Deda Luka je bio duša od čoveka, jedan od onih starih, poštenih seljaka koje više ne prave. Njegov jedini i najbolji prijatelj u starosti bio je pas Žuća. Žuća nije bio neki rasni pas sa pedigreom i papirima; bio je običan seoski mešanac, žut, čupav i veran do groba. Deset godina su delili i koru hleba i hladne zime u trošnoj kući podno planine. Kada je deda Luka iznenada umro u snu, Žuća je tri dana i tri noći ležao pored njegovog praznog kreveta i zavijao tako tužno i tiho da je celo selo plakalo slušajući ga.
Međutim, Lukin sin Dejan nije imao srce svog oca. Dejan je bio moderan, gradski čovek, uvek u žurbi, nervozan i opterećen novcem i statusom. Došao je na sahranu sa ženom i šestomesečnom bebom, ali je više gledao u sat i telefon nego u očev sanduk. Čim je sahrana završena i gosti otišli, Dejan je počeo da “čisti” imanje kako bi ga što pre prodao. Prvi na udaru bio je Žuća. Pas je cvileo, tražeći utehu kod Dejana jer je mirisao na Luku, ali Dejan ga je gurnuo nogom. “Sklanjaj tu džukelu od mene!” vikao je Dejan, brišući pantalone. “Linja se, smrdi na stoku, puno je buva, a dete mi je tu u kolicima. Neću da ga vidim u mom dvorištu!” Njegova žena je dodala, mršteći se: “Izbaci to, Dejane, ko zna kakve bolesti nosi, neću da mi prilazi detetu.”
Sutradan rano ujutru, Dejan je smislio plan. Pozvao je Žuću da uđe u auto. Pas, naivan i veran, misleći da ide negde sa “svojima”, veselo je mahnuo repom i uskočio u gepek. Dejan je vozio dugo, sve dublje i dublje u planinu, daleko od sela, asfalta i ljudi. Stao je na jednom proširenju u gustoj šumi, više od 20 kilometara od kuće. Otvorio je gepek i grubo izvukao psa za ogrlicu. “Ajde, izlazi! Ovde ti je dom sad. Lovi zečeve, snađi se, radi šta hoćeš, samo se ne vraćaj!” rekao je hladno, bez trunke griže savesti. Seo je u kola i dao gas. U retrovizoru je video Žuću kako trči za autom, lajući i ne shvatajući zašto ga ostavljaju samog u divljini. Dejan je pojačao muziku da ne čuje lavež i vratio se kući zadovoljan. “Rešili smo se problema,” rekao je ženi kad je stigao.
Prošla su tri dana. Leto je bilo pakleno vruće, asfalt se topio. Dejan je uživao u “čistom” dvorištu, pio hladno pivo i pravio roštilj. Beba je spavala u kolicima ispod stare lipe, u debelom hladu, zaštićena mrežicom. Sve je delovalo savršeno mirno. A onda, na kapiji se pojavila senka. Bio je to Žuća. Ali ne onaj Žuća od pre tri dana. Ovaj pas je bio kost i koža. Šape su mu bile krvave, oguljene do mesa od oštrog kamenja koje je prešao. Jezik mu je visio, oči su bile mutne od žeđi. Prepešačio je planine, prešao reke i kamenjare, vođen samo onim nevidljivim kompasom ljubavi prema kući koja ga je odbacila.
Kada ga je Dejan ugledao na kapiji, umesto sažaljenja ili divljenja, osetio je nekontrolisan bes. Krv mu je udarila u glavu. “Opet ti?! Zar nisi crkao?!” zaurlao je Dejan, bacivši limenku piva o zid. “Jel moguće da si se vratio?! E, sad ćeš da vidiš! Sad je kraj!” Zgrabio je veliku, tešku drvenu motku kojom su podupirali grane šljive. Bio je rešen da završi ono što je šuma trebala da uradi. “Sad ću da ti presudim! Ima da te nema!” vikao je Dejan i potrčao ka psu kao ludak.
Žuća nije bežao. Nije se čak ni pomerio da izbegne udarac. Stajao je pored dečijih kolica, drhteći na nogama od umora. Glava mu je bila spuštena do zemlje, a u ustima je čvrsto držao nešto dugačko, šareno i beživotno. Dejan je zamahnuo motkom iz sve snage, spreman da udari psa pravo u glavu i ubije ga na mestu. Ali, ruka mu se zaledila u vazduhu. Žuća je otvorio usta i pred Dejanove noge, u prašinu, ispustio to što je držao.
Bila je to ogromna, debela šarka. Jedna od najotrovnijih zmija na ovim prostorima. Glava zmije bila je potpuno smrskana, pregrižena snažnim ugrizom. Telo joj se još uvek blago trzalo u prašini, tik uz točak dečijih kolica. Žuća je tiho zacvileo, noge su mu popustile i on se srušio na zemlju. Na njegovom vratu, ispod prljavog i krvavog krzna, video se veliki, ljubičasti otok – mesto gde ga je zmija ujela dok je branio bebu.
Dejan je stajao kao kip. Vreme je stalo. Pogledao je u kolica – beba je mirno spavala, ne znajući da je smrt gmizala ka njoj kroz travu i da ju je zaustavio onaj kojeg je njen otac osudio na laganu smrt u šumi. Zatim je pogledao u Žuću. Pas je disao plitko, boreći se za vazduh, dok mu je otrov polako ulazio u krvotok.
Motka je ispala iz Dejanovih ruku uz tup udarac. Taj zvuk je razbio tišinu, ali je razbio i Dejanov ego u paramparčad. Kolena su mu klecnula. Pao je u prašinu, pravo pored psa, ne mareći za svoje skupe pantalone. “Žućo…” prošaputao je Dejan, a glas mu je pukao kao staklo. “Šta sam ti uradio… O Bože, šta sam ti uradio…” Žuća je, poslednjim atomom snage, podigao glavu i liznuo Dejanovu ruku. U tim mutnim očima nije bilo mržnje. Nije bilo optužbe. Bila je samo briga. Kao da pita: “Jel dete dobro? Jesam li bio dobar pas?”
Tog trenutka, Dejan je zaurlao kao ranjena zver: “Ženo! Pali auto! Brzo! Umire!” Podigao je Žuću u naručje. Pas je bio težak, prljav od blata i krvi, ali Dejanu to više nije bilo važno. Stavio ga je na zadnje sedište svog novog auta, na ona ista sedišta koja je do juče čuvao od trunke prašine. Sada je on grlio tu “džukelu”, dok je žena vozila ka gradu. “Izdrži, druže. Molim te, izdrži. Ne smeš da umreš,” plakao je Dejan, ljubeći psa u krvavu glavu. “Oprosti mi što sam skot. Oprosti mi što sam čovek, a ti anđeo.”
Stigli su kod veterinara u poslednjem trenutku. Borba za Žućin život trajala je celu noć. Otrov je bio jak, telo iscrpljeno od gladi i puta, ali Žućino srce je bilo veće od planine. Dejan nije hteo da ide kući. Tri dana i tri noći spavao je u čekaonici, na neudobnoj stolici, ulazeći svakih sat vremena da drži psa za šapu.
Kada se četvrtog dana Žuća probudio, podigao glavu i slabašno zavrteo repom, Dejan je zaplakao od sreće glasnije nego kad mu se sin rodio.
Danas, Žuća više ne spava u dvorištu. Nema više lanca, nema više hladne kućice. Žuća ima svoje mesto u dnevnoj sobi, na najmekšem tepihu, odmah pored kamina. Dejanov sin, koji sada ima pet godina, ne može da zaspije ako Žuća nije pored kreveta da ga čuva. A Dejan? Dejan je postao drugi čovek. Svakog dana, kad dođe s posla umoran i nervozan, prvo poljubi ženu i sina, a onda legne na pod pored Žuće, zagrli ga i šapne mu: “Hvala ti što si me naučio šta znači biti čovek, pseto moje.” Selo više ne priča o Dejanu kao o onom arogantnom sinu koji je prodao očevinu. Pričaju o čoveku koji je naučio lekciju od psa – da se vernost ne baca kao smeće, jer se ona uvek vrati da ti spasi život kad se najmanje nadaš.
preuzeto
