Američki senator: Vučić „ljut kao osica“ zbog taksi ali spreman na dogovor o priznanju sa Kosovom

Senator SAD iz savezne države Konektikat, Kris Marfi koji je sa Ronom Džonson nedavno boravio u poseti Prištini i Beogradu, Ukrajini i Nemačkoj, preneo je utiske svoje posete u blogu objavljenim na sajtu Medium Corporation na engleskom jeziku. U svom blogu govori o taksama i njihovom uticaju na Kosovo, ali i onome što vidi kao spremnost predsednika Srbije, Aleksanda Vučiča, da sklopi dogovor o priznanju sa Kosovom kada takse budu ukinute.

U nastavku prenosimo njegove lične utiske iz posete Beogradu i Prištini izvorno prevedene sa engleskog i objavljene na Medium Corporation .

Kosovo

Kosovo je mala zemlja – veličine Konektikata, međutim sa upola manje stanovnika od Konektikata. Ali zašto se toliko ova zemlja mene tiče? Zašto su dva američka senatora odlučila da dođu ovamo? Dakle, kako kažu, ratovi počinju na Balkanu, a krhki mir između Srba i Albanaca je upravo takav, krhak. Zbog toga, proteklih godina, kako su se demokrate i republikanci iz Bele kuće fokusirali na vruće teme koje su prisutne na naslovnim stranicama medija, poput Sirije i Avganistana, ja i Džonson zainteresovani smo da se uključimo u diplomatiju koja će zaceliti rane nastale tokom balkanskih ratova u periodu 1990-ih i 2000-ih.

Takođe me zanima Balkan, jer je ovaj region bitan za Konektikat. U našoj državi žive desetine hiljada (uglavnom Albanaca) imigranata iz ovog dela sveta, a mnogi uspešni Amerikanci albanskog porekla u našoj zemlji podržavaju škole i nevladine organizacije u mestima kao što je Priština. Oni koji su glasali za mene žele da budem snaga mira na Balkanu i zato sam ih poslušao.

Pomaže mi činjenica da je Priština jedan od mojih najdražih gradova na svetu. Kosovo je najmlađa država u Evropi, a ulice su pune energije i vitalnosti. Stigao sam ranije nego što sam očekivao i prošetao glavnim pešačkim trgom. Zaintrigirao me je kiosk koji je prodavao nešto što se zove „štalbak“ (pečeni nezreli klas) koji je ličio na zreo kukuruz. Kupio sam ga za 50 centi i zagrizao ga pre nego što sam shvatio zašto takav pečeni nezreli kukuruz nije jedan od proizvoda koje Kosovo izvozi (zamislite klas kukuruza koga je teško žvakati, pečen i uglavnom neprerađen kukuruz, nimalo prijatan).

Dok sam šetao trgom, rečeno mi je da je taksa od sto odsto koju je Kosovo nedavno uvelo na srpske proizvode dovela do toga da ovdašnje stanovništvo više kupuje lokalne proizvode. Naša ambasada nam je rekla da, iako su možda ti navodi tačni, ekonomski podaci kažu da je taksa, verovatno inspirisana Trampovom fascinacijom trgovinskim ratovima, umnogome oštetila krhku ekonomiju Kosova.

Sledećeg dana stigao je Džonson, baš u vreme kada je bio zakazan sastanak sa predsednikom Kosova, Hašimom Tačijem, i odvojeni sastanak sa grupom lidera iz Skupštine. Odmah su se kosovski lideri žalili kako nesuglasice između SAD-a i Evrope utiču na njihovu bezbednost. Glavni problem, kako na Kosovu, tako i u Srbiji, jesu pregovori da Srbija konačno prizna nezavisnost svog mlađeg suseda (iako njeni čelnici znaju da konačno treba priznati, nezavisnost Kosova, u cilju pridruživanja EU, Srbija i dalje nastavlja da Kosovo smatra svojim delom). Da bi se postigao sporazum o priznavanju potrebni su komplikovani pregovori, a ti pregovori su trenutno obustavljeni, jer Srbija traži da Kosovo ukine takse. Lideri su nam rekli da su ovih dana iz SAD i EU dolazili u Prištinu dajući im razne savete kako da prevaziđu situaciju oko dijaloga, ali kažu da više ne znaju koga da slušaju. To podrazumeva i veće nesuglasice kao rezultat Trampove razorne spoljne politike.

Nakon održanih sastanaka, odlazimo na aerodrom, gde nas je čekao mali vojni avion kojim smo otišli do Kijeva. Ja i Džonson i nismo baš toliko slični – on je dvadeset godina stariji, zakoreli socijalni i fiskalni konzervativac. Kao rezultat toga što se decenijama bavio privatnim biznisom pre nego što je ušao u politiku, ume da bude odsečan i direktan. I zbog toga se ljudi u Vašingtonu uvek iznenade kad čuju da smo dobri prijatelji i redovni partneri na spoljnopolitičkim projektima. U avionu, Džonson me usrdno moli da mu pomognem sa novim sveobuhvatnim predlogom reforme sistema imigracije. Dajem sve od sebe da mu objasnim kako je pametno to što su republikanci konačno pristali na Zakon o proveri prošlosti. Kada smo stigli u Kijev, nije bilo jasno koliki je napredak bilo ko od nas postigao, ali u Vašingtonu upravo ovakav prostor za postizanje pravog dijaloga nedostaje.

Srbija

Na poslednjoj stanici ostajemo vrlo kratko – provodimo svega nekoliko sati u Beogradu, u Srbiji, gde se sastajemo sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, mladim liderom Srbije, kojeg smo i Džonson i ja dobro upoznali tokom proteklih godina. Obojica verujemo da je spreman da sklopi sporazum sa Kosovom i da prizna njegovu nezavisnost, ali trenutno je ljut kao osica zbog takse od 100 odsto. Obojica ga ubeđujemo da se što pre vrati za pregovarački sto, a on nam navodi da će biti spreman da ponovo razgovara čim se takse ukinu.

Naš sastanak s Vučićem je važan, jer Trampova administracija posvećuje malo pažnje još uvek tinjajućim sukobima na Balkanu. Naše posete mestima kao što su Beograd i Priština verovatno će ostati zabeležene kao posete američkih delegacija na najvišem nivou koje će ove zemlje doživeti za vreme Trampovog mandata. Važno je da Amerikanci posećuju mesta poput Srbije, koja takođe ima jake veze sa Rusijom, kako bi naš odnos sa njom opstao.

Odlazimo iz Beograda nakon veoma dobro posećene zajedničke konferencije za štampu sa Vučićem, gde svi ponovo naglašavamo značaj odnosa SAD i Srbije. Uzimamo let za Frankfurt, odakle Džonson odlazi u Čikago, a ja u Vašington. Moram da se vratim u Vašington do petka uveče, jer u subotu ujutro putujem za Portoriko da proverim kako napreduje oporavak od uragana Marije.

Ovome nema kraja.

Zadnje iz rubrike

Najnovije na portalu »

Popularno

Facebook

Fotografija dana