bez tišine.
Reci svojoj deci istinu.
Reci ljudima koje voliš da ih voliš.
I kada ti život ponudi izbor između toga da budeš moćan i toga da budeš prisutan, izaberi da budeš prisutan.
S ljubavlju,
Mama
Pročitao sam ga dva puta.
Genevieve mi je stisla ruku.
„Jesi li dobro?”
„Ne.”
Blago se nasmešila.
„Dobro ne ili loše ne?”
„Oboje.”
Koraci su zagrmeli na spratu.
Onda je Blajt viknula.
„TATA! DŽONA MI JE UKRAO TORTU!”
Džona je viknuo nazad:
„SPASAO JE!”
Nasmejao sam se.
Genevieve se nasmejala.
Potrčali smo gore.
Džona se sakrio iza kuhinjskog ostrva sa šlagom preko celog lica.
Blajt ga je jurila sa salvetom.
Preskot je stajao na vratima praveći se da se ne smeje.
Elena je sedela za stolom.
Vejl se raspravljala sa Edrijanom oko kafe.
Teodor je spavao u fotelji sa Blajtinoj ručno izrađenom čestitkom koja mu je počivala na grudima.
Bilo je haotično.
Bučno.
Nesavršeno.
Živo.
Stajao sam u središtu svega toga.
Decenijama sam verovao da moć znači biti nedodirljiv.
Zidovi.
Novac.
Stražari.
Uticaj.
Kontrola.
Grešio sam.
Prava moć je bila stajati unutar kuhinje u kojoj su ljudi koje sam voleo bili slobodni da prave buku.
Slobodni da se ne slažu.
Slobodni da govore istinu.
Slobodni da ostanu.
Genevieve mi je stavila ruku u moju.
„O čemu razmišljaš?”
Pogledao sam Džonu.
Zatim Blajt.
Onda nju.
„Da deset dana može postati čitav život.”
Naslonila se na mene.
Džona se iznenada popeo na stolicu.
„Pažnja!”
Niko nije slušao.
Udario je kašikom o čašu.
„PAŽNJA!”
Svi su se okrenuli.
„Imam jedno obaveštenje.”
Blajt je prekrstila ruke.
„Ako je ovo u vezi moje torte—”
„Nije.”
Džona je pogledao Genevieve.
Zatim u mene.
„Mama je rekla da dobijamo još jednu bebu.”
Tišina.
Polako sam se okrenuo prema Genevieve.
Pokrila je lice rukama.
„Jesi mu rekla?”
„Čuo me je kako pričam sa Elenom.”
Blajt je vrisnula.
„BEBU?”
Teodor se probudio.
„Kakvu bebu?”
Preskot se zamalo ugušio.
Vejl je ispustila kafu.
Edrijan se toliko nasmejao da je morao da sedne.
Gledao sam u Genevieve.
„Jesi li…?”
Klimnula je glavom.
Suze su joj napunile oči.
„Jedanaest nedelja.”
Za promenu, svaka komplikovana misao je nestala.
Bez zavere.
Bez laboratorija.
Bez genetskih tajni.
Bez straha.
Samo radost.
Obgrlio sam je rukama.
Džona i Blajt su se zakucali u nas nekoliko sekundi kasnije.
Nas četvoro smo se zamalo prevrnuli.
Iz fotelje, Teodor je rekao: „Molim vas recite mi da niko nije dozvolio Jejtsu da bude blizu plana za plodnost.”
Soba je eksplodirala od smeha.
Čak se i Jejts, koji je upravo ušao noseći rođendanski poklon, zaustavio na vratima.
„Šta sam sad uradio?”
Blajt je uprla prstom u njega.
„Ništa!”
Džona je dodao: „Za promenu!”
Još smeha.
Pogledao sam oko sebe po sobi.
Moj otac.
Moja žena.
Moja deca.
Prijatelji koji su postali porodica.
Ljudi koji su lagali.
Ljudi koji su oprostili.
Ljudi koji su ostali.
Teodor mi je uhvatio pogled.
Klimnuo je glavom ka pismu koje mi je još uvek bilo u ruci.
„Tvoja majka?”
„Da.”
„Šta je rekla?”
Pogledao sam svoju decu.
Zatim u njega.
„Rekla je da izaberem da budem prisutan.”
Teodor je polako klimnuo glavom.
„Obično je bila u pravu.”
Nasmejao sam se.
„Onda ostani na večeri.”
Izgledao je iznenađeno.
„Pitaš li me?”
„Da.”
Pogledao je dole.
Zatim klimnuo glavom.
„Voleo bih to.”
I nekako, nakon svake lažne sahrane, svake skrivene laboratorije, svakog izmenjenog zapisa, svake izdaje, svake zastrašujuće noći, i svakog trenutka kada je nada delovala nemoguće, naša priča se nije završila osvetom.
Završila se oko prenatrpanog kuhinjskog stola.
Sa Džonom koji krade još jedno parce torte.
Sa Blajt koja objavljuje imena za bebe koja niko nije odobrio.
Sa Genevieve pored mene.
Sa mojim ocem koji uči, prekasno ali ne u potpunosti prekasno, kako da postane deo porodice.
I sa mnom koji sam konačno razumeo lekciju koju je moja majka sakrila ispod somota decenijama ranije.
Najjači zidovi koje sam ikada izgradio nikada nisu bili napravljeni od kamena.
Bili su napravljeni od istine.
A kada smo jednom prestali da se skrivamo jedno od drugog, ništa nas više nije moglo razdvojiti.
kraj.
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.
