“Sine, Bajram je u Ponedeljak, hoćeš li doć… Spremiće majka svašta. Napravit će majka i onu tvoju pitu, što najvoliš, a ima i kukurznog brašna od onog našeg bjelca, što smo lani sijali u luci, kad ste nam bili za Maj. Rekla sam babi nek nam samelje, pa da malo ostoji, bit će onda još bolje… Kupila sam i sir od Fatime pa ga evo sušim, rekla sam joj, da skupi i malo kajmaka onog domaćeg, u vas tog’ tam nejma… Biće i baklave…
– Ne znam, mama, hoćul moć doć… Morat ću radit, pa ti sad ne znam ništa kazat., piše “Divanhana“.
– Eh Bože dragi, pa da mi hoće doć, pa da, i ja, ova svoja vrata, imam kome širom otvorit, i kazat, Bujrum sine…. ( reče majka u sebi, i tiho prozbori )
– De vidi sine, pa ako morete ikako doć, vidi s’otim tvojim šefom, pa mu reci, da nisi bio od lani, morebit te i pusti…”
