Žena koja j napunila 93 godine, otkrila je 10 stvari zbog kojih je nesrećna u starosti.
“Imam 93 godine. U deset tačaka, poredanim po važnosti, reći ću vam šta mi najteže pada u starosti.”
Početak je to jedne ispovesti na platformi za deljenje iskustava i znanja Quora, a koji jasno pokazuje s kojim se izazovima susreću osobe koje svrstavamo u grupu”vremešnih”.
“Na prvom mestu su moji voljeni. Izgubiti majku i oca, to je rana koja nikad neće do kraja zarasti. I danas se u mislima često vratim u vreme kad su bili živi, uspomene su žive. Tu su i svi moji prijatelji, baš sam ih sve nadživela. Nedostaju mi.”
“Drugo, imam fizički hendikep. Ljudi me zbog toga izbegavaju kao da imam neku zaraznu bolest. O novim prijateljima više ne maštam. Treće, sva moja deca žive daleko, na drugom kraju zemlje i u inostranstvu. To mi neizmerno teško pada”, nastavlja svoju priču 93-godišnjakinja.
“Četvrto, volela sam voziti automobil. Bila sam slobodna ići gde god me put nanese, obavljati šopinge, odlaziti u kulturne ustanove, kod prijatelja. Baš mi grozno otkad ne mogu voziti auto. Peto, puno vremena provodim sama. Samoća zna biti tegobna kad vas satru sećanja. Ne možete se uvek kontrolisati i preusmeravati se samo na lepo. Ponekad se rane otvore, a sam si.”
“Šesto, nisam više stabilna na nogama. Nemam pravu ravnotežu. Moram se pridržavati za nešto. Sedmo se nadovezuje na šesto. Moj um je još oštar i volela bih raditi toliko toga što sam nekad volela, a ne mogu fizički. Osmo, prihvatanje činjenice da više nikad neću moći hodati, putovati, vrtlariti, teško mi ide. Još se probudim i poželim nekuda pohitati. To nije moguće, s tim se čovek ne može tek tako izmiriti.”
“Deveto, radila sam kao profesionalna muzičarka. To je bio moj svet, a danas zbog artritisa više ne mogu držati svoj instrument. Patim zbog toga.”
“I deseto, i najteže što sam u životu doživela je, da više nisam mogla živeti sama u svojoj kućici. To je onaj trenutak kad zaista ne možete sami, treba vam institucionalna pomoć u nekom makar osnovnom obliku. Sada sam morala u smeštaj gde sam sama, ali uz druge štićenike, trebam pomoć osoblja. Ponekad plačem”, reči su 93-godišnje penzionerke koje slamaju srca.
(Stil/ Moje vrijeme)
