Majka je ponovno pokrenula snimku.
Tara je držala inhalator kao igračku.
Jednom ga je pritisnula u zrak.
Pa drugi put.
Borna se smijao iza kamere.
— Što radiš s tim?
— Testiram.
Još jedan pritisak.
Domagoj je rekao:
— Tara, dosta.
Ali se smijao.
Nije joj uzeo inhalator.
Tara ga je približila ustima.
— Hoće mi ovo pomoći za grlo?
— Ne znam, valjda.
— Pa za što onda služi?
Domagoj je slegnuo ramenima.
— Kad Mirela dobije astmu.
Tara je pogledala prema kameri.
— Znači ako ga potrošim, možda ćemo prvi put vidjeti je li astma stvarna?
Netko se glasno nasmijao.
Domagoj je rekao:
— Nemoj biti idiot.
Ali nije zvučao ljutito.
Tara je pritisnula još jednom.
Video je završio.
Sjedila sam u krevetu bez riječi.
Majka je rekla:
— Roko tvrdi da nije ni znao da si bolesna ozbiljno. Mislio je da se oni samo glupo šale.
— I smijao se.
— Jest.
— Svi su se smijali.
— Jest.
Nije pokušala ublažiti.
To mi je trebalo.
Drugi video bio je gori.
Počinjao je u trenutku kad sam pokušavala ustati s kauča.
Kamera je bila položena na policu i snimala široki kadar jer su ranije svi radili zajednički video.
Vidjela sam samu sebe.
Blijedu.
Pogrbljenu.
Jednom rukom držim prsa, drugom se pridržavam za naslon.
Čula sam vlastito disanje.
Nisam znala da zvuči tako strašno.
Tara mi blokira put.
Ja pokušavam proći.
Ona me uhvati za rame.
Ja joj maknem ruku.
Ona me pritisne unatrag.
Glava mi udara u zid.
Odmah zatim govori:
— Nisam je ni dotaknula!
Na snimci se jasno vidjelo da jest.
Domagoj je bio metar i pol od nas.
Nije prišao kad sam udarila glavom.
Nije prišao kad sam skliznula prema podu.
Prišao je tek kad je Roko rekao da sam plava.
Tada mi se želudac okrenuo.
Ne zato što sam saznala nešto novo.
Nego zato što sam prvi put gledala vlastito poniženje izvana.
Majka je ugasila ekran.
— Želiš li da ih zadržim?
— Snimke?
— Da.
— Pošalji meni.
— Mirela…
— Pošalji.
Nije me pokušala odgovoriti.
Domagoj je pokušao ući tri puta.
Prvi put ga je zaustavila medicinska sestra.
Drugi put majka.
Treći put mi je poslao poruku:
Advertiserments
„Molim te, samo pet minuta.”
Nisam odgovorila.
Onda:
„Nisam znao da će biti toliko ozbiljno.”
Zatim:
„Tara je budala, nisam vidio koliko je inhalatora potrošila.”
Pa:
„I Roko je smrad što je snimao umjesto da reagira.”
Pročitala sam posljednju poruku nekoliko puta.
Ni u jednoj nije pisalo:
„Ja sam pogriješio.”
Liječnica mi je sljedećeg jutra objasnila da sam imala ozbiljno pogoršanje astme i da je dobro što je hitna pomoć pozvana kad jest.
Nije dramatizirala.
Nije govorila „još pet minuta i umrli biste”.
Samo je rekla:
— Kod jakog napada nije dobro čekati i procjenjivati je li osoba „dovoljno loše”. Ako propisana terapija nije dostupna i disanje se pogoršava, treba tražiti hitnu pomoć.
Pokazala je prema modrici na zatiljku.
— Udarac ćemo također pratiti.
Pitala me imam li sigurno mjesto kamo mogu nakon otpusta.
Pogledala sam majku.
— Imam.
Tog popodneva došao je Roko.
Nije ušao odmah.
Majka me pitala želim li ga vidjeti.
Pristala sam.
Stajao je kraj vrata s rukama u džepovima.
Više nije izgledao kao dečko koji se prije dva dana smijao.
— Bok.
— Bok.
— Kako si?
— Živa.
Pocrvenio je.
— Da.
Nekoliko sekundi nitko nije govorio.
Onda je rekao:
— Ja sam snimao ono prvo.
— Znam.
— Trebao sam reagirati prije.
— Jesi.
Kimnuo je.
Nije rekao „ali”.
To sam zapamtila.
— Mislio sam da Tara samo glumi klauna. Nisam znao kako tvoj inhalator funkcionira.
— Domagoj je znao.
Roko je pogledao pod.
— Znam.
— I kad sam se gušila?
— Tada sam prvo mislio da je napadaj panike.
— Zašto?
— Jer je Domagoj stalno govorio da ti „to radiš”.
U meni se nešto ohladilo.
— Stalno?
Roko je zastao.
— Da.
— Objasni.
Sjeo je.
— Kad ne bi došla na druženje, rekao bi da si osjetljiva. Kad bi otišla ranije, rekao bi da dramatiziraš. Kad bi rekla da ti dim smeta, govorio je da glumiš princezu.
— Pred Tarom?
— Pred svima.
To je objasnilo toliko toga.
Tara nije sama izmislila lik žene koja „glumi”.
Advertiserments
Domagoj ga je stvarao mjesecima.
Roko je izvadio telefon.
— Ima još nešto.
Otvorio je njihovu grupu.
Nisam bila član.
Naziv je bio glupa interna šala iz srednje škole.
Skrolao je nekoliko dana unatrag.
Tara:
„Večeras dolazi princeza?”
Domagoj:
„Dolazi.”
Tara:
„Onda nema pušenja na balkonu jer će opet kašljucati.”
Domagoj:
„Pusti je, naviknut će se.”
Borna:
„Kreće obuka prije braka.”
Domagoj:
„Ako je ikad oženim.”
Roko je odmah rekao:
— Za ovo stvarno nisam znao da ćeš vidjeti.
— Nastavi.
Nekoliko poruka kasnije:
Tara:
„Nosi li opet onaj inhalator kao da je na intenzivnoj?”
Domagoj:
„Uvijek.”
Tara:
„Daj mi ga večeras.”
Domagoj:
„Ne radi gluposti.”
Tara:
„Samo ću je malo zezati.”
Domagoj:
„Kako hoćeš.”
Gledala sam dvije riječi.
Kako hoćeš.
Toliko je trebalo.
— Pošalji mi screenshotove — rekla sam.
Roko je kimnuo.
— Hoćeš prijaviti?
— Još ne znam.
— Ako trebaš da kažem što sam vidio…
— Reći ćeš istinu?
— Hoću.
— I ako se Domagoj naljuti?
Pogledao me.
— Već se naljutio.
— Na tebe?
— Kaže da sam izdao ekipu.
Prvi put sam se nasmijala.
Gorko.
— Naravno.
Kad sam izašla iz bolnice, nisam se vratila u stan koji sam dijelila s Domagojem.
Otišla sam majci.
On je sljedećeg dana došao pred njezina vrata.
Danica me nije pitala smije li ga pustiti.
Samo je rekla:
— Domagoj je dolje.
— Sići ću.
Našao me pred zgradom.
U ruci je držao papirnatu vrećicu iz ljekarne.
— Kupio sam ti dva nova inhalatora.
Pogledala sam vrećicu.
— Imam svoje.
— Znam, ali…
— Domagoj, nisam izgubila inhalator.
Zastao je.
— Znam.
Advertiserments
— Ti si ga dao Tari.
— Nisam znao da će ga potrošiti.
— Znao si čemu služi.
— Da.
— Znao si da imam astmu.
— Da.
— Kad sam ti rekla da ne mogu disati, rekao si da prestanem raditi predstavu.
Spustio je vrećicu.
— Pogriješio sam.
Napokon.
Ali nije više bilo dovoljno.
— Tara je kriva koliko i ja — rekao je.
— Nisam rekla da nije.
— Ona te gurnula.
— Vidjela sam.
— Ja te nisam gurnuo.
Pogledala sam ga.
— Ne.
Vidljivo se uhvatio za tu rečenicu.
— Onda znaš…
— Samo si stajao pokraj mene dok sam tražila pomoć.
Ušutio je.
— Domagoj, u jednom trenutku nisam više mogla reći cijelu riječ.
Pogledala sam ga ravno.
— Ti si tada gledao svoje prijatelje da vidiš hoće li ti se smijati ako mi pomogneš.
— Nije bilo tako.
— Imam video.
Lice mu se promijenilo.
— Roko ti je sve poslao?
— Da.
— Taj kreten.
To je bilo dovoljno.
Okrenula sam se.
— Gotovi smo.
Uhvatila me za lakat.
Odmah sam ga istrgnula.
— Nemoj me dirati.
Pustio je.
— Mirela, dvije godine smo zajedno.
— Znam.
— Ne možeš sve baciti zbog jedne večeri.
— Ne bacam dvije godine zbog jedne večeri.
Prišla sam korak bliže.
— Ta jedna večer mi je samo pokazala što te dvije godine zapravo znače kad mi stvarno trebaš.
Tara mi se nije javila odmah.
Prvo je na Instagramu stavila priču:
„Najopasniji ljudi su oni koji vlastitu slabost pretvore u oružje protiv drugih.”
Nije spomenula moje ime.
Nije morala.
Nekoliko zajedničkih ljudi znalo je.
Borna joj je stavio srce.
Domagoj ništa.
Roko mi je poslao screenshot.
Nisam reagirala.
Dva sata poslije priča je nestala.
Sljedećeg jutra stigla je poruka:
„Možemo razgovarati kao dvije odrasle žene?”
Nisam odgovorila.
Zatim:
„Nisam znala da ti je astma toliko ozbiljna.”
Pa:
„Domagoj mi nikad nije rekao da može biti opasno.”
Tek na to sam odgovorila:
„Kad sam rekla da ne mogu disati, jesam li zvučala kao da mi je zabavno?”
Tri minute ništa.
Onda:
„Paničarila sam.”
Advertiserments
Nasmijala sam se.
„Na videu se smiješ.”
Nije više pisala.
Dva dana poslije nazvala me policija jer je majka, dok sam bila u bolnici, pitala kako prijaviti događaj i predala osnovne podatke.
Nisam željela veliki rat.
Ali nisam htjela ni da snimka završi samo u mojoj galeriji.
Dala sam izjavu.
Predala video.
Objasnila inhalator.
Roko je pristao potvrditi što se događalo.
Nisam pokušavala unaprijed odlučiti kako će sve biti pravno kvalificirano niti sam očekivala da netko preko noći završi u zatvoru.
Samo više nisam htjela štititi ljude koji mene nisu zaštitili ni kad sam prestala disati kako treba.
Domagoj je nakon toga promijenio ton.
Više nije pisao:
„Pretjeruješ.”
Pisao je:
„Zašto si morala uključiti policiju?”
„Mogli smo riješiti među sobom.”
„Uništit ćeš Tari posao zbog glupe šale.”
Najduže sam gledala zadnju poruku.
Onda napisala:
„Ja joj nisam uzela inhalator.”
Blokirala sam ga.
Po svoje stvari nisam išla sama.
Sa mnom su došli majka i moj rođak Mario.
Domagoj je bio kod kuće.
Nije radio scenu.
Tara nije bila tamo.
Spakirala sam odjeću.
Knjige.
Laptop.
Kozmetiku.
U kupaonici sam pronašla jednu kutiju starih lijekova.
Domagoj je stajao na vratima.
— Stvarno je gotovo?
— Jest.
— Jesi li me ikad voljela?
Zastala sam.
— Jesam.
— A sad?
— Sad znam da to nije dovoljno.
Okrenula sam se prema polici.
Skinula svoju rezervnu komoru za inhalaciju koju sam ondje držala.
Domagoj ju je pogledao.
— Nisam ni znao da to imaš.
— Znam.
To je bila možda najtočnija rečenica našeg odnosa.
Kasnije sam saznala da su se Tara i Domagoj također posvađali.
Ne zato što ga je odjednom grizla savjest.
Nego zato što je pokušao cijelu odgovornost prebaciti na nju.
Govorio je prijateljima:
— Ona je potrošila inhalator.
Tara je uzvratila:
— Ti si mi ga dao.
On:
— Nisam znao što ćeš raditi.
Ona:
— Rekao si „kako hoćeš”.
Njihovo veliko prijateljstvo iz djetinjstva nije dobro podnijelo trenutak u kojem je netko morao preuzeti odgovornost.
Nisam uživala u tome.
Samo me više nije bilo briga.
Advertiserments
Borna mi se nikad nije ispričao.
Roko jest.
Još dvojica iz ekipe također.
Jedan je napisao:
„Mislio sam da stvarno glumiš. Sad mi je jasno koliko smo bili idioti.”
Nisam ih tješila.
Odgovorila sam samo:
„Dobro je da vam je jasno.”
Nisam se vratila u njihovo društvo.
Oprostiti ne znači vratiti se za isti stol.
Majka je prvih nekoliko tjedana bila gotovo nepodnošljivo pažljiva.
Ako bih zakašljala, već je stajala na vratima.
— Treba ti inhalator?
— Ne.
Pet minuta poslije:
— Sigurno?
— Mama.
— Dobro, dobro.
Jednom sam se počela smijati.
— Sad ti pretjeruješ.
Pogledala me.
— Mogu si priuštiti malo pretjerivanja nakon onog poziva.
Tada sam shvatila što je prošla.
Ona je moju poruku pročitala dok sam već gubila zrak.
Zvala me.
Domagoj se javio tek treći put.
Rekao joj je:
— Sve je u redu, samo se uzrujala.
Majka mu nije vjerovala.
Nazvala je mene ponovno.
Nitko se nije javio.
Do bolnice je došla prije nego što sam se probudila.
Nisam bila jedina osoba koju je te večeri izdao.
Mjesecima poslije ponovno sam otišla na rođendansko druženje.
Ne njihovo.
Kolegica iz ureda slavila je trideset peti rođendan u malom restoranu uz Dravu.
Bilo je hladno i zrak mi je pred kraj večeri malo zasmetao.
Otvorila sam torbu.
Izvadila inhalator.
Kolegica Nera, koja je sjedila do mene, samo je pomaknula čašu da imam više mjesta.
— Trebaš van na zrak ili nešto?
— Ne. Samo trenutak.
— U redu.
Nije ga uzela.
Nije pročitala etiketu.
Nije napravila šalu.
Nije zvala cijeli stol da gledaju.
Nakon minute spremila sam ga natrag.
Nera je nastavila priču tamo gdje je stala.
Toliko jednostavno.
Toliko normalno.
Kad sam kasnije došla kući, stavila sam torbu na stol.
U njoj je bio novi inhalator.
Rezervni sam držala kod majke.
Još jedan na poslu prema dogovoru s liječnicom.
Provjerila sam rok.
Vratila ga u pretinac.
Zatim sam ugasila svjetlo.
Nisam više živjela s čovjekom pred kojim sam morala dokazivati da je moja bol stvarna.
Nisam više sjedila za stolom gdje je tuđa zabava bila važnija od mojeg daha.
A od svega što sam te večeri izgubila, najmanje mi je nedostajala veza.
Jer tek nakon njezina kraja shvatila sam koliko sam se dugo trudila disati tiše samo da Domagoju i njegovim prijateljima ne bih bila „previše”.
