“Moja prijateljica živi u kući od 400 kvadrata, ja u stanu od 56 kvadrata. Ona je svaki drugi dan kod mene. Uvijek je ugostim uz neku hranu i piće.
Nikad me nije pozvala kod sebe. Dolazi sa djecom koja su pritom strašno razmažena.
Jednog dana uzmem svoje dijete za ruku i prošetam do nje.
Kad sam ušla kod nje nije mi ni kafu skuhala, a njen sin je htio da udari mog, a da ona nije ni reagovala.
Uzela sam svoje dijete i otišla kući. Sad me zove, najavljuje se da dođe i čudi se što je ignorišem. Dosta mi je više takvih “prijatelja”.”
(Ispovesti.com)
