Šamar me pogodio usred vlastitog stana.
Glava mi je odletjela u stranu, a lijevi obraz odmah je počeo gorjeti.
Žena koja me udarila nije bila ni rođakinja ni prijateljica.
Bila je Lorena Babić, nova kolegica mojeg zaručnika.
„Gost ti dođe u kuću, a ti stojiš ovdje i povraćaš kao da glumiš žrtvu?“
Imala sam temperaturu već dva dana.
Jedva sam stajala.
Pogledala sam Dina Marasa, čovjeka s kojim sam bila tri godine i za kojeg sam se trebala udati za četiri mjeseca.
Vidjeli smo isto.
Lorena me upravo udarila.
Ipak je samo tiho rekao:
„Lorena… možda nisi trebala baš tako.“
Možda.
Lorena se odmah okrenula prema njemu.
„Vidiš? Opet je braniš. Zato ti se i popela na glavu.“
Čekala sam da je izbaci.
Umjesto toga, Dino je zašutio.
I počeo razmišljati.
Tada sam shvatila da naš brak nije propao zbog jednog šamara.
Propao je dva dana ranije, zbog obične čaše vode.
Zovem se Tena Vukelić.
Imam dvadeset devet godina i živim u Osijeku.
Stan u kojem se sve dogodilo kupili su moji roditelji nekoliko godina prije nego što sam upoznala Dina.
Kad smo počeli živjeti zajedno, nikad nisam od njega tražila najamninu.
Troškove smo dijelili.
Nekad ja više.
Nekad on.
Dino nije bio bogat.
Ni njegovi roditelji.
Znala sam to od početka i nikad mi nije smetalo.
Tri godine bili smo sasvim normalan par.
Ili sam barem tako mislila.
Sve se promijenilo nakon što je u njegov odjel došla Lorena.
Prvo su krenule objave koje je počeo dijeliti.
„PET ZNAKOVA DA VAS DJEVOJKA TRENIRA KAO PSA.“
„ŽENA KOJA TRAŽI POMOĆ PO KUĆI TESTIRA VAŠU POSLUŠNOST.“
„NE DAJTE CIJELU PLAĆU PARTNERICI.“
„BOLESNA DJEVOJKA KOJA TRAŽI ČAJ MOŽDA SAMO PROVJERAVA KOLIKO VAS MOŽE KONTROLIRATI.“
Mislila sam da algoritam radi svoje.
Jednom sam se čak nasmijala.
„Dino, odakle ti ovo smeće?“
„Nije sve smeće.“
„Čaj kao psihološko oružje?“
Slegnuo je ramenima.
„Ima svakakvih žena.“
Nisam povezala Lorenu s tim.
Sve dok se nisam razboljela.
Prvo grlo.
Onda temperatura.
Drugi dan jedva sam ustala iz kreveta.
Dino je sjedio u dnevnoj sobi s mobitelom.
Pozvala sam ga.
„Dino.“
„Što?“
„Možeš mi donijeti vode?“
Nije odgovorio.
Mislila sam da nije čuo.
„Dino?“
„Čujem.“
Nakon nekoliko minuta pojavio se na vratima.
Držao je čašu.
Ali nije mi je dao.
„Tena.“
„Da?“
„Jesi li svjesna da je ovo manipulacija?“
Od temperature sam mislila da sam ga krivo čula.
„Molim?“
„Malo si bolesna i odmah ja moram trčati.“
„Samo sam te zamolila za vodu.“
„Upravo.“
Prekrižio je ruke.
„Počinje s vodom.“
„Dino.“
„Danas voda. Sutra lijekovi. Prekosutra kuhanje. Onda na kraju muškarac radi sve, a žena sjedi.“
Zurila sam u njega.
„Imam trideset devet.“
„I?“
„Nisam tražila da mi opereš automobil.“
„Nemoj banalizirati.“
Tada je rekao:
„Lorena mi je objasnila kako to počinje.“
Sve mi je sjelo.
„Lorena.“
„Da.“
„Tvoja nova kolegica.“
„Ona barem govori otvoreno.“
„O čemu?“
„O ženama koje kroz sitnice testiraju muškarce.“
Nisam imala snage ni naljutiti se.
„Ako stvarno vjeruješ da te manipuliram zato što sam bolesna i tražila vodu, onda prekidamo.“
Dino je na sekundu zanijemio.
Onda se nasmijao.
„Opet drama.“
„Ne.“
„Tena, nemoj biti djetinjasta.“
„Ozbiljna sam.“
„Dobro, dobro.“
Zakolutao je očima.
„Evo ti voda.“
Pružila sam ruku.
U posljednjem trenutku nagnuo je čašu.
Voda mi se izlila preko lica, vrata i pidžame.
Mokra posteljina zalijepila mi se za noge.
Nisam se odmah pomaknula.
Dino se nasmiješio.
„Ako smo prekinuli, što prihvaćaš vodu od mene?“
Počela sam kašljati.
Grlo mi je bilo potpuno upaljeno.
Savila sam se.
Dino je prvo izgledao nesigurno.
Onda mu se lice ponovno stvrdnulo.
„Ajde, nemoj sad pretjerivati.“
Jedva sam došla do daha.
„Izađi.“
„Što?“
„Iz mog stana.“
Odmah se naljutio.
„Nemoj misliti da sad kad smo zaručeni možeš svako malo prijetiti prekidom.“
„Nije prijetnja.“
„Je.“
„Dino, izađi.“
„Zato što sam ti prolio malo vode?“
„Zato što si mi pokazao tko si.“
Tada je krenulo ono pravo.
„Naravno.“
Nasmijao se hladno.
„Kad si uzela svadbeni novac, onda je sve bilo dobro.“
Znala sam na što misli.
Prije zaruka Dino mi je sam rekao:
„Moji roditelji godinama štede.“
„Imamo oko dvadeset četiri tisuće eura.“
„Želim da taj novac prebacimo tebi kao naš svadbeni fond.“
Ja sam odbijala.
On je inzistirao.
„Želim da vidiš da ti dajem sve što imam.“
Tada sam to doživjela kao povjerenje.
Novac je stajao na posebnom računu.
Nisam potrošila ni euro.
Sad mi je govorio:
„Moji roditelji dali su ti gotovo cijelu ušteđevinu.“
„Ti si inzistirao.“
„Pa? Uzela si.“
„Novac stoji netaknut.“
„Nije poanta.“
„Koja je onda poanta?“
„Da misliš da me sad imaš.“
Počeo je nabrajati.
„Tri godine kuham.“
„Perem suđe.“
„Usisavam.“
„Pomažem ti.“
„Što si ti napravila za mene?“
Gledala sam ga i prvi put stvarno vidjela koliko se priča u njegovoj glavi već promijenila.
Stan mojih roditelja u kojem živi besplatno nije se računao.
Laptop koji sam mu kupila kad mu je stari crknuo nije se računao.
Odijelo za razgovor za posao.
Put u Budimpeštu za njegov rođendan.
Njegovi tečajevi.
Polovica režija.
Namještaj.
Sve sitnice kroz tri godine.
Ništa.
Ali činjenica da je skuhao večeru dvaput tjedno sada je bila dokaz da sam ga iskorištavala.
„Izađi“, ponovila sam.
„Neću.“
„Onda ću pozvati nekoga da ti pomogne.“
„Koga?“
Izvadio je telefon.
„Zapravo, super.“
Počeo je tipkati.
„Lorena je ionako rekla da trebamo sve izgovoriti pred neutralnom osobom.“
„Nju zoveš neutralnom?“
„Žena je.“
„I?“
„Bolje razumije kako vi razmišljate.“
Nisam imala energije svađati se.
Uzela sam suhu majicu.
Otišla u kupaonicu.
Kad sam izašla, sjela sam u dnevnu sobu i nazvala prijateljicu Miju.
„Možeš li doći po mene ako zatreba?“
„Što je bilo?“
„Kasnije.“
Nije prošlo ni četrdeset minuta.
Zvono.
Lorena.
Nikad prije nije bila u mom stanu.
Ušla je kao da dolazi u vlastitu kuću.
Skinula kaput.
Pogledala me.
„Stvarno izgledaš loše.“
„Imam temperaturu.“
„Dino kaže da malo dramatiziraš.“
Pogledala sam njega.
Nije ništa rekao.
Lorena je sjela na moj kauč.
„Tena, žene moraju naučiti da muškarci nisu sluge.“
„Ne želim razgovarati s tobom.“
„Eto.“
Okrenula se Dinu.
„Odmah neprijateljski.“
„Lorena, izađi iz mog stana.“
„Vidiš?“
Opet prema Dinu.
„‘Moj stan.’ Stalno mu daje do znanja da ništa nije njegovo.“
Nasmijala sam se.
„Jer nije.“
Dino je planuo.
„Eto, upravo o tome govorim!“
„Stan su kupili moji roditelji prije nego što sam te poznavala.“
Lorena je odmahnula glavom.
„Ali živite zajedno. Ako planiraš brak, ne možeš stalno muškarcu nabijati na nos da je došao na tvoje.“
„Ne nabijam.“
„Upravo si rekla.“
„Zato što ste oboje odbili izaći.“
Počelo mi je biti mučno.
Ustala sam.
Morala sam se uhvatiti za stol.
Lorena je napravila grimasu.
„Sad ćeš povraćati?“
Nisam odgovorila.
„Stvarno nevjerojatno.“
Poklopila sam usta.
„Tena?“ rekao je Dino.
Otišla sam prema kupaonici.
Lorena je ustala.
„Vidiš ovo? Čim ne ide po njezinu, odmah predstava.“
Okrenula sam se.
„Prestani.“
„Što?“
„Prestani govoriti o meni kao da nisam ovdje.“
„Onda se ponašaj normalno.“
„Bolest je normalna.“
„Razmaženost nije.“
„Lorena, izlazi.“
Prišla mi je.
„Nećeš ti meni naređivati.“
„U mojoj kući hoću.“
I tada me udarila.
Ravno po licu.
Nekoliko sekundi čula sam samo zujanje.
Dino je rekao:
„Lorena… možda nisi trebala baš tako.“
Možda.
Podigla sam pogled prema njemu.
„Izbaci je.“
Šutnja.
„Dino.“
Lorena je prekrižila ruke.
„Zašto bi me izbacio? Jer sam napravila ono što on nema hrabrosti?“
„Izbaci je.“
Dino me pogledao.
Onda Lorenu.
„Tena, svi smo uzrujani.“
Nešto u meni se potpuno smirilo.
Uzela sam telefon.
Prvo sam otvorila bankovnu aplikaciju.
Dvadeset četiri tisuće eura.
Cijeli svadbeni fond.
Netaknut.
Prenijela sam ga natrag na račun s kojeg je došao.
Dinu je mobitel odmah zazvonio.
Pogledao je obavijest.
Lice mu se promijenilo.
„Što si napravila?“
„Vratila sam ti ono za što tvrdiš da sam te zarobila.“
Zatim sam nazvala policiju.
Lorena je konačno izgubila osmijeh.
„Halo?“ izgovorila sam jasno kad se dispečer javio. „Želim prijaviti fizički napad i neovlašteni upad u svoj stan. Napadač je još uvijek ovdje.“
Bahatost s Lorenina lica nestala je u sekundi. Problijedjela je, a onda panično zgrabila svoj kaput s vješalice.
„Spusti taj mobitel!“ viknuo je Dino, napravivši korak prema meni. „Pokušaj mi ga uzeti“, odgovorila sam ledeno, ne prekidajući vezu. „Adresa je…“
Lorena nije čekala kraj rečenice. „Ja idem“, promucala je, petljajući oko brave. „Neću se povlačiti po policiji zbog ove luđakinje.“ Izletjela je na hodnik brže nego što je ušla. Njezine teorije o tome kako žene trebaju posluživati muškarce rasplinule su se pred strahom od prekršajne prijave. Nisam je ni pokušala zaustaviti. Htjela sam da Dino vidi kako njegova „hrabra“ savjetnica bježi čim stvari postanu stvarne.
Dino je ostao stajati nasred mog dnevnog boravka. Pogledao je u otvorena vrata, pa u mene.
„Tena… pretjeruješ. Zvala si policiju? Vratila si novac? Što je tebi?“ Završila sam razgovor s dispečerom i bacila mobitel na stol.
„Ono što mi je, Dino, jest da sam upravo gledala čovjeka kojeg volim kako pušta drugu ženu da me udari u mojoj kući. I onda joj još povlađuje.“ Pokazala sam rukom prema izlazu. „Imaš tri minute prije nego što dođu. Ili ćeš izaći sam, ili će te oni iznijeti.“
Prvi put u tri godine, vidjela sam stvarni strah u njegovim očima. Shvatio je. Nema više mog stana. Nema više mojih plaćenih režija, mojih poklona, moje tolerancije. A onih dvadeset četiri tisuće eura sada će morati objašnjavati svojim roditeljima. Kad shvate da je vjenčanje otkazano jer je doveo kolegicu da me šamara pred njim, bit će mu divno.
Polako je uzeo jaknu. Zastao je na pragu. „Stvarno ćeš ovako baciti tri godine u vjetar?“ „Ne. Vi ste ih bacili. Ja samo iznosim smeće.“
Zalupila sam vrata i okrenula ključ. Kliznula sam niz zid i sjela na pod. Tada sam počela drhtati – od temperature, šoka i adrenalina. Ali nijedna suza nije pala.
Policija je stigla nekoliko minuta kasnije, a odmah za njima i moja prijateljica Mia. Podnijela sam prijavu. Fotografirali su mi crveni otisak ruke na obrazu.
Sutradan ujutro prvi je poziv bio bravaru. Drugi poziv bio je restoranu u kojem se trebala održati svadba. Dino je zvao dvanaest puta. Poslao je kilometarsku poruku: „Oprosti. Bio sam budala. Lorena mi je isprala mozak onim videima, nisam znao što radim, molim te razgovarajmo.“
Samo sam blokirala broj. Njegove stvari spakirale smo Mia i ja u velike crne vreće za smeće i ostavile ih ispred zgrade.
Možda sam ostala sama s upalom grla i otkazanim vjenčanjem. Ali dok sam tu večer pila čaj u savršenoj tišini svog čistog, zaključanog stana, znala sam jednu stvar. Onaj šamar nije bio napad. Bilo je to buđenje. Najbolje i najjeftinije buđenje koje sam ikada mogla dobiti.
