Priya nije postavljala suvišna pitanja. Znala je kakav sam advokat, ali je znala i kakva sam žena.
Sledećeg jutra, u šest sati, stajala sam pred istim onim vratima pred kojima sam dan ranije plakala. Ovog puta sa mnom je bio bravar. Za manje od dvadeset minuta, elektronska brava koju je Daniel promenio bila je iščupana, a na njeno mesto postavljena je nova, najsavremenija. Šifra je ponovo bila samo moja.
Dok je Lily mirno spavala u nosiljci u dnevnoj sobi, počela sam da pakujem svoj život. Ali nisam stala na tome.
Kao viši advokat za nekretnine, imala sam kontakte koje obični ljudi nemaju. Pozvala sam Markusa, investitora koji je otkupljivao nekretnine za gotovinu. Objasnila sam mu situaciju i ponudila mu kuću po ceni nešto nižoj od tržišne, ali pod jednim strogim uslovom: prodaja mora biti zaključena u roku od pet dana. Markus se bavio flippingom nekretnina i pristao je pre nego što sam uopšte završila rečenicu.
U naredna tri dana, kuća je izgledala kao košnica. Angažovala sam profesionalnu agenciju za selidbe i dala im jasne instrukcije. Spakovali su apsolutno sve što je pripadalo Danielu, njegovoj majci i sestri – od njegovih dizajnerskih odela i golf palica do Lorraineinog omiljenog aparata za espreso. Sve je prebačeno u iznajmljeno skladište na periferiji grada, plaćeno za tačno trideset dana. Nakon toga, trošak i briga bili su njegovi.
Svoje stvari, bebinu sobu i uspomene prebacila sam u prelep, svetao stan koji sam iznajmila u sigurnom kompleksu u centru grada.
Petog dana, potpisala sam papire sa Markusom. Novac je legao na moj račun. Kuća više nije bila moja, a kamoli „njihova”. Novi vlasnik je odmah doveo radnike da započnu skidanje podova i renoviranje kuhinje.
A onda je osvanuo osmi dan. Dan njihovog povratka iz Cancúna.
Sedela sam u svom novom stanu, pijući čaj dok je Lily gukala u ležaljci, kada je moj telefon počeo neprestano da zvoni. Na ekranu je svetlelo: Daniel. Pustila sam da zvoni do kraja.
Zatim je usledila poruka:Emma, šta se dešava?! Zašto naša šifra ne radi? Ko su ovi radnici u kući?! Gde su nam stvari?!
Ubrzo je usledio još jedan poziv. Ovog puta sam pritisnula zeleno dugme.
„Emma! Jesi li ti normalna?!” urlao je u slušalicu. U pozadini sam čula Lorraine kako histeriše, zvučeći kao da se svađa sa majstorima na prilazu. „Šta si uradila sa kućom moje porodice?!”
„Misliš, sa mojom kućom?” odgovorila sam mirno, glasom hladnim i savršeno odmerenim. „Zar nisi proverio email dok si čekao prtljag na aerodromu?”
„Kakav email?! Stojim na ulici sa majkom i sestrom, a neki tip sa bušilicom mi preti policijom jer pokušavam da uđem u ROĐENU KUĆU!”
„Kuća je prodata, Daniele. Gotovinska transakcija, novac je već na mom računu,” rekla sam, polako izgovarajući svaku reč. „Tvoje stvari, kao i stvari tvoje majke i sestre, nalaze se u skladištu ‘SafeSpace’ na periferiji. Zakup je plaćen do kraja meseca. Kod za katanac ti je poslat u tom istom emailu.”
Zavladao je muk. Potpuna, šokirana, očajna tišina.
„Ti… ti nisi mogla to da uradiš,” promucao je. Arogancija je u sekundi isparila iz njegovog glasa, ostavljajući samo paniku. „To je ilegalno. Tužiću te, uzeću ti sve!”
„Kao advokat za nekretnine, savetujem ti da prvo proveriš vlasnički list pre nego što zapretiš tužbom. Oh, čekaj, ne možeš – jer ga više nemaš, a na njemu je svakako stajalo samo moje ime. Moje nasledstvo, moja hipoteka, moja kuća,” nasmešila sam se, žaleći jedino što ne mogu da vidim izraz njegovog lica. „U onom istom emailu nalaze se i papiri za razvod koje ti je poslala moja kancelarija. Tebi toplo preporučujem da nađeš jako, jako dobrog advokata.”
„Emma, ljubavi, molim te, preterala si! Imamo bebu, nismo valjda došli do ovoga…” počeo je da menja ploču, pokušavajući da zvuči kao razuman suprug.
„Da, imam bebu,” prekinula sam ga. „Bebu koju si pre nedelju dana ostavio da se smrzava ispred zaključanih vrata dok si ti pio šampanjac na plaži. I pre nego što zaboravim… reci Vanessi da ima tačno dvadeset i četiri sata da vrati moju kutiju za nakit i srebrni escajg koji je iznela iz kuće. Sigurnosne kamere su sve snimile i video je sačuvan na oblaku. U suprotnom, moj sledeći poziv je policiji.”
Nisam čekala da čujem njegova opravdanja. Prekinula sam vezu i momentalno blokirala njegov broj, kao i brojeve njegove majke i sestre. Sva dalja komunikacija ići će isključivo preko Priye.
Spustila sam telefon na sto i pogledala svoju ćerku. Lily se nasmešila u snu, potpuno nesvesna drame, sigurna i zbrinuta za ceo život.
Daniel je bio u pravu za jednu stvar kada je objavio onu fotografiju sa plaže. Porodica na prvom mestu. Samo što on i njegova rodbina više nikada neće biti deo moje.
