Ester Vojcicki, novinarka i profesorka, smatra da je jedan od razloga zbog kojih su njene tri ćerke postale izuzetno uspešne upravo to što ih nije odgajala na ovaj način. Umesto potpune kontrole i rešavanja njihovih problema, učila ih je da što ranije preuzmu odgovornost za sebe.
“Kada sam bila mlada majka, imala sam mnogo pravila zbog kojih me drugi roditelji često nisu voleli. Ali jedno je bilo važnije od svih ostalih: nikada ne radi za dete ono što ono može samo da uradi.
Ispostavilo se da je taj pristup bio pravi. Sve tri moje ćerke izrasle su u izuzetno uspešne žene. Suzan je postala direktorka YouTubea, Dženet doktorka medicine, a En suosnivačica i direktorka kompanije 23andMe. Sve su uspele u veoma konkurentnim profesijama u kojima muškarci i dalje dominiraju”, piše Ester u kolumni za MakeIt, prenosi “Nova.rs”.
Roditelji moraju da prestanu da “uvijaju decu u vatu”
Što više verujete svojoj deci i dopuštate im da samostalno rade stvari, to će ona biti sigurnija u sebe i sposobnija za život.
Naravno, to ne znači da decu treba odmah prepustiti svemu samoj. Ključ je u postepenom učenju kroz vođenu praksu.
Princip je jednostavan: “Prvo ja pokažem, zatim radimo zajedno, pa onda radiš sam.”
Takav pristup može da se primeni na bezbroj svakodnevnih situacija.
Na primer, deca mogu sama da naviju alarm za buđenje. Možete im dozvoliti da biraju odeću koju će obući, uključiti ih u pripremu obroka tako što će mešati smesu za palačinke, čistiti svoju kutiju za užinu ili postavljati sto.
Kada spremaju ranac za školu, neka sama prođu kroz spisak stvari koje im tog dana trebaju. Umesto da im roditelji organizuju svaki slobodan trenutak, mogu sama da smišljaju planove za vikend ili aktivnosti posle škole.
Čak i kod domaćih zadataka roditelji često prave veliku grešku. Sasvim je u redu da dete ne uradi sve savršeno. Greške su deo procesa učenja.
Kućni poslovi su posebno važni
Vojcicki smatra da deca kroz svakodnevne obaveze mogu da nauče mnogo više od samog obavljanja kućnih poslova.
“U našoj kući pranje sudova bilo je obavezno. Sve tri moje ćerke stajale su na maloj stolici pored sudopere i prale sudove posle večere.”
Kada bi išle u kupovinu, od njih je tražila da same uzmu kilogram jabuka. Morale su da izaberu dobre plodove, jer ih je prethodno naučila kako da to urade, a zatim i da ih izmere na vagi.
Ako bi premašile budžet za kupovinu, zajedno bi odlučivale šta će vratiti na policu.
Na ovaj način deca ne uče samo kako da obave određeni zadatak, već i kako da donose odluke, razmišljaju o posledicama i rešavaju probleme.
Ne očekujte savršenstvo
Od svojih ćerki Vojcicki je očekivala da svakog jutra nameste krevet.
“Iskreno, dečji krevet često izgleda kao da neko još spava u njemu. Ali nisam pravila dramu oko toga. Važno mi je bilo da same urade zadatak.”
Pravo savladavanje neke veštine, smatra ona, znači ponavljati je onoliko puta koliko je potrebno da bi se uradila kako treba.
To je naučila i tokom rada kao profesorka pisanja. Osamdesetih i devedesetih godina važilo je mišljenje da je dobar profesor onaj kod kog mnogo učenika pada. Međutim, ona je primećivala da učenici koji dobiju lošu ocenu na prvom radu često potpuno izgube motivaciju jer osećaju da više ne mogu da sustignu ostale.
Zato im je dopuštala da svoj rad popravljaju koliko god puta žele.
Ocena se nije zasnivala na prvom pokušaju, već na konačnom rezultatu. Kada je došlo vreme za testiranja, njeni učenici bili su među najboljima na državnim ispitima.
“Želela sam da nagradim trud, upornost i proces učenja, a ne savršenstvo iz prvog pokušaja.”
Deca su mnogo sposobnija nego što mislimo
Vojcicki naglašava da samostalnost ne znači da dete treba ostaviti bez nadzora ili terati da radi nešto što ne razume ili ne može da izvede.
Nije poenta ni da dete samo ide kroz opasan kraj ili da se igra na mestu koje nije bezbedno.
Poenta je da decu postepeno naučimo kako da se nose sa životom i problemima koje on donosi.
Jedna od najvažnijih lekcija koje je prenela svojim ćerkama bila je da ne mogu da kontrolišu sve što im se događa, ali mogu da kontrolišu način na koji će reagovati.
Kada deci verujete dovoljno da sama donose odluke, ona postaju sigurnija u sebe, samostalnija i hrabrija.
A kada jednom steknu taj osećaj, granice onoga što mogu da postignu gotovo da ne postoje, zaključuje Vojcicki.
izvor ona.rs
