“Postoje tri velike strasti – alkohol, kocka i vlast. Od prve dve se nekako može izlečiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok… Svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na plamen sveće”, pisao je Meša Selimović o vlastoljublju.
Takav doživljaj vlasti je tipičan za društva kao što su balkanska, u kojima se politika ne tretira kao racionalna delatnost u cilju ostvarivanje opšteg dobra, već mesijanski, kao sudbina, kao arena za bespoštednu borbu i ostvarivanje ličnih interesa.
Protesti u Albaniji, Srbiji i Crnoj Gori pokazuju da su građani nezadovoljni i umorni od takve politike koja se, navodno, vodi u njihovo ime i za njihovo dobro, a u stvarnosti zanemaruje njihove interese.
Naročito je karakterističan primer Crne Gore koju potresaju afere pa građani zasićeni političarima na vlasti, ali i u opoziciji, nastoje sami da se izbore za suštinske promene.
Okidač za pomenute demonstracije je slučaj “Koverat”, tačnije snimak koji je objavio biznismen Duško Knežević, nekada blizak vlastima, na kome se vidi kako bivšem gradonačelniku Podgorice Slavoljubu Stijepoviću, uoči izbora 2016. predaje kovertu sa, kako tvrdi, 97.500 eura.
Knežević je pronašao utočište u Londonu pred istragom crnogorskog tužilaštva u aferi “Atlas”, u kojoj je optužen za različite pronevere.
Ovaj kontroverzni biznismen tvrdi da je finansirao vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS) i Đukanovića lično milionima evra. Opozicija i različite nevladine organizacije su godinama ukazivali na zloupotrebe, ali koje nisu mogli dokazati.
Sada po prvi put “insajder” iznosi “prljav veš” sa dvora, čega se autoritarni lideri najviše plaše.
Inače, pomenuti snimak je objavljen 11. januara, na isti dan pre 30 godina kada su Đukanović i ostali mladi komunistički kadrovi došli na vlast u takozvanoj “Antibirokratskoj revoluciji” srušivši na ulici staru komunističku garnituru. Tada je nastao slogan: “Godine počinju januarom”. Tri decenije kasnije, Đukanović se suočava sa verovatno najvećim izazovom u svojoj vladavini – takođe sa ulice.
Đukanović, vladar sa najdužim stažom u Evropi
Crna Gora je evropski rekorder po dužini staža njenog lidera Mila Đukanovića – 30 godina na vlasti. Za nekoliko godina bi mogao da prestigne i Tita ukoliko prebrodi najnovija iskušenja. Istovremeno, Crna Gora je jedina postkomunistička zemlja u kojoj nije došlo do diskontinuiteta sa prethodnim, jednopartijskim sistemom.
Naime, Đukanovićev DPS je naslednik Saveza komunista. Njeni sledbenici kažu da su se suštinski promenile okolnosti, tačnije da je uveden višepartijski sistem te da ona opstaje na vlasti zahvaljujući podršci građana. Međutim, na Balkanu je u političkoj praksi još uvek aktuelna krilatica Nikole Pašića da onaj ko organizuje izbore, taj ih i dobija. To naročito važi za Crnu Goru u kojoj opozicija nije uspela da ugrozi vlast koja kontroliše sve poluge moći.
Zato Đukanović, kao i Aleksandar Vučić, poručuje opoziciji – pobedite na izborima – jer znaju da nema šansi. Tako legitimišu svoju vlast u društvu formalne, izborne demokratije, ali suštinski nereformisanom, u kome se odlučuje iz jednog centra, bolje rečeno jedan čovek, kao i u komunističko vreme. Zbog toga se postavlja pitanje da li uopšte može doći do promene na izborima.
Đukanović je pokazivao svih ovih godina izuzetan, na Balkanu nenadmašan politički refleks, osećaj za trenutak, odnosno sposobnost da pravovremeno reaguje i prilagodi svoju politiku, pa čak i da je dijametralno promeni a da to ne izgleda protivrečno, nego kao prirodni sled poteza, predstavljajući ih kao državnički dalekovide u interesu Crne Gore. Time je sticao ogromnu podršku birača i cementirao svoju vlast.
Vešto je kormilario između veoma oštrih balkanskih političkih hridi i nakon svakog zaokreta izlazio je jači. Sve mu je išlo u prilog, ili bolje rečeno sam je stvarao prilike. Najpre podrškom a posle distanciranjem od Miloševića; balansiranjem 1990-ih između unitarista i pristalica secesije Crne Gore; kada je 1992. optuživao Liberalni savez sa separatizam i 14 godina kasnije preuzeo od njih barjak obnove crnogorske državnosti; otvaranjem Crne Gore za ruske investicije a posle postao glavna brana uticaju Moskve u zemlji.
Iako naslednica Saveza komunista, Đukanović je uspeo da njegov DPS deluje modernije od političkih protivnika, pre svega prosrpske opozicije.
Neprikosnovena moć u zemlji mu je garantovala da ga međunarodni partneri, pre svega zapadni, tretiraju kao nezaobilazni faktor ne samo u Crnoj Gori već i u regiji. Istovremeno, ta percepcija međunarodne zajednice Đukanovića kao nezaobilaznog faktora stabilnosti, pomagala mu je da dodatno učvrsti vlast u zemlji.
Nisu mu naškodile ni istrage italijanskih tužilaca za šverc cigareta, niti mnoge druge optužbe o sumnjivim poslovima, dok je u susednoj Hrvatskoj premijer Ivo Sanader završio u zatvoru zbog raznih malverzacija. Uzalud se tih godina govorilo da će se “sanaderizacija” ubrzo proširiti i na Crnu Goru.
Video je leđa mnogima koji su želeli da ga politički uklone, pre svega Slobodanu Miloševiću, zatim nekadašnjem saborcu Momiru Bulatoviću. Još jedan saveznik sa početka karijere Svetozar Marović, potražio je utočište u Beogradu nakon presude za finansijske malverzacije.
“Đukanović je bio veštiji i manje ideološki obojen od većine političara u regionu, što mu dozvoljava da preoblikuje svoju agendu i politiku u skladu sa preovladavajućim trendom”, kazao je za RSE Florijan Biber (Florian Bieber), stručnjak za Balkan sa Univerziteta u Grazu.
Kritičari tvrde da je političar bez ideologije, odnosno da mu je jedina ideologija – vlast. Odnosno, da je moderni prototip Makijavelijevog “Vladaoca”.
“Krupne figure i sa uvek prisutnom pratnjom ‘dvorjana’, on takođe nastupa kao jedan od kneževa-vladika koji su vekovima vladali Crnom Gorom pre nego što je apsorbovana u Jugoslaviju nakon Prvog svetskog rata”, ističe Dimitar Bećev sa Univerziteta Severna Karolina.
“Crna Gora inače voli gospodare i takav nam je mentalitetski sklop”, kazao je za RSE Blagota Mitrić, penzionisani profesor prava.
Međutim, koliko god ga doživljavaju kao oca nacije, naročito nakon obnove crnogorske državnosti 2006, toliko i deli zemlju, jer je dosta i onih koji ga kritikuju. Nema ravnodušnih prema njemu tako da nije kohezivni faktor crnogorskog društva.
‘Mladi, pametni, lepi, u džemperima’
Đukanović i njegovi tadašnji saborci Momir Bulatović, Svetozar Marović i ostali “mladi lavovi”, kako su iz zvali, došli su na vlast na talasu nezadovoljstva građana tadašnjom učmalom komunističkom strukturom.
Deset godina kasnije, u intervjuu ovom autoru, u serijalu “Raspad Jugoslavije”, Đukanović je kazao da te, 1989. godine, da nije pretpostavljao da manipulacija narodom može poprimiti takve razmere, već da je sa simpatijama gledao na pokušaje da se na bilo koji način unese neka novina u tadašnji okoštali sistem.
“U tom trenutku se pojavljuje gospodin Milošević koji se razlikuje od ostalih u političkom životu Jugoslavije, ako ni po čemu drugom, a ono po potpuno novoj retorici. To je nešto što je tada plijenilo simpatije velikog broja ljudi, bez obzira što bi danas svi željeli da se na neki način odreknu suodgovornosti za tadašnju podršku takvom Miloševićevom naporu. Ja to, naravno, ne želim da činim. Moram da sasvim otvoreno kažem da je Milošević tada bio čovjek koji je obećavao tu očekivanu novost na jugoslovenskoj sceni, odnosno dugo očekivane reforme”, kazao je Đukanović za RSE u jesen 1999.
Tu podršku tadašnjem neprikosnovenom srpskom lideru Đukanović je iskazao mnogo eksplicitnije u intervjuu “Ilustrovanoj politici” na početku 1990-ih.
“Slobodan Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada. Ponosan sam da u ovim istorijskim trenutcima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije.”
