Branko je zurio u televizor.
Fotografije su se izmjenjivale svakih nekoliko sekundi.
Na jednoj Sanjina djeca drže pakete lososa.
Na drugoj je njezin muž rezao janjeći but koji sam planirala poslužiti poslovnim gostima.
Na trećoj se vidjela moja posuda za zamrzavanje.
Prepoznala sam je jer sam na poklopac flomasterom napisala datum.
Marica se prva pribrala.
— Pa što sad radiš predstavu?
Pogledala sam je.
— Samo sam odgovorila Branku gdje je meso.
— Mogla si odmah kupiti drugo!
— Mogla sam.
— Pa zašto nisi?
— Jer nisam htjela.
Ponovno ta tišina.
Marica kao da nikako nije mogla prihvatiti da „mogu” i „moram” nisu ista riječ.
Branko je pokazao prema slici zamrzivača.
— Je li stvarno sve to bilo ovdje?
— Da.
— Koliko je vrijedilo?
Otvorila sam mapu SANJA.
— Tristo devedeset devet eura prema računima koje imam.
Branko je naglo pogledao ženu.
— Marice?
— Nemoj sad i ti.
— Rekla si da si odnijela malo hrane.
— Pa hrana je!
— Skoro četiristo eura?
— Sanja ima djecu.
— I mi imamo hranu?
— Pa Jelena može kupiti!
Branko je nekoliko sekundi zurio u nju.
— To nije odgovor.
Marica je podigla bradu.
— To je moja kći.
— I Tomislav ti je sin.
— Kakve to veze ima?
— Živiš kod njega i njegove žene. Uzmeš njihovu hranu, odneseš jednom djetetu i očekuješ da drugo dijete ponovno plati.
— Tomislav je nije ni kupio!
Rečenica joj je izletjela prije nego što ju je mogla zaustaviti.
Svi smo utihnuli.
Pogledala sam Tomislava.
On je također shvatio.
Marica je upravo sama rekla ono što sam pokušavala objasniti cijeli mjesec.
Znala je čije je.
— Znači ipak znaš da sam ja kupila — rekla sam.
Marica je stisnula usne.
— Nisam tako mislila.
— Prvog dana rekla si da u braku nema moje i njegovo.
— Pa nema.
— Ali sad kad te Branko pita zašto si odnijela hranu, kažeš da je Tomislav nije kupio.
Nije odgovorila.
Tomislav je protrljao čelo.
— Dobro. Dosta. Ja ću sutra kupiti pun hladnjak i završit ćemo.
Okrenula sam se prema njemu.
— Nećeš.
— Kako misliš neću?
— Kupi što želiš jesti. Ali nećemo „završiti” tako da ponovno napunimo zamrzivač, a onda se svi pretvaramo da se ništa nije dogodilo.
— Što još hoćeš?
To pitanje me zaustavilo.
— Što još hoću?
— Da.
— Hoću da više nitko ne uzima moje stvari bez pitanja.
— Dobro.
— Hoću da tvoja majka prestane govoriti da je sve što je u ovom stanu automatski njezino zato što si joj ti sin.
— U redu.
— I hoću da konačno pogledamo koliko ovaj stan stvarno košta svaki mjesec.
Tomislav se namrštio.
— Kakve sad to veze ima?
— Velike.
Donijela sam laptop.
Otvorila tablicu.
Nisam je napravila zbog svađe.
Vodila sam je godinama jer sam radila u financijama i voljela znati kamo novac odlazi.
— Prosjek režija, interneta, pričuve, garaže i kućnih potrepština je oko četiristo dvadeset eura mjesečno.
Tomislav je šutio.
— Za hranu nas dvoje prosječno trošimo oko petsto pedeset.
Pokazala sam sljedeći red.
— Ti mi mjesečno prebaciš tristo pedeset eura.
Branko se okrenuo prema sinu.
— Samo toliko?
Tomislav se odmah branio.
— Jelena zarađuje više.
— Znam — rekla sam. — I nikad nisam imala problem s tim da doprinosimo prema mogućnostima.
Pomaknula sam tablicu.
— Ali od kad ste došli, račun za hranu i režije ide gore. Tomislav nije povećao svoj doprinos. Vi ništa niste trebali plaćati jer ste gosti i ja sam na to pristala.
Pogledala sam Maricu.
— Sve što sam tražila bilo je da se ono što kupim za ovu kuću ne odnosi drugima bez pitanja.
Branko je gledao brojke.
— Mi smo mislili da Tomislav plaća barem pola.
Advertiserments
Tomislav je pocrvenio.
— Tata, nije stvar…
— U čemu je onda stvar?
— Mi smo tako dogovorili.
— Jesmo — potvrdila sam.
Branko me pogledao.
— I tebi je to odgovaralo?
— Dok se nitko nije ponašao kao da zbog moje veće plaće ima pravo slobodno raspolagati mojim novcem.
Marica je odgurnula stolicu.
— Sve se kod tebe svodi na novac.
— Ne.
— Pa samo računaš!
— Računala sam tek kad si ti rekla da „nekoliko komada mesa” nije vrijedno spomena.
Otvorila sam fotografiju računa.
— Sad znaš koliko je nekoliko komada.
— Hoćeš da ti vratim novac?
— Ne.
Zastala je.
— Što onda hoćeš?
— Da razumiješ granicu.
— Kakvu granicu?
— Ako želiš svojoj kćeri kupiti četiristo eura hrane, slobodno.
Pokazala sam prema njezinoj torbi.
— Svojom karticom.
Branko je ustao.
— Sutra idemo kući.
Tomislav ga je odmah zaustavio.
— Tata, ne.
— Da.
— Imaš još kontrole.
— Vozit ću se.
— Koljeno te boli.
— Vozit će netko.
Marica ga je pogledala.
— Sad ćeš se ti inatiti zbog nje?
— Ne inatim se.
Branko je djelovao umorno.
— Ali neću sjediti ovdje kao gost i svaki dan tražiti ručak od osobe čiju si hranu odnijela, a onda slušati da je ona škrtica.
— Pa kamo ćemo?
Branko ju je pogledao.
— Sanji.
Marica je zašutjela.
Tomislav također.
Ja nisam rekla ništa.
Dvadeset minuta poslije Marica je nazvala kćer.
Nije otišla u drugu sobu.
Sjedila je za stolom dok smo svi slušali.
— Sanja, tata i ja bismo sutra došli kod vas na neko vrijeme.
S druge strane tišina.
— Koliko dugo? — čuli smo Sanju.
— Ima još pregleda i terapija. Možda dva, tri tjedna.
Još jedna stanka.
— Mama, znaš da mi nemamo baš prostora.
Marica je trepnula.
— Imate radnu sobu.
— Darko radi od kuće.
— Možemo na kauč.
— Djeca ustaju rano.
Branko je pogledao prema meni.
Sanja je nastavila:
— A i sad nam je stvarno gužva. Zašto biste išli od Tomislava? Imaju tri sobe.
Marica se ukočila.
— Pa… situacija je malo nezgodna.
Sanja je odmah postala oprezna.
— Jeste se posvađale?
— Nije važno.
— Mama, nemoj mene uvlačiti.
Branko je podigao obrve.
Marica je stisnula telefon.
— Samo pitam možemo li doći.
— Možete na vikend.
— Nama treba dulje.
— Ne znam.
Na kraju je Sanja rekla da mora pitati Darka.
Prekinula je.
Marica je sjedila s telefonom u ruci.
Nitko nije morao komentirati.
Žena čiji je zamrzivač bio dovoljno velik za moju hranu odjednom nije imala mjesta za vlastite roditelje.
Sanja je nazvala nakon pola sata.
Došla je osobno.
Ušla je bez pozdrava, ravno u dnevni boravak.
— Što se ovdje događa?
Marica je odmah pokazala prema meni.
— Pitaj nju.
Advertiserments
Sanja me pogledala.
— Jelena?
— Što želiš znati?
— Mama kaže da joj mjesec dana ne daš normalno jesti.
Tomislav je rekao:
— Nije baš tako.
— Kako nije? Kaže da jedu samo povrće.
Otvorila sam hladnjak.
— Jaja, sir, jogurt, grah, leća, povrće, tofu, tjestenina, riža.
Sanja je pogledala.
— A meso?
Pokazala sam prema njoj.
— Kod tebe.
Lice joj se promijenilo.
— Nećemo valjda opet o tome.
— Nisam ja počela.
— Mama mi je dala.
— Znam.
— Nisam ga ukrala.
— Nisam rekla da jesi.
— Onda zašto mene miješaš?
— Zato što su tvoji roditelji upravo pitali mogu li neko vrijeme živjeti kod tebe.
Sanja je odmah pogledala majku.
— Rekla sam ti da nemamo mjesta.
Branko je tada progovorio.
— Ali imaš mjesta za zamrzivač.
Sanja se okrenula prema njemu.
— Tata, što ti to znači?
— Ništa.
— Očito nešto znači.
— Samo sam primijetio.
Sanja je sjela.
— Dobro. Ako je problem hrana, vratit ću novac.
— Ne treba — rekla sam.
— Onda što hoćeš od mene?
— Ništa.
To ju je zbunilo.
— Kako ništa?
— Nisam te zvala.
— Ali pokazuješ moje fotografije.
— Pokazala sam ih ljudima koji su me mjesec dana pitali gdje je meso.
Sanja je pogledala majku.
— Rekla si mi da Jelena nema ništa protiv.
Marica je otvorila usta.
Zaustavila se.
To je bilo prvi put da sam čula nešto takvo.
— Tako ti je rekla? — pitala sam.
Sanja je kimnula.
— Rekla je da si ti kupila previše i da si joj sama rekla neka odnese nama što nećete pojesti.
Pogledala sam Maricu.
— Jesam li?
— Pa znala sam da nećeš praviti problem.
— Nije isto.
Sanja je polako pogledala majku.
— Mama?
— Što sad?
— Rekla si da je Jelena pristala.
— Da sam te nazvala i rekla: „Dođi po četiristo eura tuđe hrane bez pitanja”, bi li došla?
Sanja nije odgovorila.
— Pa zato.
Branko je zatvorio oči.
Sanja je tada prvi put izgledala posramljeno.
Ne dovoljno da bi odmah preuzela svu odgovornost.
Ali dovoljno da prestane napadati mene.
— Ja sam stvarno mislila da je dogovoreno.
— Fotografije si ipak objavila kao da ti je mama kupila.
— Pa donijela mi je.
— I napisala da će ponovno uzeti od nas.
Sanja je spustila pogled.
— To nisam shvatila ozbiljno.
— Ja jesam.
Tomislav je cijelo vrijeme sjedio za stolom.
Napokon je rekao:
— Dobro, ja ću pokriti tih četiristo eura i gotovo.
Pogledala sam ga.
— Ne.
— Zašto sad ne?
— Zato što to nije tvoj dug.
— Moja mama je uzela.
— Onda neka se ona i ja dogovorimo.
Marica je odmah rekla:
— Rekla si da ne želiš novac!
— Ne želim.
— Onda što više hoćeš?
— Već sam rekla.
Udahnula sam.
— Da ubuduće nitko ne dira ono što nisam dala.
— Pa dobro!
— I da se za zajedničke troškove dogovorimo prije nego što se netko useli.
Tomislav je namrštio čelo.
Advertiserments
— Misliš na moje roditelje?
— Mislim na bilo koga.
— Ali oni su roditelji.
— I dalje jedu, troše vodu i koriste grijanje.
Branko je odmah rekao:
— To je pošteno.
Marica se okrenula prema njemu.
— Ti ćeš sad njoj plaćati boravak?
— Ako ostanemo dulje od nekoliko dana, zašto ne?
— U kući vlastitog sina?
Branko ju je presjekao.
— Stan nije njegov.
To je bio prvi put da je netko iz njegove obitelji to rekao naglas.
Tomislav je spustio pogled.
Na kraju nisu otišli iste večeri.
Branko je imao kontrolu dva dana poslije.
Dogovorili smo da ostanu još tjedan dana.
Branko mi je sljedećeg jutra na stol stavio dvjesto eura.
— Za hranu.
Vratila sam mu.
— Nema potrebe za prošlim tjednima.
— Ne za prošle.
Gurnuo ih je natrag.
— Za sljedeći.
— Branko…
— Ja jedem. Marica jede. Kupit ćemo nešto.
Nisam htjela pretvarati stvar u novi duel.
Uzela sam novac.
— Dobro.
— I danas idem u mesnicu.
Nasmijala sam se.
— Slobodno.
— Što voliš?
Pitanje me iznenadilo.
— Ja?
— Da. Živim ti u stanu već skoro mjesec dana. Red je da barem jednom pitam.
Rekla sam mu da uzme piletinu i malo junetine.
Vratio se s dvostruko više.
Marica se dva dana durila.
Onda je ipak počela pomagati oko ručka.
Jednom je izvadila posudu s piletinom.
— Mogu li od ovoga pola odnijeti Sanji?
Pogledala sam je.
Čekala je odgovor.
To je bila cijela razlika.
— Možeš, ali Branko ju je kupio. Pitaj njega.
Okrenula se prema mužu.
— Branko?
On je podigao pogled iz novina.
— Ne može.
Marica se uvrijedila.
— Zašto?
— Kupio sam je za nas.
— Djeca vole piletinu.
— Njihov otac radi.
— Kakav si ti djed?
Branko je spustio novine.
— Onaj koji je shvatio da ih ne mora hraniti iz tuđeg hladnjaka.
Nisam se miješala.
Sanja se pojavila sljedeće subote.
Donijela je dvije vrećice.
— Što je to?
— Ono što je ostalo.
U jednoj je bio neotvoren paket bifteka koji je zamrznula.
U drugoj dio morske hrane.
— Ne moraš vraćati.
— Znam.
Spustila ih je na pult.
— Ali glupo mi je.
— Dobro.
— I nisam znala da mama nije pitala.
— Vjerujem.
Zastala je.
— Samo… mogla si mi reći odmah.
Pogledala sam je.
— Mogla sam.
— Pa zašto nisi?
— Jer bi onda ispalo da se ja svađam sa sestrom svog muža oko hrane koju je njezina majka sama odnijela.
Nije ništa rekla.
— Htjela sam da svatko sam odluči što mu je normalno.
Sanja je uzdahnula.
— Mama cijeli život tako radi.
— Kako?
— Uzme od jednog i da drugome. Onda kaže da smo obitelj.
Pogledala me.
— Uglavnom od Tomislava.
Tomislav je upravo ulazio u kuhinju.
Čuo je.
— Što uglavnom od mene?
Sanja se okrenula.
Advertiserments
— Kad sam trebala novac za auto, mama je uzela od tvoje ušteđevine.
Tomislav se ukočio.
— Koje ušteđevine?
Marica je iz dnevnog boravka odmah povikala:
— Sanja!
Sanja je zatvorila oči.
— Super.
Nisam očekivala još jednu temu.
Niti sam je željela.
Ali Tomislav je već stajao na vratima.
— Koje ušteđevine?
Sanja je nelagodno sjela.
— Prije nekoliko godina. Kad nam je crkao auto.
— Mama mi je rekla da si posudila od nje.
— Jesam.
— Od njezina novca?
Sanja je šutjela.
Marica je ušla.
— To je bilo davno.
Tomislav ju je pogledao.
— Odakle je bio novac?
— Tada si imao onaj fond…
— Za kaparu za veći stan?
Ja sam se okrenula prema njemu.
Za ovo nisam znala.
Tomislav je prije našeg braka neko vrijeme živio kod roditelja i štedio.
— Rekla si mi da ste morali promijeniti krov.
Marica je odmah krenula:
— I promijenili smo dio.
— Koliko si dala Sanji?
— Ne sjećam se.
Sanja je tiho rekla:
— Tri tisuće eura.
Tomislav je ostao potpuno miran.
— Tri?
— Vratila sam dio mami.
— Koliko?
— Ne znam.
Marica se naljutila.
— Pa što sad otvaramo račune od prije deset godina?
Tomislav se nasmijao bez veselja.
— Zanimljivo.
Pogledao je mene.
— Izgleda da nije počelo s tvojim zamrzivačem.
Nisam odgovorila.
To više nije bio moj sukob.
Kasnije te večeri Tomislav je sjedio na balkonu.
Donijela sam mu čaj.
— Jesi dobro?
— Ne znam.
Sjeo je malo dalje da mi napravi mjesta.
— Cijeli život mi govori da Sanji treba pomoći jer ima djecu, jer joj muž ne zarađuje kao ja, jer je ona žena pa joj je teže.
Nisam rekla ništa.
— A ja samo kažem dobro.
Pogledao me.
— Kao tebi prvi dan.
— Da.
— „Uzela je što je uzela.”
— Da.
Zatvorio je oči.
— Užasno mi je sad kad čujem kako zvuči.
— Meni je zvučalo tako i tada.
Kimnuo je.
— Znam.
Očekivala sam njegovo staro:
„Ali to je moja mama.”
Nije došlo.
Umjesto toga rekao je:
— Oprosti.
Pogledala sam ga.
— Za što?
— Zato što sam očekivao da ti kupiš ponovno samo da ja ne moram reći majci da je pretjerala.
To je bilo preciznije nego bilo koja isprika koju sam očekivala.
— Hvala.
— I za ovo s novcem.
— To nije moja stvar.
— Znam.
Zastao je.
— Ali možda je dio istog problema.
Bio je.
Njegovi roditelji vratili su se kući nakon sljedeće Brankove kontrole.
Ne zato što sam ih istjerala.
Branko je rekao da može dolaziti autobusom ili da će ga Tomislav voziti kad treba.
Marica je prije odlaska kružila kuhinjom i pregledavala ormariće.
U jednom trenutku podigla je staklenku meda.
Advertiserments
— Ovo Sanjina djeca vole.
Pogledala me.
Onda staklenku.
Na kraju ju je vratila na policu.
— Pitam samo.
Nasmiješila sam se.
— Hvala što pitaš.
Nije se nasmiješila.
Ali nije je uzela.
Za nas je to bio napredak.
Mjesec dana poslije kod Sanje je bio rođendan njezine starije kćeri.
Otišli smo.
Na stolu je bilo mesa više nego što je itko mogao pojesti.
Sanja je sama kupila ćevape, piletinu i kotlete.
Marica je donijela tortu.
Kad smo sjeli, Branko je pogledao stol i rekao:
— Eto, vidiš da se može jesti meso i bez Jelenina zamrzivača.
Sanja se počela smijati.
Tomislav također.
Čak je i Marica na kraju jedva sakrila osmijeh.
Ja ništa nisam rekla.
Nisam trebala.
Nekoliko mjeseci poslije Marica i Branko ponovno su trebali doći u Varaždin na tri dana zbog njegove kontrole.
Tomislav me pitao unaprijed:
— Je li ti u redu da budu kod nas?
— Jest.
— Dat ću ovaj mjesec više za troškove.
— Dobro.
— I pričao sam s mamom.
Podigla sam obrve.
— O čemu?
— Da ne odnosi ništa iz stana bez pitanja.
— I?
— Rekla je da zna.
— To nije odgovor.
Nasmijao se.
— Rekao sam joj isto.
Kad su stigli, Marica je ušla u kuhinju s velikom torbom.
Počela je vaditi stvari.
Sir.
Jaja.
Povrće.
Piletinu.
Komad junetine.
— Što je sve ovo? — pitala sam.
— Hrana.
— Vidim.
— Branko je inzistirao.
Branko je iz hodnika rekao:
— Nemoj mene miješati. Ti si kupovala.
Marica ga je pogledala.
Onda mene.
— Dobro. Ja sam kupila.
Stavila je zadnji paket u hladnjak.
Zastala.
— Ako nešto od ovoga poželim odnijeti Sanji, pitat ću.
— Dobro.
— Ali ako kažeš ne, nemoj poslije glumiti da sam se naljutila.
— Neću glumiti. Vidjet ćemo jesi li se naljutila.
Branko se nasmijao.
Marica ga je pogledala.
— Ti šuti.
Te večeri smo jeli pečenu piletinu, krumpir i salatu.
Branko je pojeo dva komada.
Tomislav tri.
Marica je stavila komad na moj tanjur.
— Uzmi. Ti si danas kasno došla.
Na trenutak sam je pogledala.
Nije to bila velika scena pomirenja.
Nije mi rekla da je sve razumjela.
Nije priznala da je prvoga dana bila bezobrazna.
Ali prije nego što je spremila ostatke, uzela je posudu i pitala:
— Hoćeš ovo sutra nositi na posao ili mogu pola spremiti za nas?
Pitanje je trajalo pet sekundi.
Za nekoga drugog nevažno.
Meni dovoljno.
— Pola ostavi za sutra.
— Dobro.
Zatvorila je posudu.
Nitko nije ostao gladan.
Nitko nije morao jesti tofu trideset dana.
I nitko više nije otvarao moj zamrzivač s mišlju da sve što može podići iz ladice automatski pripada cijeloj obitelji.
Jer problem od početka nikada nije bio meso.
Bio je onaj trenutak prije nego što ga uzmeš, kad se sjetiš da tuđa kuća, tuđi novac i tuđi trud nisu „obiteljski” samo zato što si odlučio da jesu.
