Tačno je 17:32. Muž i otac vraća se kući s posla i zatiče svoje mališane u dvorištu. Još su u pidžami, igraju se prašinom, a svuda naokolo su razbacane vlažne maramice. Vrata automobila njegove supruge su otvorena, kao i vrata kuće. Psa nema nigde.
Već pomalo uplašen, prišao je ulaznim vratima i zatekao još veći nered. Lampa u hodniku bila je oborena, tepih skroz nagužvan. Iz dnevne sobe čuo se veoma pojačan TV i dobro poznata pesma “Paaaaatrolne šaaaape ti priskaaaačuuuu u pomooooć…”. U dečjoj sobi posteljina je bila svučena na pod, a igračke su bile svuda. U kuhinji, sudovi su prelivali preko sudopere, hrana još od doručka bila je na stolu, a jogurt prosut na tepih. Vrata frižidera bila su otvorena širom, a otopljena kutija sladoleda stajala je otvorena na ivici šanka. Hrana za psa bila je po kuhinjskom podu.
Požurio je uz stepenice preskačući igračke i odjeću, tražeći svoju suprugu. Uplašio se da joj se nešto nije dogodilo, svašta mu je padalo na pamet. Stao je u baricu s vodom kad je zakoračio u kupatilo, da provjeri da li je ona tamo. Unutra je pronašao nekoliko mokrih peškira, iscijeđene šampone u kadi s igračkama i toalet papir svuda po kupatilu.
Dok je žurio ka spavaćoj sobi, već izbezumljen, bio je uveren da se nešto dogodilo. A tamo, zatekao je svoju suprugu, ušuškanu u krevetu, kako uz kafu čita knjigu. Podigla je pogled i nasmiješila mu se.
Izbezumljen, upitao je: “Šta se to ovde desilo danas?”
Nasmiješila se ponovo i odgovorila mu: “Znaš kako me, svakog dana kad dođeš s posla, pa ti se požalim da sam umorna, upitaš od čega sam umorna i šta ja to radim po cijeli dan u kući?”
“Da…” odgovorio je nesigurno.
“E pa, danas TO nisam radila.” – rekla je.
