no što pokušavam da ti kažem“, nastavio je Derek, spuštajući glas na zaverenički šapat dok je po očima prebirao po luksuznom imanju, „jeste da čovek od sedamdeset osam godina neće još dugo. Ti odradiš svoj deo, sačekaš da priroda učini svoje, a onda ćeš biti slobodna žena sa ozbiljnim nasleđem. A onda… možemo ponovo da budemo zajedno. Sa pravim novcem.“
Gađenje koje je Claire osetila bilo je toliko snažno da joj se zavrtelo u glavi. Više ga nije čak ni mrzela. Osećala je samo duboko, ledeno sažaljenje prema ljušturi od čoveka u kojeg se nekada davno zaljubila.
Pre nego što je uspela da mu odgovori, vozač u besprekornoj uniformi otvorio je njena vrata.
Kada su ušli u prostrani, mermerom obloženi hol vile, dočekao ih je sam Arthur Callahan. Bio je to čovek oštrog, pronicljivog pogleda, uspravnog držanja uprkos godinama, sa aurom neprikosnovenog autoriteta. Nije ponudio ruku Dereku. Samo je hladno prešao pogledom preko njega i Lorraine, pre nego što se zaustavio na Claire. Njegov strog izraz lica neznatno je omekšao.
„Gospođo Bennett“, rekao je Arthur tiho. „Ili, uskoro, gospođo Callahan. Zahvalan sam što ste pristali na ovaj susret.“
Derek se nametljivo nasmejao, popravljajući sako u pokušaju da zvuči kao ravnopravan poslovni partner. „Pa, Arthure, novac je na mom računu, papiri za razvod su potpisani. Mislim da smo završili posao. Ostaviću vas dvoje da se… bolje upoznate.“
Arthur ga je pogledao sa savršenim, aristokratskim prezirom. „Niste valjda pomislili da sam ja taj koji traži suprugu, gospodine Bennett?“
Derek se zbunio. „Molim?“
U tom trenutku, začuo se ritmičan zvuk sa vrha velikog hrastovog stepeništa. Svi su podigli pogled. Niz stepenice je polako, vođen elegantnim belim štapom, silazio muškarac u ranim tridesetim godinama. Bio je visok, širokih ramena, obučen u tamno odelo skrojeno po meri. Njegove crte lica bile su markantne, ali su mu tamne oči bile nepomične, zagledane u neku nevidljivu tačku.
„Claire“, progovorio je glasom koji je bio dubok, miran i neobično topao. „Moje ime je Julian Callahan. Ja sam čovek za kog se udajete.“
Derek je trepnuo, a onda se jedva suzdržao da ne prasne u smeh. „Slep je? Dao si dva miliona dolara za moju ženu da bi bila dadilja tvom slepom unuku?“
Julian se zaustavio na dnu stepeništa. Nije delovao uvređeno. Naprotiv, odisao je potpunom, zastrašujućom kontrolom. Okrenuo je glavu tačno u pravcu iz kojeg je dolazio Derekov glas.
„Gospodine Bennett“, rekao je Julian mirno. „Vaš novac je prebačen. Vaša uloga u njenom životu je završena. A što se tiče gospođe Brooks…“ Julian se nepogrešivo okrenuo prema Claire, osetivši njeno prisustvo. „Vaša majka je pre sat vremena prebačena u privatni onkološki centar moje porodice. Najbolji tim lekara u zemlji upravo pregleda njene nalaze. Sve njene bolničke račune do kraja života direktno pokriva moj fond. Više nikada nećete morati da brinete.“
Claire je prekrila usta rukom dok su joj suze olakšanja konačno potekle niz lice. Prvi put u tri godine, osetila je da može da diše.
„Čekaj malo“, umešao se Derek, a lice mu je pocrvenelo od besa. „Mi smo imali dogovor! Ja sam njoj obećao deo od ona dva miliona za lečenje!“
Julianov glas je postao oštar poput sečiva. „Vi biste taj novac prokockali do kraja nedelje, a njenu majku ostavili da umre. Zato sam njeno lečenje preuzeo na sebe. Sada, obezbeđenje će vas ispratiti. Ako ikada više priđete mojoj supruzi, postaraću se da ostatak svog mizernog života provedete moleći za sitniš na ulicama koje moja porodica poseduje. Napolje.“
Derek i Lorraine su izbačeni sa imanja bez ijedne dodatne reči, ostavljajući Claire samu sa čovekom koji je sada držao njenu sudbinu u svojim rukama.
Ono što je usledilo nije bio život u zlatnom kavezu kakvog se plašila. Julian Callahan nije bio bespomoćan. Izgubio je vid u nesreći nekoliko godina ranije, ali je i dalje briljantno upravljao polovinom porodične imperije. Trebala mu je supruga samo da bi zadovoljio stroge zahteve porodičnog odbora i zadržao kontrolu nad kompanijom, ali u Claire je pronašao nešto mnogo vrednije.
Kroz mesece koji su usledili, pokazao joj je šta znači poštovanje. Slušao je o njenom dizajnerskom poslu i pomogao joj da otvori sopstveni, luksuzni studio. Šetali su obalom jezera, razgovarali satima o umetnosti i životu, a njegova slepoća nikada nije bila prepreka. Julian ju je video jasnije, dublje i iskrenije nego što ju je Derek ikada video dok je imao savršen vid. Između hladnog poslovnog dogovora rodila se stvarna, nezaustavljiva ljubav. Njena majka se uspešno oporavljala. Claire je konačno bila istinski srećna.
A onda, tačno jedanaest meseci kasnije, prošlost je pokucala na vrata.
Bila je olujna noć kada je obezbeđenje javilo da neko pravi probleme pred glavnom kapijom. Julian i Claire su stajali u toplom predsoblju kada su čuvari uveli mokrog, drhtavog i propalog muškarca.
Bio je to Derek.
Oči su mu bile krvave, odeća prljava, a onaj njegov stari, samouvereni osmeh nestao je bez traga. Izgubio je sve. Njegova dva miliona dolara isparila su u privatnim kockarnicama brže nego što je iko mogao da zamisli, a nemilosrdni kamataši su mu sada radili o glavi.
Pao je na kolena čim je ugledao Claire.
„Claire! Molim te!“ jecao je, hvatajući se za ivicu njenog svilenog ogrtača pre nego što ga je obezbeđenje grubo povuklo unazad. „Pogrešio sam! Izgubio sam sve… majka me se odrekla, nemam gde da spavam! Znam da me još uvek voliš! Znam da te ovaj čovek drži ovde zbog ugovora! Vrati mi se, molim te, ubiće me zbog dugova!“
Claire ga je gledala sa apsolutnim mirom. Nije bilo besa. Nije bilo bola. Gledala je potpunog stranca.
Julian je stajao pored nje, držeći je za ruku. Iako nije mogao da vidi Dereka kako puzi po mermernom podu, savršeno je razumeo scenu.
„Gospodine Bennett“, rekao je Julian tiho, a njegov glas je odzvanjao holom. „Saznao sam za vaše kockarske probleme pre nekoliko meseci. I zato sam napravio nekoliko poslovnih poteza. Svi vaši dugovi, sve menice, sve pozajmice koje ste uzeli od sumnjivih ljudi širom Čikaga… ja sam ih otkupio.“
Derek je prebledeo, a oči su mu se raširile od užasa. „Š-šta?“
„Ja sam sada vaš jedini poverilac“, rekao je Julian neumoljivo. „I ja ne opraštam dugove onima koji prodaju ljude koje bi trebalo da štite.“
Claire je istupila napred, oslobađajući se Julianovog stiska samo da bi prišla na korak od Dereka. Pogledala je dole u čoveka koji joj je uništio godine života.
„Mislio si da nemaš pojma šta radiš onog dana kada si me ostavio ovde“, rekla je Claire mirno. „Ali uradio si najbolju stvar u mom životu. Prodao si me čoveku koji me je naučio koliko zaista vredim. Nisi zaslužio ni sekundu mog vremena.“
Okrenula se prema čuvarima. „Izbacite ga. I pobrinite se da se sutra ujutru pokrene postupak za naplatu svih njegovih dugova.“
Dok su Derekovi očajnički krici odjekivali i polako se gubili u buci kiše napolju, Claire se vratila Julianu. On je podigao ruku, nepogrešivo pronalazeći njeno lice i brišući jednu zalutalu kapljicu kiše sa njenog obraza. Nisu morali da progovore ni reč. Claire je znala da njena priča više nikada neće pripadati čoveku koji ju je odbacio, već onome koji je bio spreman da plati svaku cenu na svetu samo da je nikada više ne pusti.
