— Mama? — začuo se Gojkov glas iz telefona. — Jesi tamo?
Nitko nije odgovarao.
Uzela sam mobitel iz njezine ruke i uključila zvučnik.
— Tu je.
Tišina.
— Ana?
— Da.
— Nisam znao da si kod mame.
— Ja jesam.
Gojko je odmah promijenio ton.
— Ma dobro, nije ništa. Samo gledam jedan auto.
— Čujem.
— Nešto normalno. Nije nikakav luksuz.
— Koliko?
— Sedamnaest i nešto.
— Koliko je rezervacija?
— Petsto.
— Tko ju je platio?
Zastao je.
— Mama.
Pogledala sam je.
Ona je gledala u stol.
— Od čega?
— Ana, kakve sad veze ima…
— Od čega?
Mama je naglo rekla:
— Ja sam platila.
— Znam da si ti. Pitam kojim novcem.
— Svojim.
— Dobro.
Okrenula sam se prema njoj.
— Onda ćeš mi pokazati izvod.
— Što ti meni imaš provjeravati račune?
Gojko je s druge strane pokušao smiriti situaciju.
— Čekaj, nije bitno tko je platio rezervaciju. Ana, meni samo treba učešće. Poslije sve vraćam sam.
— Koliko?
— Sedam tisuća.
— Nemam.
Nasmijao se.
— Ajde, nemoj.
— Što?
— Znam da imaš.
— Pitao si imam li ili si pitao hoću li ti dati?
Nastala je tišina.
— Dobro, hoćeš li?
— Neću.
Čula sam kako izdahne.
— Tri dana prije svadbe praviš problem zbog sedam tisuća?
— Ja pravim problem?
— Pa već sam rezervirao auto!
— Zašto?
— Jer je mama rekla…
Zaustavio se.
Mama se naglo okrenula prema telefonu.
— Gojko!
Prekasno.
— Što je mama rekla?
Nije odgovorio.
— Gojko?
— Da ćeš pomoći.
— Jesam li ja to rekla?
— Nisi ti direktno…
— Dakle nisi me pitao.
— Pa obitelj smo.
— I zato si potpisao nešto računajući na moj račun?
— Ne računam na tvoj račun. Samo sam mislio…
— Upravo računaš.
Mama mi je otela telefon.
— Dosta! Nećeš ponižavati brata.
— Ja njega ponižavam?
— Pričaš s njim kao s nekim prosjakom.
Gojko se javio:
— Ma pusti je, mama. Očito se udala pa je sad Duje važniji od nas.
Još nismo bili ni vjenčani.
Već sam, prema njemu, postala žena koja je „zaboravila obitelj”.
— Gojko, koliko si zaradio prošli mjesec?
— Kakve to veze ima?
— Koliko?
— Imao sam neke stvari.
— Radiš li trenutno?
— Tražim.
— Koliko dugo?
— Neću ti polagati račune.
— Ali ja tebi trebam položiti sedam tisuća?
Prekinuo je.
Mama je gledala ugašeni ekran.
Advertiserments
— Jesi sad zadovoljna?
— Jesam.
— Kako možeš biti tako hladna?
— Nisam hladna. Samo sam prestala biti zbunjena.
Vratila sam se bombonima.
Mama nije odlazila.
Stajala je kraj stola, disala teško, čekala da se raspadnem pod pritiskom tišine kao toliko puta prije.
Nisam.
Nakon minute rekla je:
— Znači stvarno nećeš pomoći bratu?
— Ne.
— A kad ti je otac umro, tko je sve držao na svojim leđima?
Evo ga.
Stari tekst.
— Ti.
— Tko je radio dvije smjene?
— Ti.
— Tko se nije ponovno udala zbog vas?
— Ti si odlučila da se nećeš ponovno udati.
Zastala je.
Nikada joj prije nisam tako odgovorila.
— Što želiš reći?
— Da sam ti zahvalna što si nas odgojila. Ali to ne znači da do kraja života moram financirati svaku Gojkovu odluku.
— To ti je brat!
— Upravo zato bih voljela da s trideset godina nauči živjeti od svojeg rada.
— Nije mu lako.
— Ni meni nije bilo lako kad sam s dvadeset četiri radila dva posla.
— Ti si uvijek bila sposobnija.
— I zato moram platiti njegov auto?
— Ne izvrći.
— Ne izvrćem.
Pogledala sam je.
— Samo prvi put završavam tvoje rečenice naglas.
Mama je sjela.
— Dobro. Ako već nećeš auto, barem nemoj govoriti tako.
— Kako?
— Kao da mi od tebe samo nešto tražimo.
Nisam ništa rekla.
Ona se odmah uvrijedila.
— Što sad to znači?
— Gdje je odjeća za koju sam ti poslala 2.400 eura?
— U ormaru.
— Pokaži.
— Zašto?
— Želim je vidjeti.
— Vidjet ćeš na svadbi.
— Ako ideš.
To ju je pogodilo.
Ustala je naglo.
— Sad ćeš mi još predbacivati i odjeću?
— Ne. Samo je želim vidjeti.
— Kakvo ispitivanje radiš od ovoga?
— Mama.
— Što?
— Pokaži haljinu.
Donijela ju je nekoliko minuta poslije.
Tamnozelena haljina.
Pristojna.
Lijepa.
Ali nisam morala biti stručnjak da znam da nije koštala ni blizu 2.400 eura.
Na vrećici je još visjela etiketa trgovine.
189,99 eura.
Pogledala sam je.
Mama je odmah rekla:
— Pa nisam ti rekla da je samo haljina!
— Dobro. Što još?
— Cipele.
— Koliko?
— Ne znam.
— Torbica?
— Da.
— Frizer?
— Nisam još bila.
— Šminka?
— Nisam.
— Koliko si ukupno potrošila?
— Ana, stvarno pretjeruješ.
— Koliko?
— Oko… petsto.
— Gdje je ostatak?
Nije odgovorila.
Advertiserments
Srce mi više nije ni lupalo.
Bila sam potpuno mirna.
— Jesi ostatkom platila Gojkovu rezervaciju?
— Nisam!
— Onda gdje je?
— Moj novac je kad mi ga daš!
To me zaustavilo.
— Aha.
— Da! Poklonila si mi. Nisam ti dužna polagati račune.
— Točno.
Nisam očekivala da će pristati na tako jednostavan odgovor.
— Zato ti ga ne tražim natrag.
Lice joj se malo opustilo.
Onda sam završila:
— Samo ti više neću dati novi.
Sjedila je potpuno ukočena.
— Što to znači?
— Točno to.
— Zbog sedam tisuća ćeš prekinuti odnos s majkom?
— Nisam rekla da prekidam odnos.
— Rekla si da mi više nećeš dati novac!
— To nije isto.
— Za tebe možda nije.
Ta rečenica rekla mi je više nego što je namjeravala.
— Znači naš odnos ovisi o tome prebacujem li ti novac?
— Nemoj mi stavljati riječi u usta.
— Nisam.
— Ja sam ti majka.
— Znam.
— I imaš obvezu prema meni.
— Imam obvezu ponašati se prema tebi kao prema majci. Nemam obvezu kupovati Gojku auto.
— On mi je sin.
— I meni brat.
— Onda se tako ponašaj.
— Upravo počinjem.
Mama je otišla zalupivši vratima.
Pola sata poslije nazvao me Duje.
— Jesi dobro?
— Jesam.
— Sigurna?
— Ne baš.
Ispričala sam mu sve.
Nije me prekinuo.
Kad sam završila, prvo je rekao:
— Zašto mi nisi rekla da si joj dala toliko za odjeću?
— Mislila sam da nije važno.
— A narukvica?
— Ni to.
— Ana.
— Što?
— Koliko dugo ovo traje?
Sjedila sam za stolom među kutijama s bombonima.
— Godinama.
— I nikad mi nisi rekla jer…?
— Jer me bilo sram.
— Čega?
— Da ćeš misliti da mi je obitelj problem.
— Tvoja obitelj nije isto što i tvoje granice prema obitelji.
Nisam odmah odgovorila.
Duje je dodao:
— I moja obitelj zna raditi gluposti. Samo drukčije.
Nasmijala sam se unatoč svemu.
— Hvala na romantičnoj podršci.
— Tri dana prije vjenčanja dajem maksimum.
Onda je rekao:
— Mama je upravo pitala trebamo li ostaviti dva mjesta u kombiju za Ljubicu i Gojka.
— Ostavi zasad.
— Dobro.
— Ali ako ne dođu, ne šalji nikoga po njih.
— Naravno.
— I nemoj ih zvati da ih nagovaraš.
— Neću.
— Ni tvoja mama.
— Reći ću joj.
Tu sam osjetila olakšanje.
Ne zato što je „stao na moju stranu”.
Nego zato što me nije pokušavao uvjeriti da zbog vjenčanja moram progutati sve.
Advertiserments
Sljedećeg jutra Gojko je došao meni.
Bez najave.
U ruci je držao fascikl iz autosalona.
— Moramo razgovarati.
— Uđi.
Nije sjeo.
Bacio je papire na stol.
— Zbog tebe ću izgubiti rezervaciju.
— Ne.
— Kako ne?
— Zbog sebe.
— Mama je rekla da ćeš platiti.
— Mama nije moj bankovni račun.
— Znaš što hoću reći.
— Znam. Zato i kažem ne.
Izvukao je ugovor.
— Pogledaj. Auto je stvarno dobar. 2021. godište, uredna servisna.
— Drago mi je.
— Ana!
— Gojko, ne kupujem auto.
— Ne tražim da ga kupiš. Samo učešće.
— To je plaćanje auta.
— Vratit ću ti.
— Od čega?
— Kad se zaposlim.
— Gdje?
— Imam razgovor sljedeći tjedan.
— Kolika plaća?
— Ne znam još.
— Znači potpisao si financiranje prije nego što imaš posao.
— Svi uzimaju kredit!
— Ljudi koji imaju od čega plaćati ratu.
— Ti si nemoguća.
— Moguće.
Počeo je hodati po sobi.
— Cijeli život si imala više sreće.
— U čemu?
— U školi. Poslu. Ljudima.
— To nije sreća.
— Naravno. Ti si sve sama.
— Nisam rekla.
— Mama ti je platila fakultet.
— Imala sam stipendiju i radila vikendima.
— I svejedno si živjela doma.
— Kao i ti do dvadeset sedme.
Zastao je.
— Zašto me stalno ponižavaš?
— Zato što te prvi put pitam činjenice?
— Ja nisam ti.
— Ne trebaš biti.
— Onda me pusti da živim kako hoću.
— Rado.
Pogledala sam dokumente.
— Samo nemoj da način na koji ti živiš plaćam ja.
Gojko je bio crven u licu.
— Mama je u pravu. Od kad si s Dujeom, ponašaš se kao da smo ispod tebe.
— Duje nema nikakve veze s ovim.
— Njegovi imaju kuću na moru, firmu, dva auta…
— I?
— Lako se sad praviti fina pred njima, a vlastiti brat ti dolazi na svadbu bez auta.
— Gojko.
— Što?
— Duje dolazi na posao starom Škodom.
Zašutio je.
— Njegov otac vozi devet godina staru Toyotu. Njegova majka dolazi s organiziranim minibusom jer želi popiti čašu vina.
Nasmijala sam se.
— Jedina osoba kojoj je neugodno zbog tvojeg auta si ti.
Nije znao što odgovoriti.
Onda sam ugledala nešto u fasciklu.
Potvrdu o uplati.
2.000 eura.
Uplatitelj: Ljubica.
Datum: dva dana nakon moje uplate za maminu odjeću.
Izvukla sam papir.
— Što je ovo?
Gojko je posegnuo.
— Daj.
Odmaknula sam ga.
— Mama je rekla da je rezervacija petsto.
— Petsto salonu. Ostatak je trebalo ići u početni polog.
— Dakle dala ti je dvije tisuće.
Advertiserments
— To je između mene i nje.
— Novcem koji sam joj dala za odjeću.
— Poklonila si joj.
— Znam.
Pružila sam mu papir.
— I upravo zato vam neću tražiti ni cent natrag.
Na njegovu licu pojavilo se olakšanje.
— Ali to je posljednji put da novac koji dam za jednu stvar potajno završi kod tebe.
Olakšanje je nestalo.
— Znači kažnjavaš mamu zato što mi je pomogla?
— Ne.
— Onda?
— Prestajem sudjelovati.
Otišao je bijesan.
Sat poslije mama je nazvala.
— Gojko mi je sve rekao.
— Dobro.
— Kako si mu mogla kopati po papirima?
— Sam ih je donio.
— To ništa ne mijenja!
— Mama, ne želim se svađati.
— Ni ja! Samo želim da shvatiš koliko nas ponižavaš!
— Onda nemojte doći na svadbu.
Tišina.
— Stvarno to želiš?
— Želim da dođete ako želite biti tamo zato što se udajem.
— Naravno da želim!
— Onda dođi.
— Ali kako?
— Minibus kreće u pet ispred hotela.
— Ana!
— Što?
— Ti se praviš luda.
— Ne.
— Ja ti govorim da ne želim doći kao sirotinja!
— A ja ti govorim da ti za mojom svadbom ne treba automobil od osamnaest tisuća eura.
— Nije stvar u autu!
— Onda smo riješile problem.
Prekinula sam.
Istog popodneva nazvala me Dujeva majka Marija.
Odmah mi je bilo jasno da je mama došla do nje.
— Ana, je li zgodno?
— Recite.
— Ljubica me zvala.
Naravno.
— Žao mi je.
— Nemoj se ispričavati za majku.
Čekala sam.
— Rekla mi je da ti ne dopuštaš bratu kupiti auto i da zbog toga možda neće moći doći na svadbu.
Zatvorila sam oči.
— Pretpostavljam da nije baš tako jednostavno.
— Nije.
— Hoćeš mi reći ili ne želiš?
Rekla sam.
Od početka.
Nije me prekidala.
Kad sam došla do dijela s automobilom, dugo je šutjela.
Onda rekla:
— Dobro.
— Dobro?
— Da.
— Ništa više?
— Što da kažem? Odrasla žena odlučuje što će sa svojim novcem.
— Mama misli da ćete vi…
— Što?
— Da ćete misliti da je naša obitelj siromašna.
Marija je prasnula u smijeh.
— Ana, moj muž je prošle godine došao na krštenje u cipelama koje je zalijepio ljepilom jer nije stigao kupiti nove.
I ja sam se nasmijala.
— Ljubica je rekla da ćemo je ogovarati?
— Da.
— Reci joj da imam dovoljno posla s vlastitom rodbinom.
Onda se uozbiljila.
— Ali nešto ću ti reći.
— Molim.
— Ako ona ne dođe, ti se taj dan nemoj pretvoriti u djevojčicu koja cijelo vrijeme gleda vrata.
Ta me rečenica pogodila.
— Pokušat ću.
— Ne moraš glumiti da ti nije teško.
— Znam.
— Ali nemoj dopustiti da ti njezina stolica bude važnija od čovjeka za kojeg se udaješ.
Nakon poziva plakala sam deset minuta.
Ne zato što je Marija bila posebno mudra.
Nego zato što mi nitko iz moje obitelji godinama nije rekao da ne moram kupovati nečiju prisutnost.
Dan prije vjenčanja mama je ponovno došla.
Na ruci je imala zlatnu narukvicu koju sam joj kupila.
Nosila je novu zelenu haljinu.
— Lijepo ti stoji.
Nije odgovorila.
Sjela je.
— Gojko je izgubio rezervaciju.
— Žao mi je.
— Nije ti žao.
— Žao mi je što je izgubio petsto eura. Nije mi žao što nisam dala sedam tisuća.
— Dobro.
Nekoliko sekundi gledala me.
— Onda prodajmo narukvicu.
Iznenadila sam se.
— Što?
— Ako je tebi toliko stalo da ništa ne tražimo, uzet ću ovu narukvicu, prodat ćemo je i pomoći Gojku.
Pogledala sam je.
— Slobodno.
Nije očekivala.
— Što?
— Poklonila sam ti je. Tvoja je. Ako želiš prodati, prodaj.
Ruka joj je odmah otišla preko narukvice.
— Pa nisam rekla da baš moram…
— Ali možeš.
— To je za svadbu.
— Gojkov auto ti je prije pola sata bio važniji od svadbe.
— Nemoj mi izvrćati!
— Mama.
Pogledala sam joj ruku.
— Ja više neću prodavati svoje planove da ti ne bi morala prodati svoj nakit.
To ju je potpuno utišalo.
Nakon nekoliko trenutaka rekla je:
— Znači nećeš ništa dati?
— Ne.
— Ni dvije tisuće?
— Ne.
— Ni tisuću?
— Ne.
— A ja sam tebi sve dala.
Udahnula sam.
— Mama, želiš li stvarno razgovarati o tome?
— O čemu?
— O tome što si mi dala i što sam ja davala vama.
— Sad ćeš voditi knjigovodstvo majci?
— Ne bih. Ali ti stalno govoriš kao da dvadeset godina nisam ništa vratila.
— Djeca ne „vraćaju” roditeljima!
— Onda nemoj koristiti svoje roditeljstvo kao račun.
U sobi se čulo samo zujanje hladnjaka.
Mama je ustala.
— Neću doći.
Bol je došla brzo.
Unatoč svemu.
Još sam bila njezina kći.
— Dobro.
— I Gojko neće.
— To je njegov izbor.
— Kad te Dujevi pitaju gdje su ti majka i brat, sama im objasni.
— Hoću.
— I kad ljudi budu pričali?
— Neka pričaju.
— Tebe stvarno više nije briga za nas.
Pogledala sam je.
— Briga me.
Glas mi je napokon zadrhtao.
— Baš zato me ovo toliko boli.
Mama je na trenutak omekšala.
Pomislila sam da će sjesti.
Onda je pogledala narukvicu.
— Mogla si napraviti jednu stvar za brata.
Tu sam shvatila.
Nije još čula.
— Laku noć, mama.
Otišla je.
Nakon toga sam nazvala salu.
— Dobar dan. Trebam promijeniti raspored za stolom broj četiri.
Organizatorica je otvorila popis.
Advertiserments
— Dva mjesta?
— Da.
— Da ih maknem?
Pogledala sam prazne kutije s bombonima.
— Dajte ih mojoj kolegici i njezinu suprugu. Rekla je da neće doći jer smo bili puni.
— U redu.
— I maknite najavljeni govor majke mladenke.
— Sigurno?
Zatvorila sam oči.
— Sigurno.
To je bio prvi trenutak kad sam stvarno povjerovala da mama možda neće doći.
Na jutro vjenčanja probudila sam se u pet i četrdeset.
Nisam pogledala telefon.
Ipak sam znala da nema poruke.
Frizerka je stigla u sedam.
Kuma u sedam i deset.
Duje mi je u osam poslao:
„Ne zovi nikoga. Danas se udajemo.”
Odgovorila sam:
„Znam.”
Lagano sam lagala.
U devet i dvadeset pogledala sam prema vratima.
U deset opet.
Kuma nije ništa rekla.
Samo mi je dodala ruž.
U jedanaest i petnaest zazvonio je portafon.
Srce mi je odmah ubrzalo.
Kuma me pogledala.
— Hoćeš da ja?
— Ne.
Otvorila sam.
Mama.
U zelenoj haljini.
Sa zlatnom narukvicom.
Sama.
Stajala je pred vratima sa svečanom torbicom u ruci.
— Gdje je Gojko?
— Neće doći.
— Dobro.
Pogledala me.
— Samo dobro?
— Ne znam što želiš da kažem.
— Ništa.
Ušla je.
Nije me zagrlila.
Nije rekla da sam lijepa.
Samo je nakon nekoliko trenutaka popravila rub vela na mojem ramenu.
— Ovo ti se savilo.
— Hvala.
To je bilo sve.
I tog trenutka bilo mi je dovoljno.
Do sale je došla s minibusom.
Nije umrla od srama.
Nitko joj se nije smijao.
Marija ju je dočekala pred ulazom i rekla:
— Ljubice, baš vam je lijepa haljina.
Mama me pogledala.
Samo pola sekunde.
Onda odgovorila:
— Hvala.
Nitko nije pitao gdje je njezin auto.
Nitko nije pitao gdje je Gojkov.
Nitko nije komentirao tko ima koliko novca.
Cijela katastrofa koja je prema maminim riječima trebala uništiti moj ugled jednostavno se nije dogodila.
Gojko je poslao poruku u pola tri.
„Čestitam.”
Samo to.
Odgovorila sam:
„Hvala.”
Nisam pitala zašto nije došao.
Nisam molila.
Nisam slala fotografije.
To je bio njegov izbor.
Mama je tijekom večere bila tiha.
Kad je voditelj najavio ples s roditeljima, pogledala me nesigurno.
Moj otac nije bio živ.
Prije smo se dogovorile da će ona izaći sa mnom na pola pjesme.
Advertiserments
Sad nije znala vrijedi li dogovor.
Prišla sam joj.
— Ideš?
Oči su joj se napunile.
— Ako želiš.
— Želim.
Izašla je.
Nismo razgovarale.
Samo smo se nekoliko trenutaka držale.
Onda je šapnula:
— Tvoj otac bi plakao da te vidi.
Grlo mi se steglo.
— Znam.
— I bio bi ljut na mene.
To nisam očekivala.
Pogledala sam je.
Ona nije.
— Zašto?
— Jer sam zadnjih dana napravila od tvoje svadbe kupoprodaju.
Nisam odgovorila.
— Nemoj sad ništa govoriti — rekla je. — Samo pleši.
Pa sam plesala.
Nije to bila velika isprika.
Nije izbrisala godine.
Ali bila je prva pukotina kroz koju je u naš odnos ušlo nešto drugo osim krivnje.
Nakon vjenčanja stvari se nisu čudesno popravile.
Gojko mi se nije javljao gotovo dva mjeseca.
Mama je nekoliko puta pokušala posredno.
— Gojku je baš teško bez auta.
Ja bih odgovorila:
— Žao mi je.
I tu bih stala.
— Ima jedan posao u Čepinu, ali rano počinje smjena.
— Može pitati kolegu za prijevoz.
— Ti stvarno nećeš?
— Neću.
Prvih nekoliko puta naljutila bi se.
Onda je prestala pitati.
Tri mjeseca nakon vjenčanja nazvala me.
— Pokvario mi se bojler.
Automatski sam gotovo rekla:
„Koliko treba?”
Zaustavila sam se.
— Zvala si servis?
— Jesam.
— Što kažu?
— Pumpa. Poslali su ponudu.
— Pošalji mi.
Nastala je tišina.
— Hoćeš pomoći?
— Ako je stvarno bojler, da.
Poslala je ponudu.
Nazvala sam servis i platila račun izravno.
Nisam joj prebacila dodatnih petsto „za svaki slučaj”.
Nije tražila.
Bio je to možda najmanji, a najveći pomak među nama.
Gojko se javio tek kad je dobio posao u skladištu jedne distribucijske firme.
Poslao mi je fotografiju radne kartice.
„Da ne kažeš da ništa ne radim.”
Odgovorila sam:
„Čestitam.”
Pet minuta poslije:
„I dalje nemam auto.”
Nasmijala sam se.
Napisala:
„Postoje i rabljeni od 3.000.”
Odgovorio je:
„Bezobrazna.”
„Štedljiva.”
Nije se javio dva dana.
Onda je poslao fotografiju starog Focusa.
„4.200. Pola sam skupio. Za ostatak uzimam mali kredit.”
Gledala sam poruku.
Nisam ponudila razliku.
Napisala sam:
„Provjeri servisnu povijest prije kupnje.”
Odgovorio je:
„Već jesam.”
To me iznenadilo više od auta.
Šest mjeseci poslije došao je do nas njime.
Auto nije bio sjajan.
Na zadnjem braniku ogrebotina.
Klima je radila samo kad joj se htjelo.
Advertiserments
Ali bio je njegov.
Duje je izašao pred kuću.
— Dobar je.
Gojko se odmah uspravio.
— Je.
— Koliko troši?
Sljedećih deset minuta razgovarali su o motoru.
Nitko nije spomenuo da sam mu trebala kupiti bolji.
Mama je sjedila u kuhinji.
Na ruci nije imala zlatnu narukvicu.
Primijetila sam.
— Gdje je?
Pogledala je zapešće.
— U ladici.
— Mislila sam da si je prodala.
— Nisam.
— Zašto je ne nosiš?
Slegnula je ramenima.
— Teška mi je.
Nasmijala sam se.
— Pedeset grama je pedeset grama.
Pogledala me oštro.
Onda se i ona nasmijala.
Kasnije, dok smo pile kavu, rekla je:
— Znaš, stvarno sam mislila da će Dujevi o nama svašta misliti.
— Znam.
— Njegova mama mi je na svadbi rekla da su oni prije petnaest godina imali blokiran račun firme i mjesecima posuđivali auto od njezine sestre.
— Nisam znala.
— Ni ja.
Mama je vrtjela žličicu.
— Valjda čovjek vidi sramotu tamo gdje je sam najviše osjeća.
Nisam očekivala tako razumnu rečenicu od nje.
— Možda.
— Ali i dalje mislim da si mogla Gojku dati barem dvije tisuće.
Eto moje mame.
— Ne.
— Dobro, dobro.
Podigla je obje ruke.
— Samo kažem.
— I ja.
Godinu dana nakon vjenčanja Duje i ja dobili smo fotografije koje smo konačno dali izraditi u album.
Na jednoj sam stajala između njega i mame.
Mama u zelenoj haljini.
Zlatna narukvica blistala je na zapešću.
U pozadini nije bilo Gojka.
Kad je mama vidjela fotografiju, lice joj se na trenutak promijenilo.
— Šteta što brat nije bio.
— Jest.
— Mogla si mu tada ipak malo popustiti.
Pogledala sam je.
Ona se odmah ispravila.
— Dobro. Ne počinjem.
Okrenula je stranicu.
Na sljedećoj fotografiji sjedila je u minibusu s Dujevom tetom i obje su se smijale nečemu izvan kadra.
Pokazala sam joj.
— Vidi.
— Što?
— Nisi izgledala osramoćeno.
Mama je dugo gledala sliku.
— Nisam.
— A nisi imala auto.
— Nisam.
— I nitko nije umro.
Zakolutala je očima.
— Ana.
Nasmijala sam se.
Ona je zatvorila album.
Prije odlaska stavila mi je ruku na rame.
— Samo da znaš… sljedeći put kad kažem da negdje neću doći, nemoj odmah tako lako pristati.
Pogledala sam je.
— Ovisi što tražiš prije toga.
Zastala je.
Onda prasnula u smijeh.
Prvi put u životu nisam osjetila potrebu iz džepa izvaditi novčanik kako bih zadržala taj smijeh.
