Moje tri cimerice nisu htjele samo da ih uhvatim zajedno u sobi B-107; natjerale su Roka i Tenu da mi, nekoliko minuta prije nego što otvorimo ta vrata, pošalju laži koje više nikad nisu mogli objasniti kao nesporazum

„Prvo ih pustimo da lažu.”
To je bila Karlina ideja.
Matea ju je pogledala kao da je upravo rekla nešto predivno.
„Zato te volim.”
„Ne radi dramu.”
„Ovo doslovno jest drama.”
Vita mi je vratila mobitel.
„Piši Roku normalno. Ništa agresivno. Samo ga pitaj što radi večeras.”
Ruke su mi još uvijek drhtale.
Otvorila sam razgovor.
Roko mi je zadnjih sat vremena poslao šest poruka.
„Jesi dobro?”
„Zašto se ne javljaš?”
„Je li film počeo?”
„Nedostaješ mi.”
Ta posljednja rečenica gotovo me nasmijala.
Prije manje od pola sata isto je napisao Teni.
Napisala sam:
„Film je počeo. Što radiš kasnije?”
Odgovor je stigao za manje od minute.
„Učim s dečkima. Imam hrpu materijala. Vjerojatno se nećemo vidjeti danas.”
Karla je samo kimnula.
„Dobro.”
Matea je uzela svoj mobitel.
„Sad Tena.”
„Što ćeš joj napisati?”
„Ništa.”
Pružila ga je meni.
„Ti ćeš.”
Otvorila sam razgovor s najboljom prijateljicom.
Na vrhu su još bile poruke od jutra.
Tena mi je slala fotografiju kave.
Pitala me koju majicu da kupi.
Napisala da joj se ne da na predavanje.
Sve je izgledalo normalno.
To me boljelo više nego što sam očekivala.
Napisala sam:
„Ej, večeras sam nekako loše. Možeš doći do mene poslije osam?”
Dugo je tipkala.
Zatim:
„Joj, baš danas ne mogu. Idem kod svojih. Mama me već čeka.”
Pogledala sam Karlu.
„Gotovo.”
„Ne još.”
Vita je napravila snimku zaslona.
Vrijeme.
Datum.
Poruka.
„Sad idemo.”
Nitko nije govorio dok smo izlazile iz našeg paviljona.
Ja sam išla u sredini.
Karla s moje lijeve strane.
Matea s desne.
Vita nekoliko koraka iza nas, s mobitelom u ruci.
Kad smo stigle do drugog paviljona, meni su klecala koljena.
„Možemo odustati”, rekla je Karla.
„Ne.”
„Ne moraš ništa dokazivati nama.”
„Znam.”
Pogledala sam prema hodniku.
„Ali moram sebi.”
Soba B-107 bila je na kraju prizemlja.
Stale smo nekoliko metara dalje.
Matea je šaptom rekla:
„Ako ga sad zadavim, je li to još uvijek loša ideja?”
Karla ju je pogledala.
„Vrlo.”
„Dobro. Samo provjeravam.”
Čekale smo.
Pet minuta.
Deset.
Onda su se s ulaza začuli koraci.
Tena.
Imala je sivu trenirku, kosu skupljenu u rep i platnenu torbu preko ramena.
Izgledala je potpuno obično.
Kao da ne ide muškarcu s kojim vara najbolju prijateljicu.
Kao da mi prije petnaest minuta nije napisala da odlazi roditeljima.
Nije nas vidjela.
Prišla je B-107.
Nije pokucala.
Izvadila je ključ.
Otključala.
I ušla.
Matea se okrenula prema meni.
Više nije imala ni jednu šalu.
„Ima ključ.”
To me dotuklo.
Poruke su bile izdaja.
Ključ je bio rutina.
Roko joj nije samo rekao gdje da dođe.
Dao joj je pristup.
Koliko dugo?
Koliko puta?
Koliko večeri sam ja čekala njegovu poruku dok je ona tim ključem otvarala njegova vrata?
Karla me uhvatila za zapešće.
„Leona.”
Udahnula sam.
„Idemo.”
Prišle smo vratima.
Pokucala sam.
Ništa.
Ponovno.
Iznutra se nešto pomaknulo.
Rokov glas.
„Tko je?”
Nisam odgovorila.
Nakon nekoliko sekundi otvorio je.
Bio je u majici koju sam mu ja kupila za rođendan.
Kad me vidio, lice mu se potpuno ispraznilo.
„Leona?”
Pogled mu je pao na Karlu.
Vitu.
Mateu.
Onda ponovno na mene.
„Što radiš ovdje?”
Pomaknula sam pogled iza njega.
Tena je stajala kraj njegova kreveta.
U rukama je držala svoj mobitel.
„Mislila sam da si kod mame.”
Tena je problijedjela.
„Leona, ja…”
Okrenula sam se Roku.
„A ti učiš s dečkima?”
„Mogu objasniti.”
Matea se kratko nasmijala.
„Naravno da možeš. To svi kažu kad ih netko uhvati.”
Roko ju je ignorirao.
„Leona, nije kako izgleda.”
Izvadila sam mobitel.
Otvorila snimku razgovora.
„Nedostaješ mi. Dolaziš danas?”
Više nije govorio.
Tena je tiho rekla:
„Kako ti to imaš?”
Pogledala sam je.
„Zaboravio se odjaviti s mog laptopa.”
Roko je instinktivno posegnuo za svojim mobitelom.
Vita je hladno rekla:
„Možeš sad obrisati što god želiš. Imamo cijeli razgovor.”
Roko joj je dobacio pogled.
„Tko tebe išta pitao?”
Matea je napravila korak naprijed.
Karla joj je odmah stavila ruku pred prsa.
„Ne.”
Roko se vratio meni.
„Bili smo glupi. Dopisivanje je otišlo predaleko.”
„Dopisivanje?”
Pogledala sam Tenin ključ koji je još uvijek držala u ruci.
„Ona ima ključ tvoje sobe.”
Tena ga je brzo spustila na stol.
„Dao mi ga je samo…”
„Nemoj.”
Prvi put sam povisila glas.
„Nemoj mi objašnjavati ključ.”
U hodniku su se otvorila druga vrata.
Netko je provirio, pa se odmah povukao.
Roko je zatvorio svoja vrata do pola.
„Možemo li ovo riješiti nas troje?”
„Nas troje?”
Nasmijala sam se.
„Zanimljivo. Prije pola sata sam mislila da smo mi dvoje.”
Tena je počela plakati.
„Leona, nisam htjela da ovako saznaš.”
„Kako si htjela da saznam?”
Nije imala odgovor.
„Ili nisi htjela da saznam nikad?”
Roko je podigao ruke.
„Dosta. Nemoj sve svaliti na nju.”
Pogledala sam ga.
„Ne brini. Imam dovoljno za oboje.”
Otvorila sam njegovu poruku meni.
„Učim s dečkima.”
Onda Teninu.
„Idem kod svojih. Mama me već čeka.”
Položila sam oba mobitela jedan pokraj drugog.
„Prije dvadeset minuta ste oboje znali što radite.”
Tena je obrisala lice.
„Nije trajalo dugo.”
Vita se prvi put ubacila.
„Zato su svi stari razgovori obrisani?”
Tena je podigla glavu.
Roko se okrenuo prema njoj.
Ta kratka razmjena pogleda rekla mi je dovoljno.
„Koliko dugo?”
Nitko nije odgovorio.
„Pitala sam koliko dugo.”
Roko je promrmljao:
„Par mjeseci.”
Tena je odmah rekla:
„Nije toliko.”
Okrenuli su se jedno prema drugome.
Prvi put tog dana osjetila sam nešto nalik miru.
Počeli su se rušiti sami.
„Par mjeseci?” pitala sam.
Roko je stisnuo čeljust.
„Ne znam. Dva, tri.”
Tena ga je pogledala kao da ju je izdao.
„Ozbiljno?”
„Što?”
„Prvi put je bilo prije Nove godine.”
Tišina.
Karla je spustila pogled.
Matea je samo šapnula:
„Odvratno.”
Roko je opsovao.
Tena je tada shvatila što je upravo rekla.
Ja sam se samo naslonila na zid.
Prije Nove godine.
Više od pola godine.
Sjetila sam se zimskih praznika.
Roko je tada došao po mene na kolodvor.
Tena mi je pomogla birati njegov poklon.
Nas dvije smo provele cijelo poslijepodne tražeći mu tenisice.
Ona je već tada spavala s njim.
„Zašto?”
Pitanje je izašlo tiše nego što sam očekivala.
Tena je izgledala slomljeno.
„Ne znam.”
„Najbolja si mi prijateljica.”
„Znam.”
„Ja sam te branila pred svima kad su govorili da previše visiš s njim.”
Počela je još jače plakati.
„Znam.”
„Ja sam mislila da je dobro što se vas dvoje slažete.”
Roko je pokušao prići.
„Leona…”
Podigla sam ruku.
Stao je.
„A ti.”
Pogledala sam ga.
„Tri godine si me pratio posvuda. Ako ne odgovorim deset minuta, pitaš gdje sam. Ako odem na kavu s kolegom, duriš se. Bio si ljubomoran čak i na moje cimerice.”
Nije ništa rekao.
„A cijelo vrijeme si ti bio taj kojeg je trebalo provjeravati.”
Roko je spustio glas.
„Volio sam te.”
„Nemoj.”
„Ozbiljno.”
„Nemoj tu riječ koristiti za ovo.”
„S Tenom nije bilo…”
„Važno?”
Tena ga je pogledala.
Roko je zastao.
Matea se skoro nasmijala od nevjerice.
„Ovo je nevjerojatno.”
Roko je shvatio što je upravo napravio.
„Nisam tako mislio.”
Tena se odmaknula od njega.
„Znači nisam važna?”
„Tena, sad stvarno nije trenutak.”
„Šest mjeseci spavaš sa mnom, a sad nije trenutak?”
Ja sam ih gledala.
Moje cimerice bile su u pravu.
Nisam više bila toliko ljuta.
Počinjala sam ih žaliti.
Njihova velika tajna nije izgledala romantično.
Izgledala je jadno.
Dvoje ljudi koji su šest mjeseci lagali meni, a očito i jedno drugome.
Uzela sam svoj mobitel.
„Gotovo je.”
Roko je odmah podigao glavu.
„Leona.”
„Nemoj dolaziti u naš paviljon. Nemoj me čekati pred fakultetom. Nemoj mi slati poruke.”
„Samo me saslušaj.”
„Slušala sam te tri godine.”
Pokazala sam prema laptopu koji sam zamišljala u našoj sobi.
„Danas sam prvi put pročitala što govoriš kad misliš da ja ne slušam.”
Tena je tiho rekla:
„A nas dvije?”
Okrenula sam se prema njoj.
To je bilo jedino pitanje koje me još moglo zaboljeti.
„Nas dvije su završile onog trenutka kad si imala ključ njegove sobe i meni rekla da ideš mami.”
Ostavile smo ih tamo.
Na izlazu je Matea pitala:
„To je to?”
Karla ju je pogledala.
„Što si očekivala, požar?”
„Malo.”
Vita je prvi put tog dana prasnula u smijeh.
Ja također.
Smijala sam se možda trideset sekundi.
Onda sam opet plakala.
Moje cimerice nisu govorile da će sve biti dobro.
Nisu mi govorile da ga zaboravim.
Samo su hodale uz mene.
Trebalo je manje od dva dana da Roko promijeni priču.
Prvo mi je poslao dvadesetak poruka.
Onda mail.
Zatim je zamolio zajedničkog kolegu da razgovara sa mnom.
Kad ništa nije uspjelo, među našim poznanicima počeo je govoriti da smo Tena i on samo „jednom prešli granicu” i da sam ja napravila scenu.
Tena je imala svoju verziju.
Ona je tvrdila da smo se Roko i ja već mjesecima udaljavali.
To me gotovo razljutilo više od prevare.
„E sad”, rekla je Vita kad smo čule što pričaju, „sad dobiju drugi dio.”
„Koji drugi dio?”
Okrenula je laptop prema meni.
Cijeli razgovor.
Vrijeme.
Datum.
Rokova rečenica:
„Tri godine smo zajedno, odavno mi je dosadilo.”
Tenina:
„Ako nas otkrije, mrtav si.”
I dogovor za B-107.
Karla me ozbiljno pogledala.
„Ne šaljemo nikome ništa ako ti ne želiš.”
To je bio trenutak kad sam shvatila zašto ih zovem vragovima, ali im vjerujem više nego ikome.
Mogle su sve odmah razaslati.
Nisu.
Pustile su mene da odlučim.
„Samo ljudima kojima su već lagali”, rekla sam.
Tako smo i napravile.
Nije bilo javne objave.
Nije bilo statusa.
Nije bilo fotografija po fakultetu.
Samo nekoliko poruka ljudima kojima su Roko i Tena već prodali priču da sam ja ljubomorna i histerična.
Jedna snimka zaslona bila je dovoljna.
Nakon toga nitko me više nije pitao jesam li možda „krivo shvatila”.
Roko je prestao čekati pred mojim predavanjima kad mu je Karla jednom mirno rekla:
„Rekla ti je da ne želi kontakt. Poštuj to.”
Tena mi se pokušala javiti još jednom, gotovo mjesec dana kasnije.
„Nedostaje mi moja najbolja prijateljica.”
Dugo sam gledala tu rečenicu.
Onda sam je obrisala bez odgovora.
Ispalo je da Roko i Tena nisu ni završili zajedno.
Nakon nekoliko tjedana počeli su se međusobno optuživati tko je kome što obećao.
Matea je tu vijest donijela u sobu kao da čita vremensku prognozu.
„B-107 se raspao.”
Karla ju je gađala jastukom.
Taj četvrtak ponovno smo pustile film koji nikad nismo završile.
Isti projektor.
Iste grickalice.
Isti kreveti.
Samo sam ja bila malo drugačija.
Prije početka Vita je podigla laptop.
„Provjerila sam. Nitko tuđi nije prijavljen.”
„Hvala”, rekla sam.
Matea je dodala:
„A ako ikad opet na ekranu iskoči ‘nedostaješ mi’, prvo gledamo ime primatelja.”
Počele smo se smijati.
Tada sam shvatila nešto jednostavno.
Roko me nije izgubio zato što sam slučajno vidjela poruku.
Tena nije izgubila prijateljicu zato što ih je tehnologija izdala.
Izgubili su me jer su mjesecima donosili istu odluku, a onda svaki put iznova birali laž.
Laptop je samo jednom zaboravio šutjeti.