Vratila sam se ranije s posla. Tišina u stanu, a onda prigušen smeh iz spavaće sobe. Otvorila sam vrata – i zatekla ih.
Ona na mom jastuku. On – kraj nje, polugo. Zaledili su se kad su me ugledali.
A ja sam samo zakoračila unutra… i zatvorila vrata za sobom.
Nastavak:
Stajali su kao ukopani, a ja sam ih gledala bez reči. U sebi sam osećala sve – šok, tugu, ali i čudno prisustvo kontrole. Nisam vikala. Nisam plakala. Samo sam seli na stolicu naspram njih i upitala: “Koliko dugo?”
Njihovo ćutanje bilo je dovoljan odgovor. Nisam želela detalje. Samo istinu. Rekla sam mu da se obuče i izađe iz stana. Njoj nisam rekla ništa. Samo sam je pogledala – i ona je ustala i otišla.
Te večeri nisam spavala. Nisam ni pokušala. Pomisao da su me lagali oboje, u mom prostoru, među mojim stvarima, bila je gora od samog čina.
Ali nisam plakala. I to me najviše iznenadilo.
Shvatila sam tada da je ono što boli najviše – spoznaja da više nikome ne dugujem ništa. I da je vreme da prvi put biram sebe.
preuzeto
