Vedran je prvi posegnuo za papirom.
— Kakav stan?
Majka je odmah pokušala uzeti dokument.
— Nije to ništa što tebe treba zanimati.
Povukao sam papir prema sebi.
— Zanimljivo. Kad ste trebali mjesto za život, onda je sve bilo obiteljska stvar. Kad dvije godine uzimate najamninu za stan za koji ste nama rekli da više nije vaš, onda odjednom nije ničija briga.
Otac se namrštio.
— Taj stan je na meni. Imam pravo raditi s njim što želim.
— Naravno da imaš.
— Onda u čemu je problem?
— U tome što ste meni i Nikolini rekli da ste ga morali prodati zbog dugova.
Majka je pogledala u stranu.
— Situacija je bila komplicirana.
— Toliko komplicirana da ste se uselili ovdje bez da ste jednu jedinu kunu, odnosno euro, dali za režije?
— Mi smo ti roditelji!
— Upravo zato sam vam vjerovao.
Vedran je i dalje gledao izvadak.
— Znači stan nije prodan?
Nitko mu nije odgovorio.
— Mama?
Majka je uzdahnula.
— Iznajmili smo ga.
— Za koliko?
— Vedrane, ne petljaj se.
— Za koliko?
Otac je promrmljao iznos.
Vedran je ostao otvorenih usta.
Bilo je to dovoljno da svaki mjesec bez problema plaćaju mali stan za sebe.
Umjesto toga dvije godine su živjeli kod nas.
Sanja je, međutim, očito shvatila da tema odlazi u smjeru koji joj ne odgovara.
— Dobro, i kakve to veze ima sa mnom?
Pogledao sam je.
— Još nisam završio s tobom.
Nikolina mi je tiho rekla:
— Hrvoje…
Odmah sam se okrenuo.
— Boli li te trbuh?
— Malo.
Sve drugo prestalo je biti važno.
Čučnuo sam kraj nje.
— Idemo u bolnicu.
Majka je odmah mahnula rukom.
— Od jednog šamara joj neće biti ništa.
Pogledao sam je tako da je zašutjela.
— Ti više nećeš odlučivati što je mojoj ženi „ništa“.
Pomogao sam Nikolini ustati.
Kad je napravila prvi korak, zgrčila se.
— Hrvoje…
— Što je?
— Zateže me dolje.
Više nisam čuo nikoga.
Uzeo sam joj kaput i ključeve.
Vedran je prišao.
— Vozit ću vas.
— Ne treba.
— Hrvoje…
— Ostani ovdje i pazi da nitko ništa ne dira.
Pogledao sam Sanju.
Prvi put više nije izgledala prkosno.
Izgledala je uplašeno.
U Općoj bolnici Karlovac Nikolinu su odmah pregledali.
Sjedio sam ispred ambulante i gledao u zatvorena vrata.
Ruke su mi se tresle.
U glavi mi je odzvanjala majčina rečenica.
„Mogla si je pustiti.“
Kao da je trudnoća moje žene samo još jedna sitnica koju treba žrtvovati da bi Sanja ostala dobre volje.
Nakon pregleda liječnica nas je smirila.
Beba je bila dobro.
Nije bilo znakova ozbiljnije komplikacije, ali Nikolina je dobila preporuku za mirovanje i kontrolu.
Tek kad smo ostali sami u hodniku, zagrlio sam je.
— Oprosti.
Pogledala me.
— Za što?
— Što sam dopustio da ovo traje.
— Ti me nisi udario.
— Nisam. Ali sam stalno govorio da je lakše prešutjeti.
Nikolina je dugo šutjela.
Onda je rekla:
— Nisam se posvađala sa Sanjom zbog torbe.
Podigao sam glavu.
— Znam da je uzela novac iz kućne ladice.
Zaledio sam se.
— Koji novac?
— Onaj koji smo skupljali za dječja kolica, autosjedalicu i prve troškove nakon poroda.
Ustao sam.
— Koliko?
Rekla je iznos.
Bio je daleko veći nego što sam očekivao.
— Kako znaš da ga je uzela?
Nikolina je izvadila mobitel.
— Danas sam htjela dodati novac u omotnicu. Nedostajao je dio. Pitala sam tvoju majku je li nešto uzimala. Rekla je da nije.
Otvorila je fotografiju.
Sanja u hodniku.
U ruci joj bijela omotnica.
— Kamera s ulaznih vrata?
Nikolina je kimnula.
Nekoliko mjeseci ranije postavio sam malu sigurnosnu kameru zbog provale u susjedstvu.
Snimala je dio hodnika.
Na videu se jasno vidjelo kako Sanja otvara ladicu, uzima omotnicu, izvlači novac i vraća ostatak.
— Zašto mi nisi odmah rekla?
— Htjela sam prvo razgovarati s njom. Mislila sam da postoji neko objašnjenje.
— I onda te udarila?
Nikolina je spustila pogled.
— Rekla sam joj da vrati novac prije nego što se ti vratiš. Ona je počela vikati da je to „obiteljski novac“ i da ona ima pravo uzeti koliko želi. Kad sam rekla da ću ti pokazati snimku, udarila me.
U tom trenutku nisam više osjećao bijes.
Samo hladnoću.
Nazvao sam Vedrana.
Javio se odmah.
— Kako je Nikolina?
— Beba je dobro.
Čuo sam kako je izdahnuo.
— Hvala Bogu.
— Otvori ladicu u radnoj sobi.
Nekoliko sekundi šutnje.
— Zašto?
— Samo otvori.
Čuo sam korake.
Škripu ladice.
— Otvorio sam.
— Na dnu je plava omotnica.
Nastala je tišina.
— Nema je.
— Točno.
— Što je bilo unutra?
Rekao sam mu.
— Toliko?!
— Pitaj svoju ženu.
U pozadini sam čuo Sanju.
— Što mu pričaš?
Vedranov glas promijenio se.
— Sanja, jesi ti uzela novac iz one ladice?
— Kakav novac?
— Nemoj me praviti idiotom. Jesi ili nisi?
— Trebao mi je.
— Koliko si uzela?
— Ne znam.
— Koliko?
Začuo sam prepirku.
Onda je linija pukla.
Kad smo se dva sata kasnije vratili kući, atmosfera je bila potpuno drugačija.
Vedran je stajao u kuhinji.
Sanja je sjedila za stolom crvenih očiju.
Roditelji su bili u dnevnoj sobi.
Na stolu je ležala njezina torba.
Vedran je pokazao prema njoj.
— Našao sam račune.
Sanja je odmah ustala.
— Nemaš pravo kopati po mojim stvarima.
— A ti imaš pravo kopati po tuđim ladicama?
Pogledao me.
— Kupila je torbu, cipele i još neke stvari. Novcem iz vaše omotnice.
Sanja je eksplodirala.
— I što sad? Vratit ćemo!
Nikolina je prvi put progovorila.
— Kad?
Sanja ju je pogledala.
— Nemoj ti meni glumiti žrtvu.
Vedran se naglo okrenuo.
— Nemoj joj se tako obraćati.
Sanja se ukočila.
— Što?
— Udarila si trudnu ženu jer te uhvatila u krađi.
— Ja sam tvoja žena!
— I ona je njegova.
Pokazao je prema meni.
— Ali razlika je što Hrvoje ne traži od svih da šute kad njegova žena napravi nešto pogrešno.
Majka se ubacila.
— Dosta svađe. Sanja će vratiti novac i gotovo.
Pogledao sam je.
— Neće biti gotovo.
— Hrvoje…
— Već sam rekao. Svi se selite.
Otac je ustao.
— Ja ne idem nikamo večeras.
— Ne morate večeras.
Na trenutak se učinilo da se majka opustila.
— Imate sedam dana.
Lice joj se ponovno steglo.
— Sedam dana?
— Da.
— To nije dovoljno.
— Imate stan.
— U njemu su podstanari.
— Onda ćete od najamnine platiti privremeni smještaj.
Otac je lupio dlanom po stolu.
— Ovo je sramota. Izbacivati roditelje iz kuće!
Nikolina se stresla.
Pogledao sam ga.
— Sramota je gledati trudnu snahu na podu i ne ustati s kauča.
Više nije rekao ništa.
Sanja je počela plakati.
— Sve ovo zbog jednog šamara?
— Ne.
Prišao sam stolu.
— Zbog šamara. Zbog krađe. Zbog toga što si dvije godine ovu kuću tretirala kao hotel. Zbog toga što si mislila da možeš udariti moju ženu i da će moja obitelj natjerati nju da ti se ispriča.
Vedran je šutio.
Onda je tiho rekao:
— Ja odlazim večeras.
Sanja ga je pogledala.
— Kamo?
— Kod prijatelja.
— A ja?
— Ne znam.
— Ti mene ostavljaš zbog njih?
Vedran je odmahnuo glavom.
— Ne. Odlazim zato što sam danas vidio što sam postao dok sam dopuštao da svi drugi rješavaju moje probleme.
To je bio prvi put da sam ga čuo govoriti kao odraslog čovjeka.
Roditelji su se preselili unutar tjedan dana.
Ne bez drame.
Majka je zvala rodbinu.
Ispričala je da ju je stariji sin „izbacio na ulicu zbog žene“.
Nekoliko tetaka me zvalo.
Jedna je rekla:
— Roditelji su roditelji.
Odgovorio sam joj:
— Upravo zato sam od njih očekivao da ne opravdavaju nasilje nad trudnom ženom.
Nakon toga pozivi su prestali.
Sanja je preko svojih roditelja vratila sav uzeti novac.
Nikolina nije željela podnositi kaznenu prijavu za krađu, ali je inzistirala da zadrži snimku i liječničku dokumentaciju.
Za šamar je također ostao medicinski zapis.
— Ne želim osvetu — rekla mi je. — Samo ne želim da jednog dana netko kaže da se ništa nije dogodilo.
Razumio sam.
Vedran i Sanja su se nekoliko mjeseci kasnije razišli.
Nikad nisam pitao je li on zbog toga bio sretan.
Ali našao je posao, unajmio malu garsonijeru i prvi put počeo sam plaćati svoje račune.
Jednog dana došao je pred naša vrata.
U ruci je imao paket pelena i malu vrećicu.
— Smijem ući?
Pogledao sam Nikolinu.
Ona je kimnula.
Vedran je prišao i spustio vrećicu na stol.
Unutra je bila dječja dekica.
— Ja sam bio idiot — rekao je.
Nikolina ga je pogledala.
— Bio si.
Spustio je glavu.
— Oprosti što sam prvo pitao što si ti napravila, umjesto da pitam zašto te netko udario.
Nikolina nije odmah odgovorila.
— Ne mogu zaboraviti.
— Znam.
— Ali mogu prihvatiti ispriku.
Toliko je dobio.
I to je bilo dovoljno.
Naša kći rodila se početkom proljeća.
Zdrava.
Kad sam je prvi put držao u rukama, pogledao sam Nikolinu.
Na obrazu više nije bilo ni traga onom udarcu.
Ali meni je taj prizor ostao urezan.
Ne kao trenutak kad sam izbacio obitelj iz kuće.
Nego kao trenutak kad sam konačno shvatio što riječ obitelj zapravo znači.
Nije obitelj onaj kome moraš sve oprostiti samo zato što dijelite prezime.
Obitelj je osoba koju ne ostaviš samu na podu dok svi drugi objašnjavaju zašto je trebala šutjeti.
