Advokat porodica Mustafa Radonjiqi: Mnoge stvari su zataškane i veliki broj svjedoka, uvidjevši indolentnost Tužilaštva, odbio je da da iskaze, jer su potpuno izgubili povjerenje, a ima i onih koji su u toku postupka umrli i nije bilo moguće da se ispitaju, mada bi njihov iskaz pružao mnogo jasnih podataka i činjenica o svemu onome šta se dogodilo i o samim optuženima, koje su dobro poznavali. Mislim da, ipak, ima dovoljno dokaza da se rasvjetle ovi događaji, na osnovu kojih se može utvrditi da su ovde optuženi bili učesnici ovih tragičnih događaja i izvršioci krivičnog djela koja im se optužnicom stavlja na teret. Ipak, smatramo da je dobro što se sudi ovdje, van područja mjesta izvršenja djela, jer je potrebno da se Srbija i srpska javnost upoznaju sa zločinima počinjenim u njeno ime. Srbija, nažalost, dugo vremena nije pokazala spremnost da se suoči sa ratnim zločinima pripadnika njene vojske i policije.
Ubijanje, silovanje, zlostavljanje, pljačka i paljevina imovine Albanaca u selima Ćuška, Pavlan, Ljubenić i Zahač, sa ciljem da se, po nalogu srbijanskog državnog vrha, kosovski Albanci protjeraju u Albaniju, Makedoniju i Crnu Goru. Zbog ovih zlodjela pred Višim sudom u Beogradu suđeno je pripadnicima državnih poliocijskih bandi “Šakali”, “Munje” i “Grupa 77”, a u završnoj reči zastupnik javne tužbe zatražio je kaznu od 20 godina zatvora za Toplicu Miladinovića, komandanta 177. odreda policije, Ranka Romića, Milojka Nikolića, Sinišu Mišića i Dejana Bulatovića, po 15 godina za Srećka Popovića i Abdulaha, te pet do osam godina za Slavišu Kastratovića, Bobana Bogićevića, Radoslava Brnovića i Veljka Korićanina.
Oni su optuženi da su izvršili neobično brutalne zločine nad više od 120 albanskih civila u selima Ćuška, Zahač, Pavljan i Ljubenić (opština Peć) aprila i maja 1999. godine. Njihovi zločini nedvosmisleno su dokazani tokom sudskog postupka, konstatovao je u završnoj reči Dragoljub Stanković, zamjenik tužioca za ratne zločine, a zahtjevu za proglašenje optuženih krivima pridružio se i zastupnik žrtava Mustafa Radoniqi, najavljujući i odštetni zahtjev koji će podnijeti u ime porodica.
Kazna zatvora od 20 godina najviša je koja se može izreći za ratne zločine (u vreme izvršenja bila je zamjena za smrtnu kaznu). Vođa “Šakala” bio je Nebojša Minić zvani Mrtvi koji je umro nekažnjen, u Argentini. Krajem novembra 2013. podignuta je još jedna optužnica za ratne zločine nad Albancima u opštini Peći, protiv tri bivša pripadnika Vojske Jugoslavije, među kojima je i trenutno aktivni pripadnik Žandarmerije Vladan Krstović Džudža. Oni su, po slovu te optužnice, zajedno sa pripadnicima “Šakala”, učestovali u ubistvu najmanje 46 civila u selu Ljubenić, opština Peć, 1. aprila 1999. Optuženi su da su počinili ratni zločin zajedno sa Nenadom Lekićem koji boravi u Švedskoj, Predragom Vukovićem koji je u bekstvu i drugim neidentifikovanim osobama.
U selu Ćuška počinjen je jedan od najmonstruoznijih državnih zločina Srbije; policija i državne bande su, nakon divljačkog pira tokom kojeg su silovali Albanke i pljačkali sve što se moglo poneti, poubijali najmanje 44 civila, u tri seoske kuće i zapalili ih. Selo je sravnjeno sa zemljom, proterano je više od 400 civila.
Proces indolentnog Tužilaštva
Pećki advokat Mustafa Radonjiqi, zastupnik oštećenih, konstatovao je u završnoj reči da je okončan maratonski sudski proces, započet prije četiri godine, naglašavajući da je istraga zločina počela punih deset godina nakon što je izvršen. Tokom procesa, naglasio je Radonjiqi, Tužilaštvo za ratne zločine “nije pokazalo dovoljno interesovanja i dosta inertno je vodilo svoj dio posla”.
“Mnoge stvari su zataškane i veliki broj svjedoka, uvidevši indolentnost Tužilaštva, odbio je da da iskaze, jer su potpuno izgubili povjerenje, a ima i onih koji su u toku postupka umrli i nije bilo moguće da se ispitaju, mada bi njihov iskaz pružao mnogo jasnih podataka i činjenica o svemu onome šta se dogodilo i o samim optuženima, koje su dobro poznavali. Mislim da, ipak, ima dovoljno dokaza da se rasvetle ovi događaji, na osnovu kojih se može utvrditi da su ovde optuženi bili učesnici ovih tragičnih događaja i izvršioci krivičnog djela koja im se optužnicom stavlja na teret. Oštećeni zamjeraju što se ovaj proces odvija ne u sudu područja gdje su učinjena djela, koji je mesno nadležan sud, već tu u Beogradu. Ipak, smatramo da je dobro što se sudi ovdje, van područja mjesta izvršenja djela, jer je potrebno da se Srbija i srpska javnost upoznaju sa zločinima počinjenim u njeno ime. Srbija, nažalost, dugo vremena nije pokazala spremnost da se suoči sa ratnim zločinima pripadnika njene vojske i policije. Zato je i ovaj proces započet posle tako dugog vremena”, naglasio je Radonjiqi.
On je odao puno priznanje Veću, ocjenivši da je proces vođen izvanredno, nepristrasno, bez pokazivanja naklonosti prema bilo kom učesniku u njemu.
Krvavo divljanje
Faktografija slučaja Ćuška, krvavog divljanja po nalogu/odobrenju Slobodana Miloševića, Nikole Šainovića i drugih monstruma iz državnog vrha podsjeća na to da su ubistva Albanaca državni banditi počinili na krajnje bezobziran i svirep način, te da su većinu leševa tijela zapalili, kako bi sprečili utvrđivanje identiteta žrtava.
Rano ujutro 14. maja 1999, zločinci su ušli u selo Ćuška koje se nalazi istočno od Peći. Pripadnici srbijanskih snaga bezbjednosti, obučeni u maskirne uniforme, sa maskama preko lica, odvojili su , po već utvrđenom i više puta korišćenom scenariju, muškarce od žene, djece i starijih osoba. Važna je činjenica da prije napada mještani nisu ni slutili ovakav epilog, budući da su sa jednim od načelnikau pećkoj policiji razgovarali i dobili uvjeravanje da su bezbjedni, budući da su tretirani kao stanovništvo lojalno Srbiji. Više od 200 muškaraca, je maltretirano, 32 muškarca, starosti između 19 i 69 godina, su podjeljeni u tri grupe i odvedeni u tri kuće i streljani iz automatskog oružja. U jednoj od kuća, nekoliko žrtava je pojedinačno dokrajčeno pištoljem.
Ubijeni su: Rasim Rama, Muhamet Shalja, Brahim GaSHi, Kadri Çeku, Hasan Çeku, Halit Gashi, Selim Gashi, Sul Gashi, Skender Gashi, Muharem Gashi, Ibiš Gashi, Çaush Lushi, Avdi Berisha. U kući Azema Gashija ubijeni su: Emin Gashi, Jashar Gashi, Ram Gashi, Halil Gashi, Iber Kelmendi, Skender Kelmendi, Dem Kelmendi, Uk Ljushi, Osmani Ljushi, Ismet Dima, Gani Avdilaj, Isa Gashi. Preživeo je jedino Isa Gashi. U kući Dem Gashija ubijeni su Ahmet Gashi, Brahim Gashi, Besim Kelmendi, Erdogan Kelmendi, Brahim Kelmendi, Mentor Kelmendi, Sefedin Lushi, Hasan Avdilaj, Ramiz Ljushi, Rexhë Kelmendi. Iz ove kuće preživeo je Rexhë Kelmendi. U kući Sahita Gashija ubijeni su: Mus Gashi, Xhafer Gashi, Abdulah Lushi, Xhafer Lushi, Arijan Lushi, Zeqir Alijaj, Isuf Shala, Emruh Krasniqi, Skender Alushi i Hazir Berisha.
Svjedok Zoran Rašković rekao je na suđenju, decembra 2011, da je u Peć došao krajem decembra 1998, “onog dana kada je bila sahrana šestorice mladića, koje su Šiptari izrešetali u kafiću Panda. Pokojni patrijarh Pavle je držao opelo mrtvima”.
“Onda je uslijedila ‘kristalna noć’. Srbi su polupali sve šiptarske izloge koje su mogli“. Ja sam se zaposlio u kafani kao naoružani čuvar. Tu sam upoznao Nebojšu Minića, zvanog Mrtvi. (…) Kada je počelo bombardovanje, Mrtvi nas je pozvao da razbijemo jednu šiptarsku diskoteku. Odatle je on uzeo sve što se moglo uzeti. Onda mi je rekao da idemo u SUP, pa u kasarnu. Tu se sastao sa kapetanom Toplicom Miladinovićem. Tu je preuzeo dvadeset kalašnjikova i oko četrdeset bombi. U kafani Stari most okupio je desetak ljudi. Tako su nastali Šakali. Tu su bili: Ranko Momić, koji se hvalio da je bio u Tigrovima kod Arkana, da je prošao celu Bosnu i Srebrenicu; Zoran Obradović Buba, neki lokalni lik; Siniša Mišić, koji je ubrzo imao za sebe vilu nekog Šiptara; Nikolić Milojko Šumadija, koji je bio ratnik u Munjama u Bosni; Srećko Popović, koji je od prvog dana bio sa nama; Kastratović je bio tu, on je imao bradu. Mrtvi nam je rekao da smo potrebni državi, da smo vojna formacija, da smo legalni. Više smo ličili na ekipu, nego na formaciju. Mrtvi je postao vođa.
Akcije “Šakala”
Prvo veče smo terali neke Šiptare kod pijace. Svi iz ekipe su se već uselili po šiptarskim kućama. Dobili smo naoružanje, uniforme. Bilo je para, džipova. Mrtvi je na svaka vrata u gradu ulazio nogom. On je bio bitan u gradu, čulo se za njega.
Pre sela Ćuške, desili su se zločini u Bražaniku (predgrađe Peći) i selu Ljubenić (opština Peć, gde je 1. aprila 1999. ubijeno 66 albanskih civila, ali to nije predmet optužnice). Dana 14. maja 1999. u 8.00, u kući nekog imućnog Šiptara koji je proteran, bio je sastanak štaba. Mrtvi mi je rekao da ga vozim kod Toplice Miladinovića. Kada smo se vratili, rekao je: „Pokret. Love se Nemci“. Mi smo se namazali garom iz auspuha i imalinom. Većina nas nije znala gde idemo. Oko 9.00, nas između 25 i 30, u 7 do 10 vozila, krenuli smo putem Peć-Priština. Na 3 do 4 km se nalazilo selo Ćuška sa desne strane. To je šiptarsko selo, ono nema trg, nego neko proširenje. Tu se nalazilo desetak pripadnika rezervnog sastava Teritorijalne odbrane i policije. Krenulo se po ustaljenom. Nikada se nije znalo dokle će se ići. Mislim na ubijanje. Podelili smo se u četiri grupe. Prvu je vodio Mrtvi, u drugoj su bili: Vampir, Ćale (Srećko Popović), Bulat (ne znam zašto on nije u optužnici, jer je on sa nama bio i u Ljubeniću), Zoran Obradović Buba, Boban, a u trećoj su bili: Ranko Bosanac, Mlađo Vuković i Memo (on nikog nije ubio, bio je mlad); u četvrtoj grupi su bili: Šumadija, Bata Lekić, Vuk. Grupe su otišle u četiri pravca. Mrtvi je krenuo pravcem kojim smo došli. Ja sam ostao kod vozila kao i uvek.
Kada su ušli u selo Ćuška, iz jedne kapije izlaze dva starija Šiptara sa podignutim rukama i pitaju da li nešto treba. Tada su ih sasekli Mrtvi i Vampir. Niko nije pucao na nas. Nigde nisam video teroristu. Onda su se razišli po selu. Počinje ratište. Prvo se čuju rafali sa svih strana. Onda su se videle paljevine, kuće su gorele. Tada kreću žene, deca i starci, izbeglice. Deca pište. Ne mogu da vam dočaram tu scenu jer je niste doživeli. To vam je bilo kao na filmovima o vijetnamskom ratu, kada Amerikanci teraju one Azijate. Sve se tera za Albaniju. Tu je Zoran Obradović Buba dovezao neki auto koji je ukrao.
Onda je Mrtvi izrešetao taj auto. Buba je pao u nemilost jer je ubio neko šiptarsko dete na putu Peć-Kula-Rožaje. I najveći egzekutori u jedinici su se zgražavali nad tim. On mi je objašnjavao kako se „kreči“. Albancu se priđe s leđa, pod tačno određenim uglom mu se puca u glavu i onda se lepo vidi kako mu lobanja i mozak lete u vazduh. Bata Lekić je kidao zlatne lančiće, tražio pare. Teranje Šiptara je trajalo. Onda se vođe grupa vraćaju sa vojskom, kuće gore, progon traje. Mrtvi je umeo da kaže ‘pobiti sve od dvanaest do sedamdeset sedam’. Tu je Ćale, Srećko Popović, streljao trojicu Šiptara uza zid, ‘za Srbiju’. On je uvek pucao za Srbiju. Tu je bila jedna kolona muškaraca civila Šiptara. Bilo ih je oko petnaest. Ranko Bosanac im je rekao da se ne plaše, da će doći autobus i da će ih odvesti u SUP u Peć. Rekao im je da izbace sve iz džepova, satove, narukvice, prstenje, lične karte. Mrtvi je rekao jednom detetu da to skupi. Ja ne mogu da vam opišem taj strah tog deteta. On se od straha tresao, bio je upišan i usran od straha. Vampir mu je stavio cev kalašnjikova na glavu. Mrtvi je rekao: ‘Pusti ga, neka neko ostane da Šiptarima sutra priča.’ Tada su Ranko, Šumadija i Mlađo Vuković ušli u jednu kuću. Začuli su se rafali. Onda je Šumadija istrčao iz kuće uz njegovu čuvenu psovku ‘Jebem ti džamiju i džamijski orkestar.’ Mlađo je kuću zapalio. Onda smo napravili pauzu i otišli da se osvežimo. Tada je Mrtvi naredio da krenemo dalje, da se ‘tera gamad’.
Krenuli smo ka Pavljanu i Zahaću. Tu smo se rasporedili u dve grupe, nas petnaest do dvadeset. U prvoj grupi su bili Ćale i Šumadija, a u drugoj Mrtvi i Bosanac. Na putu je sedeo jedan starac Šiptar, koga su pitali što nije otišao, on je rekao da je to njegova kuća i oni su ga ubili. Video sam Bubu da ubija i paščad. U Pavljanu sam video Ranka Bosanca kako vrši snošaj nad jednom Albankom. Ona stoji preko kauča presavijena. On nas onda pita: ‘Hoćete i vi malo?’ Ona cvili, ne kuka. Kada je završio, obrisao ga je o nju, a onda je gurnuo kalašnjikov u nju i pucao. Ja sam napravio reformu svoje svesti. Ne može da bude opravdanje – i oni su nama. Zlikovac je zlikovac. Onda smo stigli u Zahać. Tu je jedan dečko iz Kragujevca jahao magare i pucao kalašnjikovim. Srećko Popović mi je rekao: ‘Ma pusti momka, daje oduška’. U Ćuški je bilo organizovano, u Zahaću je bilo kud koji mili moji. Zapaljeno je tridesetak kuća, pljačkaju se ljudi i isteruju, ali nisam video nikakvo masovno ubistvo. Tu su se posvađali Mrtvi i Ranko oko toga kako Šiptar najbrže progovori. Mrtvi je rekao da on kad uključi peglu i onako vrelu je stavi na Šiptara, a pegla počne da peče, on progovara. A Ranko je tvrdio da Šiptar brže progovori kada ga udara kundakom u glavu, dok mu mozak igra, i kosu mu guli s glave. U toj jedinici nisu svi ljudi činili zločine.
Tu smo bili do 15.00. Odatle smo pošli sa oko dvadesetak ukradenih automobila. Ranko Bosanac je imao blanko uverenje koje su potpisivali Šiptari da mu poklanjaju auto samo da ih ne ubije. Srećko Popović je sa Šumadijom kod jednog ambara ubio dvojicu Šiptara. Kada smo se vratili, vratili smo se uz pesmu, sa podignuta tri prsta. Kasnije sam saznao da je pravi razlog odlaska u selo bio Agim Čeku. Tada sam čuo Sinišu kako kaže Mrtvom: ‘Alal ti kurac kume, kako si ga zaklao, nisam ni morao da ga ubijam.’ Onda sam Mrtvog odvezao u štab kod Toplice Miladinovića. To se desilo tog dana, tome sam lično prisustvovao i to sam video.“ (Miloš Urošević, Žene u crnom, Peščanik, 28. decembar 2011.)
Presude za masakr u Ćuški
“Zločin u selu Ćuska se pominjao i na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, a istraživali su ga i Human Rights Watch, Fond za humanitarno pravo i American RadioWorks. Neki izveštaji su za masakr u selu Ćuška smatrali odgovornom policijsku grupu “Munja” iz Peći, koja je djelovala u okviru MUP-a Srbije, a bila je nadaleko čuvena po nasilju i kriminalu. Pored milicijske grupe Munja, u Ćuški su navodno bili i Frenkijevci, Operativna grupa (OPG), elitna jedinica srpske policije, i Anti-teroristicka jedinica Treće armije VJ. Preživeli mještani su imenom i prezimenom identifikovali dvojicu pripadnika srpskih snaga za koje tvrde da su bili u Ćuški 14. maja: Srećka Popovića. Glavni osumnjičeni Nebojša Minić Mrtvi, koji je komandovao oružanom formacijom ‘Šakali’, uhapšen je 2005. godine u Argentini po poternici MKSJ-a, ali je tokom ekstradicionog postupka umro od AIDS-a. Minić je bio rezervni policajac iz Peći, a pripadao je i paravojnim grupama Munje i Grupa 77. Na aerodromu u Ljubljani je 16. Februara 2007. uhapsen tada tridesetdvogodišnji Igor Golubović, državljanin Slovenije i Srbije. Uhapšen je prema potjernici slovenackog Interpoola radi sudjelovanja u Masakru u selu Čuska i drugih zlocina pocinjenih na teritoriji Peči. Golubović je bio pripadnik jedinice Munje i jedan od bližih saradnika Vidomira Šalapure. Okružni sud u Ljubljani je Igora Golubovića 12. oktobra 2009. osudilo na 20 god.zatvora radi ubistva najmanje 4 civila Albanske nacionalnosti u selu Čuska radi pljacke i nasilnog protjerivanja, ranjavanja i maltretiranja albanskog stanovnistva u Peći. Odlukom Višeg Suda u Ljubljani od 21.decembra 2011 Igoru Goluboviću je smanjena zatvorska kazna sa 20 na 12 godina.
Okružni sud u Stokholmu (Švedska) 20. januara 2012. godine osudio je Milića Martinovića, bivšeg srpskog policajca, na doživotnu robiju zbog njegove uloge u masakru u Ćuški. Martinović, koji je uhapšen u Švedskoj aprila 2010, je proglašen krivim za teške zločine protiv čovječnosti, uključujući ubistvo, pokušaj ubistva i teško podmetanje požara, u vezi sa masakrom.
Optuženi Srećko Popović je 22. februara 2012, tokom suđenja pred beogradskim sudom, izjavio da je njegova jedinica ‘Šakali’ bila dio interventnog odreda policije u sklopu 177. redovne jedinice Vojske Jugoslavije: ‘Ako treba da me osudite, osudite. Ali nemojte me proglašavati paravojnom formacijom. To je ispod moje časti. Ja sam vojnik’.” (Wikipedia)
Mustafa Radoniqi tvrdi u zavšnoj reči da su “optuženi su bili izvršioci takvog jednog monstruznog plana i taj zadatak izvršili su ga što je moguće drskije. Pri tom su iskoristili situaciju da se obogate pljačkom i otimanjem”.
“Oni su bili svjesni da čine djelo koje je upereno protiv jedne određene etničke zajendice, koju treba istjerati iz sela, grada i cijele teritorije koja im je domovina. Njihov cilj je da se na najsvirepiji način isteraju Albanci, da bi se stvorila čista srpska zajednica. Nije to samo izvršavanje zadataka koji je dat od viših komandnih struktura, već su njihove radnje i rezultat njihove volje da se tako postupa. Prema tome, njihove radnje su voljne radnje koje su oni svjesno izvršavali. Tu se, dakle, kumuliraju sve tri komponente krivice – uračunljivost, umišljaj i svijest o tome da oni protivpravno postupaju.
Tokom ovog pretresa optuženi nisu pokazali ni malo obzira prema žrtvama, a naročito nisu imali nimalo poštovanja prema oštećenima koji su dali iskaze neposredno ovde ili preko videolink konferencije, već smejanjem i gestikuliranjem pa i pogrdnim riječima ih vrijeđali i omalovažavali. Svoju drskost su pokazivali i odevanjem, noseći majice sa raznim figurama ili napisima o nekom „patriotizmu“ čime su još više iritirali oštećene. Zbog toga, zbog takvog njihovog ponašanja, tokom pretresa bili ste prinuđeni da im mnogo puta skrenete pažnju pa bilo je i isključenja sa pretresa. Sve to Cenjeno Veće, smatram treba da imate u vidu prilikom donošenja odluke o kazni.
Stoga, u ime oštećenih, pridružujem se krivičnom gonjenju i reči zastupnika javne tužbe i predlažem da se optuženi oglase krivim i osude po zakonu. Naravno, u ime oštećenih, postavljam oštetni zahtjev, koji sada nisam u mogućnosti da ga opredijelim zbog obimnosti štete koja je naneta oštećenima, ali ti zahtjevi će usljediti nakon okončanja ovog pretresa i konačnosti presude, kada ćemo to postaviti posebnim tužbama u parničnom postupku”, zaključio je Radoniqi.
