„Ako odem, hoće li mama moći da ostane?“ pitala me je trogodišnjakinja, i prvi put posle devetnaest godina, osetio sam kako se nešto u meni slomilo. Bio sam najstrašniji kriminalni bos u gradu, a ipak je devojčica koja se nekada popela na moja prsa dok sam krvario od rane od metka sada nudila da nestane zbog naredbe koju sam izdao protiv njene porodice.
„Ako ja odem, hoće li mama moći da ostane?“ pitala me je trogodišnjakinja, i prvi put posle devetnaest godina osetio sam kako se nešto u meni slomilo. Bio sam najstrašniji kriminalni bos u gradu, a ipak je devojčica koja se nekada popela na moja prsa dok sam krvario od rane od metka sada nudila da nestane zbog naredbe koju sam izdao protiv njene porodice.
Moje ime je Alessandro Romano.
Ljudi su se plašili da uđu u moju radnu sobu bez dozvole.
Lily Bennett je imala tri godine kada je ušla bosa.
Te noći vratio sam se kući s ranom od metka ispod ramena. Moj doktor me je zašio, ostavio lekove protiv bolova na mom stolu, a ja sam naredio svima da izađu.
„Niko ne ulazi do jutra.“
Tada sam zaključao svet napolju.
Ili sam mislio da jesam.
Negde posle ponoći probudio sam se iz noćne more koja me je pratila devetnaest godina.
Mala ruka je držala moju.
Lily je sedela pored mene u svojoj pamučnoj spavaćici, stiskajući izlizanog plišanog zeca po imenu Poppy.
„Gospodine Alessandro?“
Trebalo je da pozovem obezbeđenje.
Umesto toga, pustio sam je da ostane.
Na kraju se popela pored mene i zaspala slušajući moj otkucaj srca.
Nešto se promenilo posle te noći.
Dao sam Lily malu stolicu pored svog stola.
Krala je kolačiće sa mog tanjira.
Ponekad je bojila dok sam ja obavljao posao, potpuno nesvesna da su odrasli muškarci dvostruko veći od mene bili prestravljeni da sednu tamo gde je ona sedela.
Njena majka, Clara, radila je u mojoj kući.
Tiha. Vredna. Udovica.
Nikada nisam nameravao da mi je stalo ni do jedne od njih.
A onda mi je Clarin brat ukrao.
U mom svetu, izdaja je imala posledice.
„Dvadeset četiri sata“, naredio sam. „Obe su gotove.“
Nisam znao da me je Lily čula.
Sledećeg jutra njena stolica je bila prazna.
Nema bojica.
Nema Poppy.
Ničega.
Tada je jedan od mojih ljudi našao nešto blizu ulaza za poslugu.
Malu poruku.
Rukopis je bio neravan.
Detinjast.
A pored nje je sedeo Lilyin zec.
Želudac mi se prevrnuo pre nego što sam i pročitao reči.
Jer sam se odjednom setio pitanja koje je tiho pitala prethodne noći.
„Ako ja odem, hoće li mama moći da ostane?“
Mislio sam da pita o nečem drugom.
Nije.
Lily je odlučila da je ona problem.
I dok je celo imanje Romano spavalo, trogodišnje dete pokušalo je da izbriše sebe iz mog sveta kako njena majka ne bi izgubila dom.
Tada je najstrašniji čovek u gradu prestao da razmišlja kao kriminalni bos.
I počeo je da traži jednu malu devojčicu.
# DEO 2 — MALA DEVOJČICA KOJA JE RAZOTKRILA IZDAJNIKA
Do izlaska sunca, svaka kapija na imanju Romano bila je zaključana.
Ne zato što sam se plašio da će neko ući.
Već zato što sam bio užasnut da je jedna mala osoba već izašla.
„Nađite je.“
Dve reči.
To je bilo sve što sam rekao.
A ipak, svaki čovek koji je stajao u mermernom predvorju krenuo je kao da sam ispalio pištolj iznad njihovih glava.
Bezbednosni timovi izlili su se u bašte. Vozila su pretraživala privatni put. Kamere su proveravane. Jezero, voćnjaci, staklenik, napuštene kućice za poslugu — svaki kutak imanja postao je deo potrage.
Clara Bennett stajala je blizu stepeništa u svom ogrtaču, lica belog od panike.
Ruke su joj se toliko tresle da je jedva mogla da drži Lilynu malu roze jaknu.
„Pretili ste mojoj porodici“, šapnula je.
Pogledao sam je.
Radila je u mojoj kući skoro četiri godine.
Uvek mi se obraćala tiho.
Uvek me zvala gospodin Romano.
Nikada nije podigla glas.
Sada mi je pogledala pravo u oči.
„Čula te je.“
Vilica mi se stegla.
„Clara—“
„Ona misli da je ona razlog zbog kog moramo da odemo.“
Preživeo sam metke.
Gledao sam ljude dvostruko veće od sebe kako mi prete bez treptaja.
Prolazio sam kroz sobe pune neprijatelja i nijednom se nisam pitao da li ću izaći živ.
Ali te reči skoro su me oborile na kolena.
„Pitala me je sinoć“, nastavila je Clara, a suze su joj klizile niz obraze.
„Mama, ako ja odem, možeš li ti da ostaneš ovde? Mislila sam da misli na odlazak u vrtić. Nisam razumela.“
Nisam ni ja.
Setio sam se Lily kako stoji pored mog stola prethodne noći.
Njen mali zec zavučen pod ruku.
Njene ogromne braon oči zurile su u mene.
„Ako ja odem, hoće li mama moći da ostane?“
Odgovorio sam odsutno.
„Pričaćemo sutra, piccola.“
Sutra.
Kakva arogantna reč.
Kao da je sutra zagarantovano.
„Gospodine!“
Jedan od mojih čuvara utrčao je unutra.
„Našli smo otiske stopala.“
Krenuo sam pre nego što je završio rečenicu.
Počinjali su iza bašte za poslugu.
Sitni.
Bosi.
Noćna kiša je dovoljno omekšala zemlju da ih sačuva.
Lily je prešla ružičnjak, provukla se kroz pukotinu u živici, a zatim pratila stazu od starog kamena koja je vodila ka kapeli.
Kapela je bila napuštena pre nego što sam kupio imanje.
Moji ljudi su je zvali beskorisnom.
Lily ju je zvala „mali zamak“.
„Lily!“
Moj glas odjekivao je kroz drveće.
Ništa.
Hodao sam brže.
„Lily!“
Tada sam to čuo.
Plač.
Tih.
Gotovo skriven pod jutarnjim vetrom.
Trčao sam.
Iza stepenica kapele, sklupčana u uskom prostoru između dva kamena stuba, sedela je Lily Bennett.
Bosa.
Drhtala je.
Kolena su joj bila privučena uz grudi.
Nekoliko sekundi nisam mogao da se pomerim.
Izgledala je tako mala.
Manja nego što je ikada izgledala sedeći pored mog stola.
Manja od zeca kog je obično nosila.
Kada me je ugledala, plač je prestao.
Njene prve reči nisu bile „pomozi mi“.
Nisu bile „hladno mi je“.
Nisu bile čak ni „hoću mamu“.
Šapnula je: „Žao mi je.“
Nešto u mojim grudima se steglo.
Čučnuo sam.
„Za šta?“
Usna joj je zadrhtala.
„Zato što sam naterala mamu da ode.“
„Nisi ti.“
„Ali ujak Daniel je uradio nešto loše.“
Progutao sam.
Daniel Bennett.
Clarin mlađi brat.
Nadzornik magacina u jednoj od mojih legalnih brodarskih kompanija.
Čovek koji je navodno bio odgovoran za nestanak skoro dva miliona dolara sa sigurnog računa za transfere.
Dokazi su ukazivali direktno na njega.
Evidencija pristupa.
Snimci obezbeđenja.
Finansijski zapisi.
Sve.
Dao sam naredbu pre nego što sam saslušao njegovo objašnjenje.
Dvadeset četiri sata.
Bennettovi su otišli.
Tako je funkcionisao moj svet.
Poverenje je bilo sve.
Izdaja je odmah bila kažnjena.
Ili barem tako sam verovao.
Lily je posegnula u džep svoje spavaćice.
„Našla sam nešto.“
Izvadila je zgužvani komad papira ukrašen ljubičastom bojicom.
Isprva sam mislio da je to jedan od njenih crteža.
Zatim sam ga razvio.
Dah mi je zastao.
Ispod tri ljubičasta leptira nalazio se deo brodarskog računa.
A u donjem uglu bio je autorizacioni kod.
M.B.-0417.
Marco Bellini.
Moj zamenik.
Moj najbliži savetnik četrnaest godina.
Jedan od samo trojice muškaraca ovlašćenih da koriste taj kod.
„Gde si ovo našla?“
Lily je nejasno pokazala prema kući.
„Videla sam kako je zli čovek stavio to u kaput ujaka Daniela.“
„Koji zli čovek?“
„Onaj koji se ne smeje očima.“
Svaki instinkt u meni se izoštrio.
„Znaš li kako se zove?“
Odmahivala je glavom.
„Nosi onaj sjajni sat.“
Marco je nosio srebrni Patek Philippe koji mu je otac poklonio.
Nikada ga nije skidao.
Podigao sam Lily u naručje.
Njena ledena stopala pritiskala su moj kaput.
„Alessandro?“
„Da?“
„Jesam li još loša?“
Zatvorio sam oči.
„Ne.“
Reč je izašla grubo.
„Nikada nisi bila loša.“
Naslonila je glavu na moje rame.
Dok smo stigli do kuće, Clara je već trčala ka nama.
„Lily!“
Zgrabila je svoju ćerku, ljubeći joj obraze, čelo, kosu.
Lily je obavila obe ruke oko svoje majke.
„Vidiš, mama? Gospodin Alessandro je rekao da možemo da ostanemo.“
Clara je pogledala mene.
To još nisam mogao da obećam.
Ne dok ne saznam istinu.
Ali sam ipak kimnuo.
„Da“, rekao sam.
„Možete da ostanete.“
Zazvonio mi je telefon.
Vittorio, moj šef obezbeđenja.
„Proverili smo arhivu nadzornih snimaka.“
„I?“
„Daniel Bennett nikada nije ušao u trezor.“
Zastao sam u hodu.
„Šta?“
„Snimak je izmenjen. Ko god da je to uradio, ubacio je Daniela u vremensku sekvencu.“
Hladan bes prošao je kroz mene.
„Finansijski zapisi?“
„Falsifikovani.“
„Evidencija pristupa?“
„Isto.“
Pogledao sam pocepanu priznanicu u ruci.
„Nađi Marca.“
Usledila je tišina.
Zatim je Vittorio tiho rekao: „To je problem.“
Puls mi se usporio.
„Objasni.“
„Marco je nestao pre otprilike sat vremena.“
Pogledao sam prema Clari.
Ona se ukočila.
Vittorio je nastavio.
„A Alessandro…“
„Da?“
„Nije otišao sam.“
Činilo se da se ceo svet suzio oko njegove sledeće rečenice.
„Poveo je Daniela Bennetta sa sobom.“
# DEO 3 — ČOVEK KOME SAM VEROVAO ČETRNAEST GODINA
Četrnaest godina, Marco Bellini je stajao s moje desne strane.
Na venčanjima.
Na sahranama.
Na poslovnim sastancima.
Tokom pregovora koji su mogli da se završe u krvi.
Kada bi ljudi šaputali da Alessandro Romano nikome ne veruje, Marco bi se nasmešio.
„To nije istina“, rekao je jednom novinaru na dobrotvornoj gali. „On veruje meni.“
Verovao sam u to.
To je bila moja prva greška.
Moja druga bila je verovanje da se izdaja uvek najavljuje glasno.
Ne najavljuje se.
Ponekad izdaja sipa tvoje vino.
Ponekad se seti tvog rođendana.
Ponekad stoji pored tebe četrnaest godina čekajući da prestaneš da gledaš.
Prvo smo pretražili Marcoov stan.
Prazan.
Njegov sef je bio ispražnjen.
Njegov pasoš je nestao.
Nedostajala su tri skupa odela.
Ali nešto je delovalo pogrešno.
„Previše očigledno“, rekao sam.
Vittorio je klimnuo.
„Hteo je da znamo da je pobegao.“
„Upravo tako.“
Otvorio sam Marcoov radni sto.
Unutra je ležala fotografija.
Marco i ja, dvadeset godina mlađi, kako stojimo ispred starog restorana mog oca.
Setio sam se te noći.
Tada skoro da nismo imali ništa.
Ni imanje.
Ni vozače.
Ni odela po meri.
Samo ambiciju i bes.
Marco se smejao.
Na poleđini fotografije neko je napisao:
BRAĆA DO KRAJA.
Ispustio sam je.
„Pretraži ponovo Danielovu dokumentaciju.“
Vittorio se namrštio.
„Već smo ga isključili.“
„Znam. Ipak pretraži.“
Sat vremena kasnije, otkrili smo da je Daniel Bennett istraživao neovlašćena kretanja tereta skoro šest meseci.
Napravio je privatne tabele.
Evidencija registarskih tablica.
Brojevi kontejnera.
Datumi.
Iznosi.
Čak je i napisao ime više puta na marginama.
BELLINI.
Clara je zurila u dokumente raširene po mom konferencijskom stolu.
„Moj brat je pokušao da mi nešto kaže pre nekoliko nedelja.“
„Šta?“
„Pitao je da li ti verujem.“
To me je iznenadilo.
„Šta si rekla?“
„Rekla sam da ti verujem kad je Lily u pitanju.“
Te reči su pale teže nego što je nameravala.
Clara je skrenula pogled.
„Rekao mi je da to nije bilo ono što je mislio. Pitao je da li verujem da bi slušao ako bi te neko ko ti je blizak izdavao.“
„I?“
„Rekla sam mu da ne znam.“
Pošten odgovor.
Možda iskreniji nego što sam zaslužio.
„Zašto Daniel nije došao kod mene?“
„Bio je uplašen.“
„Marka?“
„Ne.“
Ponovo me je pogledala.
„Tebe.“
Soba je utihnula.
Bilo je vreme kada bih strah smatrao korisnim.
Strah je stvarao poslušnost.
Strah je sprečavao greške.
Strah je držao ljude na odstojanju.
Ali prvi put sam shvatio koliko me je strah koštao.
Daniel je otkrio nešto opasno.
Umesto da dođe kod mene, pokušao je da to reši sam jer se plašio da ću ga osuditi pre nego što ga saslušam.
I upravo to sam uradio.
„Gospodine Alessandro?“
Okrenuo sam se.
Lily je stajala na vratima u žutoj pidžami i držala Poppy.
Lično sam vratio zeca nakon što je očišćen.
Ušla je bez pitanja.
Kao i uvek.
Svaki naoružani čuvar ispred moje radne sobe pravio se da ne primećuje.
Popela se na svoju malu stolicu.
„Šta radiš?“
„Radim.“
„Jesi ljut?“
„Da.“
„Na mene?“
„Ne.“
Pažljivo je razmislila.
„Na zlog čoveka?“
„Da.“
„Dobro.“
Clara se skoro nasmešila.
Lily je počela da boji.
Prošlo je deset minuta.
Zatim je pogledala fotografiju Marca.
„To je on.“
Ukočio sam se.
„Zli čovek?“
Klimnula je glavom.
„Čovek sa sjajnim satom.“
Clara se nagnula napred.
„Lily, dušo, gde si videla da je stavio papir u kaput čika Daniela?“
„U kuhinji.“
„Kada?“
„Kada je čika Daniel došao na palačinke.“
To je bilo šest dana ranije.
Daniel je posetio Claru tokom svoje pauze za ručak.
Marco je bio u kući tog jutra zbog sastanka.
Savršena prilika.
„Da li je Marco video da ga gledaš?“
Lily je odmahnula glavom.
„Rekao mi je da odem.“
„Kako?“
„Rekao je: ‘Idi nađi svoju majku, mali mišu.’“
Mali miš.
Nadimak koji je Marco davao deci.
Nešto hladno mi se stvorilo u stomaku.
„Još nešto?“
Lily se namrštila.
„Razgovarao je telefonom.“
„Šta je rekao?“
Deca retko razumeju razgovore odraslih.
Ali pamte čudne stvari.
Posebno tonove.
Lily se usredsredila.
„Rekao je…“
Njene bojice su prestale da se kreću.
„‘Pre rođendana.’“
Moj otkucaj srca se promenio.
„Koji rođendan?“
Slegnula je ramenima.
Pogledao sam prema Vittoriju.
„Čiji rođendan dolazi?“
Njegov izraz se promenio.
„Tvoj.“
Moj rođendan je bio za tri dana.
Godišnja gala je bila planirana.
Trista gostiju.
Poslovni lideri.
Političari.
Poznate ličnosti.
Muškarci iz svake značajne porodice u gradu.
Obezbeđenje bi bilo opsežno.
Ali predvidivo.
Marco je lično nadgledao pripreme.
„Otkaži sve“, rekla je Clara odmah.
Odmahnuh glavom.
„Ne.“
Zurila je u mene.
„Misliš da će se nešto dogoditi.“
„Znam da hoće.“
„I dalje želiš galu?“
„Da.“
„Zašto?“
Zato što je Marco mesecima pripremao nešto.
Ako otkažem, on bi nestao.
Ako nastavim, mogao bi da se vrati.
Pogledao sam u Vittorija.
„Ne menjaj ništa javno.“
Oči su mu se suzile.
„Želiš da veruje da nismo shvatili.“
„Tačno.“
„Šta je sa Danielom?“
„Naći ćemo ga pre gale.“
Poruka je stigla na moj šifrovani telefon.
Nepoznat pošiljalac.
Jedna fotografija.
Daniel Bennett sedeo je vezan za stolicu u nečemu što je izgledalo kao skladište.
Bio je pun modrica, ali pri svesti.
Preko grudi mu je stajao rukom napisan natpis.
PONOĆ.
DOĐI SAM.
Ispod toga je bila adresa.
Clara je pokrila usta.
„Oh, Bože.“
Pogledao sam Vittorija.
„Uđi u trag.“
„Već pokušavam.“
Pojavila se još jedna poruka.
BEZ MUŠKARACA.
BEZ POLICIJE.
ILI DANIEL UMRE.
Clara me zgrabila za ruku.
„Ne možeš ići.“
„Moram.“
„To je zamka.“
„Da.“
„I još ideš?“
„Da.“
„Zašto?“
Pogledao sam prema Lily.
Sada nas je posmatrala.
Tiha.
Zabrinuta.
„Zato što sam osudio nevinog čoveka a da ga nisam saslušao.“
Obukao sam jaknu.
„Ovog puta ću ga dovesti kući.“
—
Skladište je mirisalo na so, rđu i kišu.
Adresa je vodila do istočnih dokova.
Ušao sam sam.
Barem naizgled sam.
Vittorio je postavio ljude šest blokova dalje uprkos mom naređenju.
Znao me je dovoljno dobro da inteligentno ne posluša.
„Daniel?“
Upalilo se svetlo.
Daniel je sedeo ispod svetla.
Podigao je lice.
„Romano.“
„Gde je Marco?“
Daniel se gorko nasmejao.
„Konačno mi veruješ?“
„Da.“
Izraz lica mu se promenio.
Prešao sam sobu.
„Možeš li da hodaš?“
„Verovatno.“
Posegnuo sam za užetom oko njegovih zglobova.
Tada je Daniel rekao: „Nemoj.“
Zastao sam.
„Šta?“
„Okidač na pritisak.“
Pogledao sam ispod stolice.
Žica je išla od jedne noge do malog metalnog uređaja.
Daniel je progutao knedlu.
„Rekao je da ako se pomerim, cela soba odlazi u vazduh.“
Nije jednostavno spasavanje.
Poruka.
Marco je želeo da budem zarobljen pored Daniela.
Ispitao sam mehanizam ne dodirujući ga.
„Zašto?“
Daniel je zurio u mene.
„Zato što ti nisi osoba koju on zaista želi.“
Iznad nas se začuo zvuk.
Zvučnik je krčao.
Tada je Marcoov glas ispunio skladište.
„Još uvek previše spor, brate.“
Podigao sam pogled.
„Marco.“
Tihi smeh.
„Srećan rođendan, Alessandro.“
„Očekuješ da slavim?“
„O, slavićeš ti.“
Glas mu je omekšao.
„Jer sutra, Alessandro, upoznaćeš osobu koja je čekala devetnaest godina da te vidi.“
Zvučnici su utihnuli.
Tada je uređaj za pritisak ispod Danielove stolice kliknuo.
Reagovao sam instinktivno.
„Ne pomeraj se!“
Mali digitalni tajmer je zasvetleo.
00:59.
00:58.
00:57.
Daniel me pogleda.
„Romano?“
„Da?“
„Znaš kako da zaustaviš jedan od ovih?“
„Ne.“
„Fantastično.“
00:51.
Ponovo sam izvadio telefon.
Još uvek nema signala.
Daniel je pogledao ispod sebe.
„Ima tri žice.“
„Koje boje?“
„Crvena. Žuta. Crna.“
„Ne diraj ih.“
„Nisam to nameravao.“
00:38.
Oči su mi pretraživale sobu.
Marco je voleo pozorište.
Želeo je strah.
Želeo je da mislim na Sofiju.
Što je značilo da možda uređaj nije uopšte bio napravljen da eksplodira.
Možda je prava zamka bila psihološka.
00:27.
Čučnuo sam.
„Daniel.“
„Šta?“
„Kada kažem kreni, baci se ulevo.“
„Jesi li lud?“
„Verovatno.“
00:19.
Zgrabio sam stolicu.
Daniel je opsovao.
„Romano!“
00:11.
„Spreman?“
„Ne!“
00:08.
„Kreni!“
Bacio sam stolicu u stranu.
Daniel je udario o beton.
Žica se otkinula.
00:03.
00:02.
00:01.
Ništa se nije dogodilo.
Sa zvučnika je odjeknuo snimljeni aplauz.
Zatim se začuo Markov glas.
„Vidimo se sutra.“
Daniel se prevrnuo na leđa.
„Mrzim tog čoveka.“
„I ja.“
Tada su se vrata skladišta otvorila.
Vittorio je uleteo unutra sa šestoricom muškaraca.
„Šefe!“
Ustao sam.
„Gde je Lily?“
„Sigurna je.“
Konačno su mi pluća ponovo radila.
„Ali ima još nešto.“
Pružio mi je cedulju nađenu oko Poppyinog vrata.
PITAJ ALESSANDRA O SOFIJI.
Daniel je posmatrao moje lice.
Vittorio je tiho rekao: „Šta Marco želi?“
Zurio sam u ime.
„Moju prošlost.“
Tada je zazvonio moj telefon.
Nepoznat broj.
Ovog puta, progovorila je žena.
„Alessandro?“
Čitavo moje telo se ukočilo.
Znao sam taj glas.
Ne zato što sam ga nedavno čuo.
Već zato što neki glasovi nikada zaista ne napuste tebe.
„Sofia?“
Žena je počela da plače.
„Moj Bože.“
Devetnaest godina je nestalo.
„Alessandro“, šapnula je.
„Živa sam.“
—
# DEO 4 — NOĆ KADA SE KUĆA ROMANO UGASILA
Clara je čula kako je generator otkazao tačno u 12:07 ujutru.
Imanje je utonulo u mrak.
Na pola sekunde, niko se nije pomerio.
Tada su hitna svetla crveno treperila kroz hodnik.
„Lily?“
Clara je potrčala.
Njena ćerka je spavala u maloj sobi pored njene.
Krevet je bio prazan.
„Lily!“
Pretražila je kupatilo.
Ormar.
Hodnik.
Ništa.
Tada je ugledala Poppy kako leži ispred vrata spavaće sobe.
Clara je vrisnula.
Vittorijev radio je eksplodirao od glasova.
„Južna kapija je kompromitovana!“
„Dva vozila su unutra!“
„Kamere su van mreže!“
„Rezervni sistem ne reaguje!“
Vittorio je izvukao pištolj.
„Zaključajte kuću!“
Muškarci su jurili kroz hodnike.
Clara ga je zgrabila za rukav.
„Moja ćerka!“
„Naći ćemo je.“
„Gde je ona?“
„Ne znam.“
„Ti štitiš ovu kuću!“
„Rekao sam da ćemo je naći!“
Ali Vittorijev izraz lica govorio je istinu.
Imanje nije bilo tek probijeno.
Neko je znao svaki bezbednosni protokol.
Svaku kameru.
Svaki izlaz u nuždi.
Svaki skriveni hodnik.
Marco.
U međuvremenu, Lily je lutala mračnom bibliotekom.
Probudila se kada je neko otvorio vrata njene spavaće sobe.
Čovek koga nije poznavala šapnuo je: „Tvoja mama želi da dođeš dole.“
Lily je pošla za njim.
Ali na pola puta niz hodnik, uplašila se i utrčala u biblioteku.
Sada se krila iza somotskog kauča, pritiskajući obe ruke na mesto gde je Poppy trebalo da bude, uz svoja prsa.
Koraci su ušli.
„Mala devojčice?“
Lily je zadržala dah.
„Izađi.“
Čovek se približio.
„Gospodin Bellini želi da te vidi.“
Lily je sada znala to ime.
Onaj zli čovek.
Nečujno je puzala ka suprotnoj strani sofe.
Stranac je obišao oko sofe.
Lily je videla njegove cipele.
Crne.
Sjajne.
Kao Alessandrove.
Umalo nije zaplakala.
Tada se sa vrata začuo još jedan glas.
„Hej!“
Usledio je tresak.
Stranac je pao.
Iza njega je stajala Rosa, sedamdesetjednogodišnja kuvarica, držeći teški tiganj.
Zurila je u Lily.
„Beži.“
Lily je potrčala.
Rosa je zalupila vrata biblioteke za sobom i viknula obezbeđenju.
Vittorio je našao Lily blizu zapadnog stepeništa.
Podigao ju je.
„Gde je tvoja majka?“
„Ne znam!“
Clara se pojavila nekoliko trenutaka kasnije.
„Lily!“
Majka i ćerka su se sudarile.
Vittorio ih je odmah poveo ka Alessandrovoj privatnoj radnoj sobi.
To je bila najsigurnija prostorija u kući.
Čelični kapci.
Nezavisne brave.
Ojačani zidovi.
„Ostanite ovde“, rekao je.
„Ne“, odgovorila je Clara. „Ti ostani s nama.“
„Moram da obezbedim imanje.“
„Moja ćerka je umalo nestala dva puta u jednom danu.“
Vittorio je pogledao Lily.
Sada je plakala.
Uzdahnuo je.
„U pravu si.“
Tada je neko zakucao.
Tri spora kucanja.
Vittorio je podigao pištolj.
„Ko je?“
„Rosa.“
Otvorio je vrata.
Rosa je ušla.
Njena seda kosa bila je razbarušena.
„Udarila si nekoga tiganjem?“ upitao je Vittorio.
„Trebalo je da ga udarim dvaput.“
Uprkos svemu, Clara se jednom nasmejala kroz suze.
Tada je Lily pokazala ka Alessandrovom stolu.
„Poppy.“
Njen plišani zec sedeo je na stolici.
Svi su zurili.
Clara se namrštila.
„Lily, zar nisi ostavila Poppy na spratu?“
„Jesam.“
Vittorio mu je pažljivo prišao.
Nešto je bilo privezano oko vrata zeca.
Crna traka.
A ispod trake bila je koverta.
Otvorio ju je.
Unutra su bile četiri reči.
PITAJ ALESSANDRA O SOFIJI.
Vittorijevo lice se promenilo.
Clara je primetila.
„Ko je Sofija?“
Nije odgovorio.
„Vittorio.“
Tišina.
„Ko je Sofija?“
Konačno je šapnuo: „Alessandrova sestra.“
Clara je trepnula.
„Nisam znala da ima sestru.“
„Većina ljudi ne zna.“
„Šta joj se dogodilo?“
Vittorio je pogledao ka Lily.
Zatim ponovo ka Clari.
„Nestala je pre devetnaest godina.“
—
U skladištu, Daniel je proučavao moj izraz lica.
„Znaš šta Marco misli, zar ne?“
„Da.“
„Sofija?“
Moja mlađa sestra.
Noćna mora koju sam nosio devetnaest godina.
Imao sam dvadeset i četiri godine.
Sofija je imala šesnaest.
Naš otac je počeo da izgrađuje organizaciju Romano u nešto moćno.
Uz moć su dolazili neprijatelji.
Jedne večeri, Sofia je nestala na putu kući.
Stigao je zahtev za otkupninu.
Moj otac je odbio da pregovara.
Dva dana kasnije, smatralo se da je Sofia mrtva.
Telo nikada nije pronađeno.
Proveo sam devetnaest godina verujući da su je naši neprijatelji odveli.
Marco je bio sa mnom one noći kada sam saznao da je nestala.
Sedeo je pored mene do svitanja.
Znao je svaki detalj.
„Misliš da je Marco imao nešto s tim u vezi s njom?“ upita Daniel.
„Ne znam.“
Zvučnik je krčao.
Opet Marco.
„Počinješ da shvataš.“
„Reci mi gde je Lily.“
„Ne još.“
„Ako je dodirneš—“
„Šta? Ubićeš me?“
Njegov smeh je odjeknuo.
„To je uvek tvoj odgovor.“
Zurio sam uvis.
„Šta se dogodilo sa Sofijom?“
„Pogrešno pitanje.“
„Onda koje je pravo?“
„Pitaj zašto tvoj otac nikada nije tražio.“
„Moj otac je tražio.“
„Ne.“
Glas Marca se ukrutio.
„Ti si tražio.“
Slike su se vratile.
Moj otac ostaje čudno miran.
Moja majka se ruši.
Ja vozim kroz grad do zore.
Marco pored mene.
Moj otac mi iznova naređuje da prestanem.
„Sofia je otišla“, rekao je.
Prihvati to.
Mislio sam da je bio okrutan.
Možda se plašio.
„Marco.“
„Da?“
„Znaš gde je ona.“
Duga tišina.
Zatim:
„Uvek sam znao.“
Skladište kao da se nagnulo.
Daniel je zurio u mene.
Jedva sam mogao da dišem.
„Gde?“
„Dođi na svoju rođendansku galu sutra uveče.“
„Očekuješ da slavim?“
„O, slavićeš ti.“
Glas mu je omekšao.
„Jer sutra, Alessandro, upoznaćeš osobu koja je čekala devetnaest godina da te vidi.“
Zvučnici su utihnuli.
Tada je uređaj za pritisak ispod Danielove stolice kliknuo.
Reagovao sam instinktivno.
„Ne pomeraj se!“
Mali digitalni tajmer je zasvetleo.
00:59.
00:58.
00:57.
Daniel me pogleda.
„Romano?“
„Da?“
„Znaš kako da zaustaviš jedan od ovih?“
„Ne.“
„Fantastično.“
00:51.
Ponovo sam izvadio telefon.
Još uvek nema signala.
Daniel je pogledao ispod sebe.
„Ima tri žice.“
„Koje boje?“
„Crvena. Žuta. Crna.“
„Ne diraj ih.“
„Nisam to nameravao.“
00:38.
Oči su mi pretraživale sobu.
Marco je voleo pozorište.
Želeo je strah.
Želeo je da mislim na Sofiju.
Što je značilo da možda uređaj nije uopšte bio napravljen da eksplodira.
Možda je prava zamka bila psihološka.
00:27.
Čučnuo sam.
„Daniel.“
„Šta?“
„Kada kažem kreni, baci se ulevo.“
„Jesi li lud?“
„Verovatno.“
00:19.
Zgrabio sam stolicu.
Daniel je opsovao.
„Romano!“
00:11.
„Spreman?“
„Ne!“
00:08.
„Kreni!“
Bacio sam stolicu u stranu.
Daniel je udario o beton.
Žica se otkinula.
00:03.
00:02.
00:01.
Ništa se nije dogodilo.
Sa zvučnika je odjeknuo snimljeni aplauz.
Zatim se začuo Markov glas.
„Vidimo se sutra.“
Daniel se prevrnuo na leđa.
„Mrzim tog čoveka.“
„I ja.“
Tada su se vrata skladišta otvorila.
Vittorio je uleteo unutra sa šestoricom muškaraca.
„Šefe!“
Ustao sam.
„Gde je Lily?“
„Sigurna je.“
Konačno su mi pluća ponovo radila.
„Ali ima još nešto.“
Pružio mi je cedulju nađenu oko Poppyinog vrata.
PITAJ ALESSANDRA O SOFIJI.
Daniel je posmatrao moje lice.
Vittorio je tiho rekao: „Šta Marco želi?“
Zurio sam u ime.
„Moju prošlost.“
Tada je zazvonio moj telefon.
Nepoznat broj.
Ovog puta, progovorila je žena.
„Alessandro?“
Čitavo moje telo se ukočilo.
Znao sam taj glas.
Ne zato što sam ga nedavno čuo.
Već zato što neki glasovi nikada zaista ne napuste tebe.
„Sofia?“
Žena je počela da plače.
„Moj Bože.“
Devetnaest godina je nestalo.
„Alessandro“, šapnula je.
„Živa sam.“
—
# DEO 5 — SESTRA KOJA SE VRATILA IZ MRTVIH
Nisam progovorio nekoliko sekundi.
Postoje trenuci koje um odbija da prihvati jer bi prihvatanje uništilo previše godina odjednom.
Devetnaest godina tuge.
Devetnaest godina besa.
Devetnaest godina sećanja na Sofiju kao šesnaestogodišnjakinju.
Sada bi imala trideset pet.
Žena.
Neznanka.
Moja sestra.
„Sofia?“
„Da.“
„Gde si?“
„Ne mogu da ti kažem.“
„Zašto?“
„On sluša.“
Marco.
Ruka mi se stegla oko telefona.
„Da li te je oteo?“
„Ne.“
Odgovor me je zapanjio.
„Šta?“
„Alessandro, slušaj pažljivo. Sve što veruješ o noći kada sam nestala je pogrešno.“
„Onda mi reci.“
„Hoću.“
Njeno disanje je zadrhtalo.
„Ali ne preko telefona.“
„Sofia—“
„Dođi na galu.“
Veza se prekinula.
Daniel je zurio u mene.
„To je zaista bila ona?“
„Da.“
Vittorio je izgledao bledo.
„Nemoguće.“
Očigledno ne.
Vratili smo se na imanje pre zore.
Prva osoba koju sam video bila je Lily.
Otrčala je preko predvorja.
„Gospodine Alessandro!“
Jedva da sam imao vremena da se sagnem pre nego što se sručila na mene.
Njene male ruke su se obavile oko mog vrata.
Držao sam je.
Previše čvrsto.
Protestovala je.
„Gnječiš me.“
Olabavio sam stisak.
„Izvini.“
„Vratio si se.“
„I ti si se vratila.“
Svečano je klimnula glavom.
„Baka s tiganjem me je spasila.“
Rosa se pojavila iza nje.
„Draže mi je Rosa.“
Skoro sam se nasmešio.
Clara je stajala blizu stepenica.
Olakšanje joj se pojavilo na licu kada je ugledala Daniela.
„Daniel!“
Otrčala je do njega.
Brat i sestra su se zagrlili.
Daniel je šapnuo: „Žao mi je.“
„Ne. Meni je žao.“
„Verovao si im?“
„Nisam znao šta da verujem.“
Lily se progurala između njih.
„Ujka Danny!“
Daniel ju je podigao.
„Napravila si poprilično problema, mala detektivko.“
„Obojila sam leptire.“
„Tako sam čuo.“
Prvi put otkad je noćna mora počela, kuća je delovala gotovo toplo.
Tada je Daniel pogledao u mene.
„Šta sad?“
„Gala se održava.“
Clara je zurila u mene.
„Posle ove večeri?“
„Zbog ove večeri.“
„Nemaš pojma šta Marco planira.“
„Ne.“
„A Sofia?“
„Ona želi da budem tamo.“
Clara je odmahnula glavom.
„Ovo je ludilo.“
„Verovatno.“
„Izgleda da te to ne zabrinjava.“
„To me prilično zabrinjava.“
„Onda otkaži to!“
„Ne mogu.“
Prišla je bliže.
„Zašto?“
„Zato što Marco očekuje da reagujem tačno onako kako Alessandro Romano uvek reaguje.“
„Besom?“
„Kontrolom.“
Razgledao sam predvorje.
„Celog svog života, kada bi mi neko zapretio, pojačavao sam obezbeđenje. Uklanjao sam rizike. Kažnjavao sam izdaju. Plašio sam ljude.“
Pogled mi je prešao na Lily.
„To je stvorilo ovo.“
Tišina.
„Zato večeras“, nastavio sam, „radim nešto što on neće očekivati.“
„Šta?“
„Odričem se kontrole.“
Vittorio se skoro zagrcnuo.
„Molim?“
„Gala ostaje. Ali moji ljudi me ne okružuju.“
„Šefe—“
„Čuo si me.“
„To je užasna ideja.“
„Možda.“
„Koji je tačno tvoj plan?“
Pogledao sam u Claru.
„Pronaći istinu.“
—
Gala je počela sledeće večeri pod hiljadama zlatnih svetala.
Spolja je imanje Romano izgledalo veličanstveno.
Crni automobili stizali su jedan za drugim.
Gosti su stupili na tepih.
Muzika je lebdela kroz otvorena vrata.
Šampanjac je svetlucao.
Niko nije znao da je ispod te elegancije svaka osoba kojoj sam verovao čekala duha.
Nosio sam crno.
Bez telesnog oklopa.
Bez vidljivog oružja.
Vittorio se žalio zbog toga dvadeset minuta.
Clara je nosila tamnoplavu haljinu pozajmljenu od jedne od gostiju u domaćinstvu.
Odbila je da napusti imanje bez Lily.
Tako je i Lily prisustvovala.
Nosila je sićušnu belu haljinu i srebrne cipele.
Poppy je dobila odgovarajuću traku.
„Izgledaš važno“, rekoh joj.
„Jesam.“
„Očigledno.“
Pokazala je prstom ka mojoj kravati.
„Kriva.“
„Nije.“
Popela se na stolicu i popravila je.
Clara je posmatrala.
U njenim očima bilo je nešto nečitljivo.
Zatim je rekla: „Dobro se snalaziš s njom.“
„Ne.“
„Jesi.“
„Dozvolih joj da upadne u moju radnu sobu.“
„Upravo tako.“
Muzika se promenila.
Vrata balske dvorane su se otvorila.
Razgovor je utihnuo.
Ušla je žena.
Trideset pet godina.
Visoka.
Tamne kose.
Smeđe oči identične mojima.
Prepoznah je istog trenutka.
„Sofia.“
Zaustavila se.
Ruka joj je prekrila usta.
Devetnaest godina zamišljao sam ovaj nemogući trenutak.
Zamišljao sam kako trčim ka njoj.
Kako plačem.
Kako zahtevam objašnjenja.
Umesto toga, zurili smo jedno u drugo preko prepune plesne dvorane.
Napravila je jedan korak.
Zatim još jedan.
Sreo sam je na pola puta.
„Alessandro.“
Dodirnuo sam joj lice.
Stvarna.
Topla.
Živa.
Moja sestra mi je bacila ruke oko vrata.
Na trenutak sam ponovo imao dvadeset četiri godine.
„Tražio sam te“, šapnuo sam.
„Znam.“
„Svuda.“
„Znam.“
„Zašto nisi došla kući?“
Povukla se.
„Zato što mi je otac rekao da ne dođem.“
Sve u meni se sledilo.
„Šta?“
Obrisala je oči.
„Šest meseci pre nego što se oženio tvojom majkom, tvoj otac je bio oženjen mojom majkom.“
Tišina.
„Napuštao ju je dok je bila trudna.“
Srce mi je stalo.
Marco je pogledao pravo u moje oči.
„Tvoj otac je bio i moj otac.“
—
# DEO 6 — BRAT ZA KOGA NISAM ZNAO DA GA IMAM
Niko se nije pomerio.
Trista ljudi stajalo je pod kristalnim lusterima slušajući kako se moja porodica raspada u javnosti.
Marco Bellini.
Moj zamenik.
Moj najbliži prijatelj.
Moj izdajnik.
Moj brat.
„Ne“, rekoh.
Marco se nasmeja bez humora.
„To je bila moja reakcija.“
„Dokaz?“
Polako je posegnuo unutar jakne.
Vittorio je podigao svoj pištolj.
„Pažljivo.“
Marco je izvadio kovertu.
Ništa više.
Bacio ju je na obližnji sto.
Unutra su bili rodni listovi.
Pisma.
Fotografije.
I DNK izveštaj.
Daniel ju je prvi uzeo.
Čitao je tiho.
Zatim me pogleda.
„Izgleda autentično.“
Marco je sebi natočio šampanjac.
„Naš otac je platio mojoj majci da nestane. Ona je odbila. Zatim joj je pretio.“
Sofia stade pored mene.
„Našla sam pisma kada mi je bilo šesnaest.“
„Zato si nestala?“
„Delimično.“
„Šta je ostalo?“
Sofia pogleda prema Marcu.
On odgovori.
„Došla je kod moje majke.“
Zurih u njega.
„Nisam tada znala istinu“, reče Sofia. „Mislila sam da bi ona mogla javno razotkriti oca. Želela sam osvetu jer je godinama bio okrutan prema majci.“
Naša majka je umrla verujući da je Sofia nestala.
Ta pomisao me skoro slomi.
„Pomogla mi je da nestanem“, nastavi Sofia. „Otmica je bila inscenirana.“
Glas mi postade tih.
„Uplašen čovek nije došao kod tebe kada je otkrio krađu. Uplašena žena je verovala da bi mogao da uništiš njenu porodicu. Uplašena devojčica je pokušala da napusti tvoj dom jer je mislila da je ona problem.“
Njegove reči posekle su dublje nego što bi ikoji nož mogao.
„A šta je strah učinio tebi, Marco?“
Njegova vilica se stegla.
„Učinio me strpljivim.“
„Namestio si Danielu.“
„Da.“
„Zašto?“
„Trebalo mi je da otkriješ račune.“
„Kakve račune?“
Daniel je iznenada progovorio.
„Nedostajuća dva miliona nisu ukradena.“
Svi smo ga pogledali.
Daniel je izvadio fleš disk.
„Tvoj otac je sakrio sve. Imovinu. Investicije. Gotovinu. Umetnička dela. Račune. Uzeo je novac od moje majke, od tvoje, iz nasledstva Sofije.“
Marco je ukočio izraz lica.
„Prebacio sam ona dva miliona jer mi je bilo potrebno da Daniel primeti.“
Daniel je zurio.
„Namestio si mi da bih istraživao?“
„Da.“
„Mogao si da pošalješ mejl.“
„Bilo mi je potrebno da Alessandro preispita dokaze.“
Daniel se nasmejao s nevericom.
„Zamalo je isterao celu moju porodicu!“
Marco je stegnuo lice.
„Pogrešno sam procenio.“
„Misliš?“
Clara je stala između njih.
„Zašto si umešao Lily?“
Marco je izgledao istinski zbunjeno.
„Nikada je nisam umešao.“
Soba je utihnula.
Zurio sam u njega.
„Poslao si ljude u moju kuću.“
„Ne.“
„Ostavio si poruku oko vrata Poppy.“
„Ne.“
„Zatočio si Daniela i mene u skladištu.“
„Da.“
„Bar jedan iskren odgovor.“
„Ali nisam poslao nikoga na imanje.“
Vittorio je zakoračio napred.
„Ko je onda?“
Marco je pogledao prema Sofiji.
Sofia je prebledela.
„Ne.“
Okrenuo sam se ka njoj.
„Šta?“
Šapnula je jedno ime.
„Otac.“
Skoro sam se nasmejao.
„Naš otac je mrtav već dvanaest godina.“
Sofia je polako odmahnula glavom.
„Ne, Alessandro.“
Suze su joj ispunile oči.
„Nije.“
Vrata iza nas su se zalupila.
Glas starog čoveka dopro je kroz zvučnike baljske dvorane.
„Deco.“
Svaka kap toplote nestala je iz mog tela.
Znao sam taj glas.
Svi Romano po krvi su to znali.
Moj otac.
Vincenzo Romano.
Čovek na čijoj sam sahrani bio pre dvanaest godina.
Čovek koga sam sahranio.
Čovek čije sam carstvo nasledio.
Svetla su se prigušila.
Projekcija se pojavila na zidu plesne dvorane.
Vincenzo Romano je sedeo na stolici na nekom nepoznatom mestu.
Stariji.
Mršaviji.
Ali nesumnjivo živ.
Osmehnuo se.
„Sada kada je porodica konačno na okupu…“
Njegove oči su izgledale kao da gledaju pravo u mene.
„…možemo da završimo ono što smo započeli.“
—
# DEO 7 — POSLEDNJA IGRA VINCENZA ROMANA
Lice mog oca ispunilo je zid.
Lily je držala Claru za ruku.
Marco je zurio kao da vidi duha.
Sofia je šapnula: „Našao nas je.“
Vincenzo se osmehnuo.
„Svi izgledate iznenađeno.“
Zakoračio sam ka ekranu.
„Gde si?“
„Uvek prvo postaviš najnezanimljivije pitanje.“
„Odgovori mi.“
„Videćeš me uskoro.“
Marcov glas je postao tih.
„Trebalo je da budeš mrtav.“
„Da.“
„Pustio si moju majku da umre verujući da si je mrzeo.“
Izraz lica mog oca se nije promenio.
„Znala je tačno šta sam.“
Sofia je izgledala bolesno.
„Uništio si sve.“
„Ne.“
Vincenzo se nagnuo bliže kameri.
„Ja sam izgradio sve.“
Njegova arogancija zvučala je bolno poznato.
Moja.
To saznanje me je jako pogodilo.
„Inscenirao sam svoju smrt jer je Alessandro postajao težak za kontrolu“, nastavio je otac. „Želeo sam da vidim kakav je čovek postao bez mene.“
„I?“
Njegov osmeh se raširio.
„Upravo onakav čovek kakvog sam obučio.“
Pogledao sam ka Lily.
Ne.
Ne baš.
Otac je nastavio.
„Gala je imala i drugu svrhu. Svaka važna osoba povezana sa ovom porodicom sada je u jednoj prostoriji.“
Vittorio je dodirnuo svoju slušalicu.
„Šefe, vrata su elektronski zaključana.“
„Razvalite ih.“
„Pokušavamo.“
Vincenzo se nasmejao.
„Ja to ne bih.“
Dijagram se pojavio pored njegovog lica.
Žice.
Gasni sistemi.
Električna kola.
„Ako neko silom pokuša da izađe, zgrada postaje neprijatna.“
Panika se proširila među gostima.
„Svi ostanite mirni!“ povikao je Vittorio.
Pogledao sam oca.
„Šta želiš?“
„Ključ naloga.“
Dvesta osamdeset sedam miliona.
Naravno.
„Stari nalozi zahtevaju tri porodične autorizacije“, šapnuo je Daniel.
Marco je razumeo.
„Alessandro. Sofia. Ja.“
Otac je klimnuo sa ekrana.
„Vrlo dobro.“
„Želiš da prenesemo sve.“
„Da.“
„I onda?“
„Odlazite.“
Marco se nasmejao.
„Niko u to ne veruje.“
„Vaše verovanje je nevažno.“
Sofia me je zgrabila za ruku.
„Ne daj mu to.“
Vincenzov pogled se zaostrio.
„Onda će možda neko nedužan platiti tvoju tvrdoglavost.“
Jedan ugao kamere se promenio.
Ekran je pokazao malu sobu.
Unutra je stajala Rosa.
Ruke vezane.
Stara kuvarica je ljutito gledala pravo u kameru.
„Ako još jednom diraš moju kuhinju, slomiću ti nos.“
Uprkos situaciji, neko se nasmejao.
Otac se namrštio.
Rosa je očigledno oteta tokom zbrke.
„Pustite je“, rekao sam.
„Prvo transfer.“
Tada je Lily zakoračila napred.
„Ne.“
Clara ju je zgrabila.
„Lily.“
Ali Lily je pokazala na ekran.
„Ti si zao.“
Moj otac je zurio u nju.
„Ko je to?“
„Dete koje si pokušao da uzmeš.“
Oči su mu se suzile.
„Ne znam nijedno dete.“
Pogledao sam Marca.
On je pogledao Sofiju.
Nešto je kliknulo.
Čovek koji je ušao u sobu Lily rekao je:
„Gospodin Bellini želi da te vidi.“
Ako ga Marco nije poslao…
A otac je tvrdio da ne zna ništa o Lily…
Postojao je još jedan igrač.
Daniel je šapnuo: „Još neko želi novac.“
Ekran je zatitrao.
Vincenzovo lice je nestalo.
Tri sekunde mrak.
Zatim se pojavilo drugo lice.
Vittorio se potpuno ukočio.
„Ne.“
Čovek u crnoj uniformi obezbeđenja se nasmešio u kameru.
Prepoznao sam ga.
Matteo Ricci.
Vittorijev zamenik.
Čovek odgovoran za rezervni bezbednosni sistem imanja.
Radio je za mene jedanaest godina.
„Dobro veče, Alessandro.“
Vittorio je šapnuo: „Matteo…“
Matteo se nasmejao.
„Uvek si verovao pogrešnim ljudima.“
Bacio sam pogled na Marca.
Marco je promrmljao: „To zvuči lično.“
„Gde je moj otac?“
Matteo je malo podigao kameru.
Vincenzo je sedeo iza njega.
Sada vezan za stolicu.
Čak je i otac izgledao besno.
Matteo nas je sve prevario.
„Radio sam za Vincenza dvanaest godina“, rekao je Matteo. „Onda sam shvatio nešto.“
„Šta?“
„Stari kraljevi retko dele blago.“
Podigao je mali drajv.
„Zato sam odlučio da se penzionišem.“
Daniel je zurio u drajv.
„Autentifikator naloga.“
„Tačno.“
Matteu su bile potrebne tri autorizacije Romano plus autentifikator.
„Rosa?“ upitao sam.
„Osiguranje.“
„A Lily?“
„Takođe osiguranje.“
Clara je zaštitnički stala oko svoje ćerke.
„Pokušao si da je uzmeš.“
Matteo je slegnuo ramenima.
„Pretpostavio sam da će Alessandro brže sarađivati zbog deteta.“
Vid mi se zamračio.
Lily me je povukla za rukav.
„Ne budi strašan.“
Pogledao sam dole.
Posmatrala je moje lice.
Shvatio sam da su mi pesnice stegnute.
Opustio sam ih.
„Šta želiš, Matteo?“
„Vas troje ćete uneti kodove za transfer.“
„A ako odbijemo?“
Matteo je podigao mali daljinski upravljač.
Odgovor je bio očigledan.
Vittorio je šapnuo: „Možda postoji drugi način.“
„Šta?“
„Stara soba obezbeđenja ispod radne sobe. Funkcioniše nezavisno.“
„Kako da stignemo tamo?“
Pogledao je prema Lily.
„Služinski prolaz.“
Lily je raširila oči.
„Tajni tunel?“
Svi su se okrenuli.
Zurio sam.
„Kakav tajni tunel?“
Pokazala je prema mojoj radnoj sobi.
„Iza police s knjigama.“
Pogledao sam Claru.
„Znala si?“
„Ne.“
Lily se blago nasmešila.
„Poppy je znala.“
Očigledno je da je, u nekom trenutku dok je skrivala bojice, moja trogodišnja gošća otkrila prolaz za koji većina mog tima obezbeđenja nije znala.
„Gde vodi?“
„Do mračnih stepenica.“
Vittorio se skoro nasmejao.
„To je originalni služinski hodnik.“
Imanje je sagrađeno vek ranije.
Većina nacrta je bila nepotpuna.
Otac bi znao moderne izlaze.
Matteo bi znao moderne izlaze.
Nijedan od njih ne bi nužno znao šta je Lily otkrila dok se igrala.
Sagnuh se.
„Možeš li da pokažeš Vittoriju?“
Clara je odmah rekla: „Nikako.“
„Mama, znam put.“
„Ne.“
„Ja ću ići s njom“, rekao je Daniel.
„I ja ću“, odgovorila je Clara.
Odmahnuh glavom.
„Previše ljudi.“
Lily je zagrlila Poppy.
„Nisam uplašena.“
Pogledah u te ogromne smeđe oči.
„Da, jesi.“
Šapnula je: „Malo.“
„Biti hrabar ne znači da se ne plašiš.“
„Kada si se plašio?“
Mislio sam na to kako Sofia nestaje.
Na skladište.
Na praznu stolicu Lily.
„Danas.“
Podigla je obrve.
„Ti se plašiš?“
„Očigledno.“
Razmislila je o tome.
Zatim je klimnula.
„Mogu da pokažem ujaku Danny.“
Clara je kleknula i poljubila je.
„Ostani pored njega.“
„Obećavam.“
Daniel je uzeo Lily za ruku.
Dok je Vittorio stvarao distrakciju blizu vrata plesne dvorane, oni su se prošunjali kroz bočni hodnik.
Matteo je nastavio da govori preko ekrana.
„Prva autorizacija.“
Marco je prišao terminalu.
Uneo je svoj kod.
Sofia je sledila.
Zatim ja.
Ali nisam pritisnuo Enter.
„Alessandro“, upozorio je Matteo.
Gledao sam u ekran.
Čekao sam.
Deset sekundi.
Dvadeset.
Tada su sva svetla u kući iznenada postala plava.
Vittorio se nasmešio.
„Našli su to.“
Matteov izraz se promenio.
„Šta si uradio?“
Elektronske brave su se otključale.
Sigurnosni sistemi su se ponovo pokrenuli.
Vittorijevi ljudi su preplavili hodnike.
Na ekranu, Matteo je ustao.
„Ne!“
Rosa se iznenada zaljuljala unazad u svojoj stolici i udarila ga.
Posrnuo je.
Otac je nogom izbio daljinski iz njegove ruke.
Haos je ispunio sobu.
Vittorio je pratio prenos.
„Vinski podrum!“
Trčali smo.
Skrivena kontrolna soba bila je ispod imanja sve vreme.
Kada smo stigli do podruma, obezbeđenje je već savladalo Matea.
Rosa je bila slobodna.
Moj otac je ostao vezan za stolicu.
Prvi put u mom životu, Vincenzo Romano je izgledao mali.
Star.
Nemoćan.
Pogledao me je.
„Nema na čemu.“
„Za šta?“
„Zaustavio sam ga.“
Skoro sam se nasmejao.
„Ne, oče.“
Pogledao sam iza sebe.
Daniel je stajao tamo držeći Lily za ruku.
„Ona ga je zaustavila.“
Vincenzo je zurio u Lily.
Ona je uzvratila pogled.
Zatim se sakrila iza Danielove noge.
Krenuo sam ka ocu.
Blago se nasmešio.
„Još uvek sam ti potreban.“
„Ne.“
„Imaš neprijatelje.“
„Znam.“
„Imaš odgovornosti.“
„Znam.“
„Potreban ti je neko ko razume moć.“
Razmišljao sam o strahu.
O poslušnosti.
O onome što sam nasledio.
Zatim sam odmahnula glavom.
„Tu si pogrešio.“
Osmeh mu je nestao.
„Proveo sam dvadeset godina verujući da moć znači naterati ljude da se plaše da odu.“
Pogledao sam prema Clari.
Zatim prema Sofiji.
Marco.
Daniel.
Lily.
„Možda moć znači dati im razlog da ostanu.“
Otac je zurio u mene dok ga je obezbeđenje odvodilo.
I prvi put nije imao odgovor.
—
# DEO 8 — PRAZNA STOLICA POKRAJ MOG RADNOG STOLA
Šest meseci kasnije, niko se nije toliko plašio da uđe u moju radnu sobu kao nekada.
Smatrao sam to krajnje iritantnim.
Vittorio je ušao bez kucanja.
Daniel je ušao za njim.
Zatim Marco.
Zatim Sofia.
Na kraju je Clara ušla noseći kafu.
Pogledao sam oko sebe.
„Da li se iko seća da je ovo moja kancelarija?“
„Ne“, rekla je Sofia.
Daniel je seo na moju sofu.
Marco je ukrao jednu od mojih cigara.
Vittorio je otvorio zavese.
Clara je stavila kafu pored mene.
„Ovo je postalo neprihvatljivo.“
Clara se nasmešila.
„Mogao bi da nas otpustiš.“
„Razmatrao sam to.“
„To si rekao juče.“
„I prekjuče“, dodao je Marco.
„A ipak, nekako“, rekla je Sofia, „ostajemo.“
Ošinuo sam ih sve pogledom.
Zatim sam primetio da jedna osoba nedostaje.
„Gde je Lily?“
Clara je pogledala prema hodniku.
„Vrtić.“
Namrštio sam se.
„U koliko sati se vraća?“
Clara je zurila.
„Pitao si me to pre deset minuta.“
„Zaboravio sam.“
„Ne, nisi.“
Vratio sam se svojim dokumentima.
Organizacija Romano se dramatično promenila.
Matteo je bio zatvoren.
Vincenzo se suočio s dovoljno optužbi da će preostale godine sigurno provesti odgovarajući na pitanja koja je decenijama izbegavao.
Skriveni računi su pronađeni.
Dvesta osamdeset sedam miliona podeljeno je zakonito između preživelih naslednika i nekoliko trustova.
Marco je odbio veliki deo.
Sofia je veliki deo svojih sredstava iskoristila da osnuje fondaciju koja podržava porodice koje beže iz opasnih sredina.
Daniel je postao direktor u Romano Maritime Compliance.
Insistirao je da njegova zvanična titula treba da bude:
ČOVEK KOJI JE SVE VREME BIO U PRAVU.
Odbio sam.
Ipak je odštampao vizit-karte.
Što se Marca tiče…
Nismo ispravili četrnaest godina laži jednim razgovorom.
Neke rane se ne mogu rešiti rukovanjem.
Neke izdaje zauvek menjaju arhitekturu poverenja.
Ali on je bio moj brat.
Biološki.
Komplikovano.
Razdražujuće.
Više nije služio kao moj zamenik.
Više nije radila kao kućno osoblje.
Ponudio sam joj dovoljno novca da nikada više ne mora da radi.
Odbila je.
„Ne želim milostinju.“
„To nije milostinja.“
„A šta je onda?“
„Naknada.“
„Za šta?“
Razmislio sam o tome.
„Emocionalna šteta prouzrokovana mojom ličnošću.“
Toliko se smejala da je morala da sedne.
Na kraju je Clara prihvatila poziciju da upravlja Romano Foundation zajedno sa Sofijom.
Bila je dobra u tome.
Bolja nego što je iko očekivao.
Bolja nego što je sama očekivala.
Ponekad me je još uvek zvala gospodin Romano.
Obično kada bi bila iznervirana.
Kada bi me zvala Alessandro, to je značilo nešto drugo.
Trudio sam se da ne razmišljam previše o tome.
Tačno u tri i četrdeset sedam tog popodneva, čuo sam korake u trku.
Tada su se vrata moje radne sobe naglo otvorila.
„GOSPODINE ALESSANDRO!“
Lily je ušla noseći ružičast ranac skoro isto toliko velik koliko i ona.
Poppy joj je visila iz jedne ruke.
Njena učiteljica joj je dala zlatnu zvezdicu-nalepnicu.
Odmah se popela na svoju stolicu pored mog stola.
„Šta si naučila?“
„Dinosaure.“
„Korisno.“
„Onaj veliki jede biljke.“
„Odličan poslovni model.“
„I Tommy mi je povukao kosu.“
Podigao sam glavu.
„Ko je Tommy?“
Clara je ušla za njom.
„Ne.“
„Samo sam pitao njegovo ime.“
„Upotrebio si onaj glas Alessandro Romano.“
„Imam jedan glas.“
„Ne, imaš nekoliko. To je onaj glas koji koristiš kada planiraš nečiji nestanak.“
Pogledao sam Lily.
„Da li se Tommy izvinio?“
„Da.“
„Onda Tommy može da nastavi da postoji.“
Clara je pokrila lice.
„Molim te, nikad to nemoj reći u vrtiću.“
Lily se zahihotala.
Zatim je postala ozbiljna.
„Napravila sam nešto.“
Otvorila je svoj ranac.
Unutra je bio crtež.
Figure od voštanih bojica stajale su pod ogromnim žutim suncem.
Bila je tu Clara.
Daniel.
Sofia.
Marco.
Vittorio.
Rosa koja drži tiganj.
Lily.
I ja.
Bio sam znatno viši od svih ostalih.
„Šta je ovo?“
„Moja porodica.“
Grudi su mi se stegle.
Pokazao sam na svoju figuru.
„Zašto sam tako velik?“
„Zato što si šef.“
Clara se nasmešila.
„Tačno.“
Tada sam primetio nešto.
Lily je nacrtala sebe kako me drži za ruku.
Na njenoj drugoj strani, držala je Clarinu ruku.
Pogledao sam Claru.
Ona je skrenula pogled.
„Lily“, rekao sam pažljivo, „porodice dolaze u mnogim oblicima.“
„Znam.“
„I samo zato što ljudi žive u istoj kući—“
„Mama kaže da ti se ona sviđa.“
Clara je umalo ispustila svoju kafu.
„Lily!“
„Šta?“
Pogledao sam Claru.
„Da li je mama to rekla?“
„Ne.“
„Da.“
„Kada?“
„Kada je teta Sofia pitala.“
Clarino lice postalo je jarko crveno.
Sofia je odmah pokušala da napusti sobu.
Uperio sam prst u nju.
„Ostani.“
„Odjednom sam se setila da imam sastanak.“
„Nemaš nikakav sastanak.“
„Mogla bih da ga izmislim.“
Marco se nasmeja sa sofe.
„Ovo je već najbolji dan u mom životu.“
„Odlazi.“
„Ne.“
Clara je zgrabila Lilyin ranac.
„Trebalo bi da idemo.“
„Zašto?“
„Zato što bi mama volela da se pod otvori i proguta je.“
Lily je razmislila o tome.
„Kao podna vrata?“
„Upravo tako.“
Ustao sam.
„Clara.“
Zaustavila se.
Svi ostali su sumnjivo utihnuli.
Pregovarao sam o ugovorima vrednim milijarde.
Suočavao sam se s neprijateljima bez oklevanja.
A ipak, izgovoriti jednu jednostavnu rečenicu odjednom je delovalo nemoguće.
„Večera.“
Clara je trepnula.
„Šta?“
„Ti i ja.“
„Pozivaš me na večeru?“
„Da.“
„Zašto?“
Marco je glasno šapnuo: „Zato što mu se sviđaš.“
Bacio sam olovku na njega.
Uhvatio ju je.
Clara se nasmešila.
„Je li ovo poslovna večera?“
„Ne.“
„Večera fondacije?“
„Ne.“
„Večera zahvalnosti?“
„Ne.“
Njen osmeh se proširio.
„A kakva onda?“
Pogledao sam je pravo u oči.
„Onakva na kojoj ću pokušati da te uverim da sam povremeno prijatno društvo.“
Nasmejala se.
„To bi moglo da zahteva nekoliko večera.“
„Spreman sam da pregovaram.“
Lily je zapljeskala.
„Mogu li i ja da dođem?“
„Ne“, odgovorili smo Clara i ja istovremeno.
Lily je dramatično uzdahnula.
„Bezobrazno.“
Godinu dana kasnije, stajao sam ispod starih drveća kapele.
Ista kapela u kojoj sam pronašao Lily sklupčanu ispod stepenica, uverenu da treba da nestane.
Kameni zidovi su bili popravljeni.
Belo cveće prekrivalo je ulaz.
Muzika se širila kroz baštu.
Gosti su ispunili redove drvenih stolica.
Marco je stajao pored mene.
„Pa“, rekao je, nameštajući mi kravatu, „zastrašujući Alessandro Romano je nervozan.“
„Nisam.“
„Nameštao si manžetne sedamnaest puta.“
„Bile su neravne.“
„Nisu bile.“
Daniel je prišao.
„Clara je spremna.“
Moj otkucaj srca se promenio.
Marco se nasmešio.
„Prestravljen.“
„Ćuti.“
Muzika je počela.
Svi su ustali.
Clara se pojavila na kraju bašte.
Na nekoliko sekundi, sve drugo je nestalo.
Nosila je jednostavnu haljinu boje slonovače.
Nije nosila nakit osim ogrlice koju je Lily izabrala za nju.
Polako je hodala ka meni.
A pored nje je išla Lily.
Sada četvorogodišnja.
Vrlo ozbiljna.
Nosila je Poppy umesto cveća jer je izjavila da su zečevi važniji.
Kada je Clara stigla do mene, šapnula je: „Izgledaš nervozno.“
„Nisam.“
„Tvoje manžetne su krive.“
Pogledao sam dole.
Nasmešila se.
„Pogledao si.“
Ceremonija je bila mala.
Sofia je odmah zaplakala.
Daniel se pravio da ima nešto u oku.
Marco je apsolutno plakao i to negirao.
Rosa je zapretila svakome ko bi to spomenuo.
Lily je na pola izgubila interesovanje i sela na stepenik kapele njišući noge.
Onda su došli zaveti.
Clara je progovorila prva.
„Ušao si u moj život kao neko koga sam trebalo da se plašim.“
Trgnuo sam se.
„Obećavajući početak.“
Gosti su se nasmejali.
Stisnula mi je ruke.
„Ali na kraju sam videla ono što je Lily videla pre svih nas.“
„Šta?“
Clara se nasmešila.
„Čoveka zastrašujućeg lica i iznenađujuće mekog srca.“
„Ne ponavljaj to van ovog imanja.“
Još smeha.
Onda je došao moj red.
Pripremio sam govor.
Bio je u mom džepu.
Četiri strane.
Pažljivo napisan.
Zaboravio sam svaku reč.
Zato sam pogledao Claru.
Zatim Lily.
I jednostavno progovorio.
„Veći deo života sam verovao da ljudi ostaju zato što se plaše da odu.“
Bašta je utihnula.
„Bio sam u krivu.“
Pogledao sam ka svojoj sestri.
Svom bratu.
Danielu.
Rosi.
Vittoriju.
Zatim ponovo ka Clari.
„Ljudi ostaju tamo gde su voljeni.“
Clarine oči su se napunile suzama.
„A ja sam proveo mnoge godine gradeći zidove tako visoke da sam mislio da ništa ne može da dopre do mene.“
Nasmešio sam se ka Lily.
„Onda je jedno trogodišnje dete prošlo kroz moja zaključana vrata.“
Lily je doviknula sa stepenika: „Zaboravio si da ih dobro zaključaš.“
Svi su se nasmejali.
Odmahnuo sam glavom.
„Očigledno.“
Ponovo sam uzeo Clarine ruke.
„Držala me je za ruku kada sam bio povređen. Ukrala mi je kolačiće. Zauzela je moju kancelarijsku stolicu. A onda je jednog jutra pokušala da nestane jer je verovala da moj bes znači da ne zaslužuje da ostane.“
Glas mi se malo slomio.
„To jutro je promenilo sve.“
Clara mi je stisla prste.
„Našao sam Lily ispod onih stepenica kapele.“
Pogledao sam ka tom mestu.
„I mislio sam da je spasavam.“
Zastao sam.
„Ali sada razumem.“
Lily je podigla pogled ka meni.
„Ona je prva spasila mene.“
Clara je otvoreno plakala.
I Sofia takođe.
Marco se pretvarao da posmatra oblake.
Ceremonija se završila pod zvonjavom kapelskih zvona.
Ljudi su klicali.
Lily je trčala između nas.
„Jesmo li sada porodica?“
Podigao sam je.
„Bili smo porodica i pre.“
Obavila je jednu ruku oko Clare, a drugu oko mene.
„Zauvek?“
Pogledao sam u Claru.
Nasmešila se.
„Zauvek.“
Lily je izgledala zadovoljno.
Zatim mi je šapnula na uvo.
„Imam tajnu.“
„Šta?“
Dramatično je pogledala oko sebe.
„Mama ima još jednu bebu.“
Vreme je stalo.
Zurio sam u Claru.
Njeno lice se promenilo.
„Lily!“
„Šta?“
„Obećala si!“
„Zaboravila sam.“
Pogledao sam u Claru.
„Šta je rekla?“
Clara se nasmejala kroz suze.
„Trebalo je da ti kaže večeras.“
Jedva sam mogao da govorim.
„Ti si…“
„Da.“
Um mi se ispraznio.
Ja.
Otac.
Ta pomisao me je uplašila više nego bilo koji neprijatelj ikada.
Lily mi je dodirnula obraz.
„Gospodine Alessandro?“
Pogledao sam je.
„Praviš uplašeno lice.“
Svi su se nasmejali.
Privukao sam Claru bliže.
Zatim Lily.
Bar jednom, nije me bilo briga ko vidi.
—
Nekoliko meseci kasnije, imanje Romano nije zvučalo nimalo kao kuća kojom sam nekada vladao.
U holu su bile igračke.
Tragovi voštanih bojica misteriozno su se pojavljivali na važnim papirima.
Rosa je gotovo svakodnevno vikala na Marca.
Daniel je nastavio da pravi smešne poslovne kartice.
Sofia je dolazila bez najave.
Vittorio je prestao da se pretvara da su bezbednosni sastanci ozbiljni kad god je Lily bila prisutna.
Clara je moju privatnu radnu sobu pretvorila u nešto neprepoznatljivo.
Dve stolice sada su stajale pored mog radnog stola.
Jedna mala.
Jedna manja.
Druga je čekala bebu.
Jedne kišne noći, davno nakon što su svi otišli na spavanje, probudio sam se u svojoj radnoj sobi.
Zaspao sam čitajući.
U jednom zbunjenom trenutku, setio sam se druge noći pre mnogo godina.
Rana od metka.
Prazna soba.
Noćna mora.
Zatim sam osetio malu ruku kako drži moju.
Otvorio sam oči.
Lily je sedela pored mene u pidžami.
Sada starija.
Još uvek je nosila Poppy.
„Imao si loš san“, šapnula je.
„Jesam li te probudio?“
„Ne.“
Popela se pored mene baš kao i pre mnogo godina.
„Mogu li da ostanem?“
Pogledao sam ka kaminu.
Kiša je tiho udarala po prozorima.
Nekada su ljudi ulazili u ovu sobu samo kada bi bili pozvani.
Nekada je tišina značila moć.
Nekada sam verovao da je ljubav slabost koju neprijatelji mogu da iskoriste.
Sada je dete spavalo na mojim grudima.
Moja žena je bila na spratu.
Moja sestra je živela u blizini.
Moj brat me je nervirao svakog jutra.
Beba će uskoro zauzeti drugu malu stolicu pored mog radnog stola.
A carstvo koje je moj otac izgradio na strahu polako je postajalo nešto što on nikada ne bi prepoznao.
Poljubio sam Lilynu kosu.
„Možeš da ostaneš.“
Zatvorila je oči.
„Zauvek?“
Pogledao sam po sobi.
U bojice.
U Poppy.
U malu stolicu.
U crtež koji je još uvek bio uokviren na mom zidu.
Moja porodica.
„Da, piccola.“
Držao sam njenu malu ručicu.
„Zauvek.“
Napolju, zora se polako pojavila nad imanjem Romano.
I prvi put u svom životu nisam se plašio onoga što bi mi sutra moglo oduzeti.
Jer devojčica koja je nekada ponudila da nestane naučila je najstrašnijeg čoveka u gradu jednu lekciju koju niko drugi nikada nije mogao:
Dom nije mesto iz kojeg je ljudima zabranjeno da odu.
To je mesto u koje biraju da se vrate.
I Lily Bennett—
devojčica koja je bosa ušla u radnu sobu Alessandro Romano—
nikada više nije morala da traži dozvolu da uđe.
KRAJ
Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.
