Na bolji svijet je preselila Kada Ramić iz Sućeske. Kadi Ramić su u ratu i tokom genocida ubijena četiri sina Sabit, Dževad, Džemo i Mehmedalija.
Kada je živjela od uspomena na svoje sinove, svaki dan gledala je staze po kojima su se oni kao djeca igrali.
– Živim da se sjećam, oplakujem i uzdišem. Ne znam ni kako je insan živ nakon svega. Živi se jer se mora. Sabit je poginuo u toku rata, a Dževad, Džemo i Mehmedalija nikad nisu došli iako sam se nadala da će makar jedan doći. Našli smo ih, i ukopani su njih trojica u Potočarima. Sanjam ih često, učim im Fatihu, Jasin. Nisam ja jedina koja je izgubila sinove, mnoge su majke izgubile sinove. Svakom je njegova bol najteža, svakog njegova rana najviše boli – pričala je.
