Tugovanje za petogodišnjim sinom Rinasom: Djeca žrtve rata na Kosovu

Vojska Jugoslavije (VJ) je 6. aprila opkolila Mojstir, selo u kom je pre rata živelo i albansko i srpsko stanovništvo, i granatirala kuće u kojima su bili okupljeni Albanci koji su ostali.

„Kada je prva granata eksplodirala, moj svekar je na licu mesta ubijen. Druga granata je pogodila mene i ostale. Videla sam kako Rinasov stomak eksplodira”, priča Musaj za BIRN, u njenoj kući u Mojstiru.

„Rekala sam svojoj jetrvi da pokupi drugu decu i da pokuša da pobegne preko planine. Odlučila sam da umrem zajedno sa svojim sinom”, rekla nam je on.

Pošto su muškarci već pobegli na planinu, vojnici su opkolili ranjene žene i decu koji nisu uspeli da napuste selo.

„Rinas je samo vrištao: ‘Mama, mnogo boli’. Govorila sam da će proći. Pokušala sam da ga uzmem u naručje, ali granate su ga teško ranile, kao i našu dvadesetogodišnju komšinicu Ganimete”, priseća se Musaj.

Pokušala je da se iskrade sa sinom kako bi došla do podnožja planine, ali nije uspela.

Vojnici su stegnuli obruč i nastavili s granatiranjem „iz svih pravaca”, dodala je ona.

Ne seća se jasno koliko je puta, u noći između 6. i 7. aprila, izgubila svest i budila se u agoniji ali se seća da joj je sin plakao i dozivao nju i oca da im kaže da više ne vidi.

„Posle nekog vremena je ućutao”, rekla je ona.

Ujutro su vojnici uzeli tela troje poginulih – Rinasa, njenog svekra i njenu komšinicu – i stavili ih u jednu kuću, a zatim su napustili selo pod kontrolom policajaca i četiri naoružana meštana srpske nacionalnosti, koji su se pridružili policiji.

„Jedan od naših komšija Srba, Obrad Bajnović, došao je popodne i odveo me u svoju kuću. Njegova supruga i majka su pokušale da mi previju rane na nozi i na ramenu. Bili su budni čitavu noć, brinući se o meni”, naglasija je Musaj.

Sledećeg dana, policija je ušla u kuću Bajinovića, u kojoj je bila i ona.

„Dva policajca vikala su na Obrada, pitajući ga zašto je pružio utočište jednoj Albanki. U trenutku kada je jedan od njih pucao na mene, on je (Obrad Bajnović) zgrabio pištolj i metci su pogodili zid sobe. Rupe su još tamo”, naglasila je ona.


Fotografija Rinasa koju čuva Lumnije Musaj.

„Bio je kao rastrgana lutka”

Musaj je videla kada je policija uzela mrtva tela njenog sina, svekra i komšinice. Molila je policajce da ih ne odvode.

„Nakon što sam ih nekoliko puta zamolila, rekli su mi da će ih ostaviti ako ih mogu sahraniti u roku od sat vremena“, naglašava ona.

Dve decenije kasnije, Musaj, koja danas ima 48 godina, priča kako je bilo sunčano aprilsko jutro kada je poslednji put uzela ruku svog mrtvog sina.

„Bio je poput rastrgane lutke, zgužvane, krv se skorila na njegovom telu I njegovoj odeći”, prisetila se ona.

Ona i još dve žene bile su prisiljene da zakopaju tri tela u njeno dvorište.

„Druge dve žene su jedva napravile plitku jamu i prekrile tela više granama i lišćem nego zemljom. Policija je stajala tu, i brojala minute“, rekla je ona.

Musaj nije mogla da napusti selo narednih šest dana da se pridružiti svom suprugu deci na planini, dok se policija nije povukla.

„Sahranila sam sina i mislila sam da moj suprug i drugo troje dece nisu mogli preživeti. Htela sam da policajcu ubiju i mene“, priča ona.

Kada je policija napustila selo, njen suprug i još pet drugih komšija došli su da odvedu preostale žene u planine.

U naredna tri dana, probijali su se teškim putem preko neravnog terena do Crne Gore i bezbedne teritorije. Bili se jedni od nad milion Albanaca koji su tokom rata raseljeni iz svojih domova; mnogi su završili u izbegličkim kampovima u susednim zemljama kao što su Albanija i Makedonija, gde su ostali sve do završetka rata u julu 1999. godine.


Lumnije Musaj. Foto: BIRN.

Grob u dvorištu

Rupa u Musajovoj levoj nozi svedoči o četiri hirurške intervencije koje je imala nakon rata, u pokušaju da se izbegne amputacija.

Kada se konačno u julu vratila u svoje selo, njena kuća je potpuno bila uništena. Tri tela koja su bila zakopana u njenom dvorištu bila su tamo i narednih šest meseci, dok ih nije ekshumirao tim stručnjaka iz Haškog tribunala.

„Najžalosnije je imati grob svog deteta u dvorištu. Čini se da vas svaki dan vuče u njemu”, rekla je ona.

Vojna kampanja NATO-a je na kraju prisilila Miloševićeve snage da se povuku sa Kosova, a rat se završio u julu 1999. godine.

Porodica Musaj je Rinasovo ime održala živim, dajući ovo isto ime svom sinu koji se rodio dve godine kasnije. Da je bio živ, Rinas bi 20. avgusta ove godine navršio 25 godina.

„Rođendani su najteži trenuci, mnogo bolniji od godišnjice smrti. Vrlo je teško kada gledam njegove vršnjake”, ističe Musaj.

Iako je od tada prošlo dvadeset godina, niko do sada nije osuđen za ova ubistva. Pravda se čini nedostižnom, a bes je i dalje živ.

„Kada vidite svoje dete rastrgano, teško je pronaći nešto što će ugasiti taj val ljutnje“, objašnjava ona.

Pred njihovom kućom, njena porodica je postavila spomenik sa fotografijama njenog sina i svekra, uz spomenik komšinice koja je takođe ubijena.

Pored ugravirane slike malog dečaka, stoji jedno jednostavno, dirljivo pitanje: „Šta ti je mali Rinas učinio da ga odvojiš od njegovih igračaka?”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.