Prije ulaza u operacionu salu ugledao je oca od ovog bolesnika kako hoda tamo-vamo hodnikom ispred sale. Vidio je da ljut i čim je otac njega vidio počeo se derati na njega i ružiti ga zašto kasni.
“Zar ne razumiješ da je život mog sina u opasnosti ?” “Zar nemaš osjećaja odgovornosti ?”
Doktor se nasmiješi i reče: “Izvini nisam bio u bolnici i došao sam odmah čim sam dobio poziv, smiri se i daj mi da odradim svoj posao i uzdaj se na Allaha.”
-“Hoćeš da se smirim? Koliko si bezosjećajan… da je život tvoga sina u pitanju ti bi se smirio ? Šta ćeš raditi ako umre tvoj sin”
Doktor se nasmija i reče “Reći ću kako je rekao Allah subhanehu we te ala – ‘One koji, kada ih kakva nevolja zadesi, samo kažu:’ Mi smo Allahovi i mi ćemo se njemu vratiti!’ (prevod značenja 2:156)”’
Dalje nastavi doktor: “Brate moj doktor ne može da produži život niti da ga skrati. Allah je taj koji da je život i smrt, a na nama je da se trudimo, tvoj sin je u teškoj situaciji, a ako mu se šta desi, reci ono što sam ja proučio u ajetu. Boj se Allaha i idi u mesdžid klanjaj i dovi Allahu da ti spasi sina.
Otac odgovori: “Lahko je tebi, nisi ti u pitanju!” Doktor uđe u salu i poče operirati. Nakon nekoliko sati doktor izađe i reče čovjeku: “Hvala Allahu operacija je uspješno prošla, izvini, ali ja žurim, neka ti sestra kaže ostale detalje.”Otac je pokušavao da pita doktora nekoliko pitanja, ali je ovaj žurio i nije odgovorio.
Poslije nekoliko minuta izađe sestra i upitaše je kakav je ovo oholi doktor, nije htio odgovoriti.
Sestra poče plakati i reče: “Doktorov sin je preselio jučer, a on je pripremao za njega njegov ukop, ali smo ga mi nazvali pa je odmah došao, zato što nemamo drugog hirurga sem njega i sad je žurio da stigne na dženazu svoga sina. On je zaboravio svoju tugu da bi spasio tvoga sina.”