Tein prvi plan bio je jednostavan.
Vedrana je sljedeće nedjelje organizirala obiteljski ručak.
Na sredinu stola stavila je veliki pladanj pečenja, krumpira i povrća. Čim bih posegnula prema nečemu, ona bi baš taj komad uzela svojim priborom i stavila ga sebi.
Prvi put sam pomislila da je slučajnost.
Drugi put sam pogledala Bornu.
Treći put Davor je prestao žvakati.
Vedrana je zadovoljno rekla:
„Petra, moraš biti malo brža. U životu ti nitko neće sve servirati.“
Shvatila sam.
Dobro.
Na stolu je bio veliki okretni poslužavnik koji smo koristili kada bi došlo više ljudi.
Čim je Vedrana ponovno pružila ruku prema komadu mesa koji sam htjela uzeti, lagano sam zakrenula pladanj.
Komad je došao meni.
Pred nju je stigla zdjela zelene salate.
Ponovno je posegnula.
Ja sam ponovno okrenula.
Pred njom kiseli krastavci.
Treći put.
Kruh.
Četvrti.
Prazna zdjelica za umak.
Borna je već gledao u stol jer mu se tresu ramena.
Vedrana je procijedila:
„Prestani okretati to.“
„Ali mama, rekli ste da moram biti brža.“
Davor se nakašljao.
„Logično.“
Vedrana ga je pogodila pogledom.
Poslije ručka zaključala se u sobu.
Navečer sam slučajno vidjela poruku na ekranu njezina mobitela.
Tea: „Nije uspjelo? Nema veze. Imam nešto bolje.“
Sljedeća ideja bila je da me Vedrana iscrpljuje beskrajnim predavanjima.
Kako se slažu ručnici.
Kako se pere kupaonica.
Kako supruga mora razgovarati sa svekrvom.
Kako „današnje žene više ništa ne znaju“.
Prvih dvadeset minuta pristojno sam slušala.
Četrdesetu minutu već sam mogla recitirati njezine rečenice.
Sat vremena poslije Vedrana je još govorila.
„I još jedna stvar…“
Uključila sam televizor.
Na glazbenom programu krenula je stara domaća pjesma.
Počela sam pjevati.
Vedrana je povisila glas.
Ja sam pjevala glasnije.
„Petra, razgovaram s tobom!“
Promijenila sam pjesmu.
„Ne možeš me ignorirati!“
Uzela sam daljinski kao mikrofon.
Borna je ušao u dnevnu sobu baš kad sam pjevala refren, a Vedrana pokušavala objasniti kako se pravilno slažu kuhinjske krpe.
Stajao je nekoliko sekundi.
„Što se događa?“
Davor je odgovorio iz fotelje:
„Tvoja žena ima koncert, tvoja majka podcast.“
Vedrana se okrenula prema njemu.
„Davor!“
„Što? Obje govorite bez pauze.“
Te večeri Tea je dobila još jedan poziv.
„Ne djeluje.“
Nisam trebala prisluškivati. Vedrana je govorila toliko glasno da ju je čuo pola stana.
Tea nije odustajala.
„Onda je umorite. Svaki dan inzistirajte na dugoj šetnji. Recite da obitelj mora provoditi vrijeme zajedno.“
Tako je sljedeće subote u sedam ujutro Vedrana pokucala na vrata spavaće sobe.
„Ustajanje. Idemo pješice do tržnice.“
Pogledala sam kroz prozor.
„Pješice?“
„Da. Nije daleko.“
Borna je promrmljao iz jastuka:
„Za nju nije. Ona ima misiju.“
Odjenula sam se.
Vedrana je bila oduševljena sve dok nismo izašle ispred zgrade.
Tamo je stajao moj auto.
Otključala sam ga.
„Ulazite.“
„Rekla sam pješice.“
„Vi slobodno. Vidimo se tamo.“
Sjela sam, odvezla se do tržnice, kupila što mi je trebalo, popila kavu i vratila se kući.
Četrdesetak minuta poslije Vedrana je ušla zadihana.
Na kauču je sjedio Davor.
„Gdje si bila?“
„U šetnji.“
„A Petra?“
Pokazao je prema kuhinji.
„Vratila se prije pola sata.“
Vedrana je nekoliko sekundi samo gledala u mene.
Ja sam joj pružila vrećicu.
„Kupila sam vam jagode.“
Nije ih uzela.
Tea je potom zaključila da Vedrana mora pokazati koliko je „vitalnija“ od mene.
U kvartu je djelovalo kulturno-umjetničko društvo koje je imalo rekreativnu folklornu grupu za odrasle.
Vedrana se prijavila.
Prvih dana vratila bi se kući s osmijehom.
„Vidiš, Petra? Godine su samo broj.“
„Naravno.“
„Treba se kretati.“
„Slažem se.“
„Ti samo sjediš.“
„Ne baš.“
Tjedan dana poslije kupila sam rabljeni električni romobil od kolegice s posla.
Kad je folklorna grupa vježbala na asfaltiranom igralištu iza doma kulture, ja sam došla po Vedranu.
Na romobilu.
Vedrana je plesala u krugu s još desetak žena.
Kad me ugledala, lice joj se promijenilo.
Mahala sam joj.
„Mama!“
Ignorirala me.
Napravila sam jedan krug oko igrališta.
„Mama, gotovi ste?“
Jedna od žena počela se smijati.
„Vedrana, snaha te došla pokupiti.“
„Vidim.“
Napravila sam još jedan krug.
„Polako, Petra!“
„Vježbam ravnotežu!“
Treći krug.
Četvrti.
Vedrana je potpuno izgubila koncentraciju na korake.
Voditeljica grupe zaustavila je glazbu.
„Vedrana, lijevo pa desno.“
„Znam!“
„Ideš desno pa desno.“
„Zbog nje!“
Pokazala je na mene.
Svi su me pogledali.
Ja sam stajala na romobilu, potpuno nevina.
„Samo čekam.“
Kad smo se vratile kući, Vedrana je rekla Borni:
„Tvoja žena me namjerno provocira.“
Borna je skinuo jaknu.
„Jesi li ti možda namjerno krenula provocirati nju?“
„Ja sam tvoja majka.“
„Znam. Zato te pitam.“
Nije joj se svidio odgovor.
Tea je, međutim, bila sve upornija.
Slala je poruke.
„Nemoj popustiti.“
„Mora shvatiti tko je glavni.“
„Borna će prije ili kasnije vidjeti kakva je.“
Jednog dana Davor je slučajno vidio nekoliko poruka dok je Vedranin mobitel bio na stolu.
Navečer me pozvao na balkon.
„Znaš za Teu?“
„Znam.“
„Borna?“
„I on sumnja.“
Davor je uzdahnuo.
„Vedrana je tvrdoglava, ali nije zla. Kad joj netko pogodi ponos, izgubi osjećaj za mjeru.“
„Neću joj ništa napraviti.“
„Znam. Problem je što će ona nešto napraviti sama sebi.“
Bio je proročanski precizan.
Teina sljedeća ideja bila je „dokazati“ da je Vedrana sposobnija, spretnija i hrabrija od mene.
Taj vikend išli smo svi zajedno na obiteljski izlet uz Koranu.
Bio je lijep dan. Staza je bila uređena, puna obitelji, biciklista i šetača.
Ja sam ponijela romobil.
Vedrana ga je pogledala.
„Zar ni ovdje ne možeš normalno hodati?“
„Mogu.“
„Onda hodaj.“
„Ali romobil je zabavniji.“
Tea ju je tog jutra već nekoliko puta zvala.
Kasnije smo saznali zašto.
Nagovarala ju je da mi pokaže kako je „žena njezinih godina spretnija od mene“.
Kad sam nakratko ostavila romobil uz klupu i otišla po vodu, Vedrana mu je prišla.
Davor ju je odmah upozorio.
„Nemoj.“
„Što nemoj?“
„Vidim ti lice.“
„Kakvo lice?“
„Ono lice koje imaš prije gluposti.“
Borna se okrenuo.
„Mama, znaš li uopće voziti?“
Vedrana je podigla bradu.
„Koliko teško može biti? Petra se vozi kao dijete.“
Kad sam se vratila, već je stajala na romobilu.
„Mama, pričekajte, prvo vam pokažem kočnicu.“
„Ne treba.“
„Stvarno treba.“
„Petra, nisam nesposobna.“
Krenula je.
Prvih nekoliko metara prošlo je savršeno.
Vedrana se pobjednički okrenula.
„Vidite?“
Davor je odmahnuo glavom.
„Gledaj naprijed.“
To je trebala poslušati.
Ispred nje staza je blago skretala.
Vedrana je panično pokušala usporiti, ali umjesto kočnice stisnula je pogrešnu komandu.
Romobil je krenuo brže.
„Kako se ovo zaustavlja?!“
Potrčala sam za njom.
„Kočnica lijevo!“
„Koja lijeva?!“
„Na upravljaču!“
Borna je također potrčao.
Na sreću nije udarila ni u koga. Sišla je sa staze na travnatu površinu, pokušala spustiti nogu prerano i nespretno pala.
Nije izgledalo dramatično.
Sve dok nije pokušala ustati.
„Nemojte.“
Čučnula sam kraj nje.
„Petra, mogu ja.“
„Nemojte se micati.“
Davor je već zvao pomoć.
U bolnici su nakon pregleda ustanovili prijelom potkoljenice i ozljedu zapešća. Nije bilo životno ugrožavajuće, ali Vedrana je završila s nogom u gipsu i rukom imobiliziranom.
Kad smo ušli u sobu, gledala nas je kao da je cijeli svijet osobno izdao.
Borna je stao kraj kreveta.
„Mama.“
„Ni riječi.“
Davor je sjeo.
„Rekao sam ti.“
„Ni ti.“
Ja sam joj donijela bocu vode.
„Kako ste?“
Pogledala me.
„Ti jedina ništa nemoj reći.“
Kimnula sam.
„U redu.“
Telefon joj je zazvonio.
Na zaslonu je pisalo:
Tea.
Svi smo se pogledali.
Vedrana se javila.
„Halo?“
Tein veseli glas čuo se kroz zvučnik.
„Teta Vedrana! Čula sam da ste u bolnici. Ali nemojte se brinuti, upravo sam smislila nešto novo. Kad dođete kući, napravit ćemo ovako. Ovoga puta Petra će se stvarno prestraviti…“
Vedrana je zatvorila oči.
Borna je ugrizao usnicu.
Davor se okrenuo prema prozoru.
Ja sam šutjela.
Tea je nastavila:
„Prvo morate—“
„TEA!“
Vedranin glas odjeknuo je hodnikom.
S druge strane nastala je tišina.
„Molim?“
„Više me nemoj zvati.“
„Ali teta Vedrana—“
„Ne. Gotovo. Tvoje ideje meni donose samo probleme.“
„Ja sam samo htjela pomoći.“
„Onda mi više nemoj pomagati! Ja bih ipak voljela živjeti još nekoliko godina!“
Prekinula je poziv.
U sobi je nastala tišina.
A onda se Davor počeo smijati.
Vedrana ga je pogledala.
„Tebi je ovo smiješno?“
„Malo.“
Borna je također puknuo.
Ja sam se trudila izdržati.
Vedrana me pogledala.
„Slobodno. Smij se.“
„Neću.“
„Vidim ti lice.“
„Stvarno neću.“
Nisam izdržala.
Počela sam se smijati.
Nekoliko sekundi poslije nasmijala se i Vedrana, iako je odmah pokušala sakriti osmijeh.
Kad je izašla iz bolnice, Tea je još nekoliko puta pokušala nazvati.
Vedrana joj se nije javljala.
Na kraju joj je poslala samo jednu poruku:
„Borna je odabrao Petru. Ja to nisam htjela prihvatiti. To je moj problem, ne njezin. Molim te da se više ne miješaš u naš brak i našu obitelj.“
Tea joj više nije odgovorila.
Kod kuće je Vedrana neko vrijeme trebala pomoć.
Jednog jutra stavila sam joj doručak pred nos.
Pogledala je tanjur.
„Ti si ovo kuhala?“
„Ne.“
Odahnula je.
„Kupila sam.“
„Hvala Bogu.“
Sjela sam nasuprot njoj.
Nakon kratke tišine rekla je:
„Petra.“
„Da?“
„Ona kuverta na svadbi…“
„Znam.“
„Bila je bezobrazna.“
„Bila je.“
„Namjerno sam to napravila.“
„I to znam.“
Vedrana je gledala u šalicu.
„Mislila sam da Tea bolje odgovara Borni. Poznavala sam je godinama. Kad je doveo tebe, imala sam osjećaj da mi je netko promijenio plan bez pitanja.“
„Borna nije plan.“
Podigla je oči.
„Znam.“
To je bio prvi put da je to rekla bez obrane.
Nekoliko dana poslije Davor je donio staru obiteljsku fotografiju sa svadbe.
Na njoj je Vedrana držala moju debelu kuvertu i izgledala potpuno zatečeno.
Pokazao ju je Borni.
„Ovu moramo povećati.“
Vedrana je odmah rekla:
„Davor, nemoj.“
Borna je dodao:
„Za dnevni boravak.“
„Borna.“
Ja sam rekla:
„Mogla bi iznad televizora.“
Vedrana nas je gledala redom.
Zatim se nasmiješila.
„Ako je objesite, selim se.“
Davor je mirno odgovorio:
„Imaš pet nekretnina. Konačno jedna dobra ideja.“
Tada smo se svi počeli smijati.
Vedrana me nikad nije pretvorila u Teu, niti sam ja postala snaha kakvu je zamišljala.
Ali prestala me pokušavati pobijediti.
A nekoliko mjeseci poslije, na jednom obiteljskom ručku, posegnula je prema posljednjem komadu pečenja baš u trenutku kad sam i ja pružila ruku.
Pogledale smo se.
Vedrana je polako povukla tanjur prema sebi.
Ja sam stavila prste na okretni poslužavnik.
Ona je odmah podigla ruke.
„Dobro, dobro. Uzmi.“
Davor se nasmijao.
„Napredak.“
Vedrana je zakolutala očima.
„Samo ne diraj taj prokleti pladanj.“
