Alex je radio s nama 11 godina i svi su mislili da je škrt. Nikada nije učestvovao u skupljanju novca za rođendane, izbjegavao je zajedničke večere i nikada nije davao novac za poklone.
Prošlog mjeseca skupljali smo novac za kolegu kojem je hitno trebalo 2.000 dolara, ali nedostajalo nam je još 450 dolara. Alex se dobrovoljno javio da odnese ono što smo prikupili.
Tada sam ga uhvatio kako iz koverte uzima 50 dolara. Ugledao me je, brzo vratio kovertu i nervozno rekao: „Molim te, nemoj nikome reći. Dopusti mi da objasnim.“
Iskreno, tada sam izgubio i ono malo poštovanja koje sam još imao prema njemu.
A onda je objasnio da je on dodao 500 dolara vlastitog novca, a zatim uzeo 50 dolara nazad kako bi naš kolega dobio tačno 2.000 dolara.
Kasnije mi je HR rekao da je Alex godinama, od svake plate, tiho uplaćivao novac u fond za pomoć zaposlenima koji se nađu u teškoj situaciji.
Ispostavilo se da Alex uopće nije bio škrt. Samo je sve te godine pomagao drugima i nikada to nikome nije rekao.
Bonus: Moj otac je doživio moždani udar, a ja sam ga svako jutro prije posla vozio na terapiju.
Moj otac je doživio moždani udar, a ja sam ga svako jutro prije posla vozio na terapiju. Prošle sedmice zakasnio sam 10 minuta, a moj nadređeni je ljutito rekao: „Možda bi trebao odlučiti želiš li raditi ovdje ili u bolnici.“
Sjeo sam za svoj sto i jedva zadržavao suze.
Jučer me pozvao HR, a glava mi se zavrtjela kada mi je rekao da je jedan kolega u tišini bilježio kako se postupa prema zaposlenima koji imaju porodične obaveze.
Uprava je pregledala sve slučajeve i promijenila nekoliko zastarjelih pravila.
Uvedeno je fleksibilno radno vrijeme, moral zaposlenih je naglo porastao, a naš odjel postao je najuspješniji tim u cijeloj kompaniji.
Isti oni ljudi koje su nekada smatrali „smetnjom“ sada su postali neki od najvećih doprinosa uspjehu kompanije.
