Vladu treba stvoriti za potrebe Kosova, a ne po volji Beograda ili Brisela

Kosovo treba da pazi na to koja će mu vlada doneti bolji život, a ne ona koja će Beogradu i Briselu olakšati posao. Brisel nije pitao Kosovo kada je imenovao okorelog protivnika kosovske nezavisnosti Žozepa Borela, visokog zvaničnika EU.
Još neprihvatljivija je rasprava o tome ko je u budućoj Vladi Kosova možda prihvatljiv za “međunarodni faktor”, a ko nije. U vreme kada Srbijom toliko godina vladaju ljudi koji i danas hvale Slobodana Miloševića nazivajući ga sjajnim vođom, slaveći osuđene ratne zločince koji negiraju genocid, reći o kosovskim političkim liderima da su neprihvatljivi za “međunarodne” je veliki idiotizam i kosovski autogol.

Na Kosovu su održani još jedni izbori i sada će predizborna anksioznost biti zamenjena sa onim postizbornim u iščekivanju ishoda političkog dogovora koji će doneti novi sastav vlade.

Dok van Kosova, posebno u Beogradu i Briselu, opet razmišljaju samo kako će se ovaj izborni rezultat odraziti na dijalog između Kosova i Srbije, Kosovo treba više da razmišlja o tome kako da reguliše svoje unutrašnje funkcionisanje, kako da zaustavi korupciju i stvori funkcionalnu državu koja poštuje nezavisnost, nepristrasnost i profesionalnost državnog aparata i manje brine o birokratskom dijalogu i brigama Brisela ili Aleksandra Vučića u Beogradu.

Međutim, treba razmišljati i o dijalogu, jer će se i sledeća vlada, ko god da je formira, u tom pogledu suočiti sa tim izazovom. Ali treba razmišljati i o tome kako konačno stvoriti jedinstvo i zajedničku poziciju za Kosovo o tome šta može i šta će biti taj dijalog, i o njegovom konačnom ishodu. Dosad su podele oko ideje o promeni granica, ali i ko ima moć predstavljanja Kosova i donošenja odluka u njegovo ime, nanele štetu. Dok na Kosovu nije postojalo jedinstvo i zajednički stav o dijalogu, taj dijalog ostaje opasnost za Kosovo, a ne mogućnost. Stoga Kosovo ne bi trebalo da upada u zamku pokušaja da ponovo bude primorano da nađe hitno rešenje, jer dijalog „ne čeka“. Bilo je i drugih stvari u prošlosti za koje se govorilo da „ne čekaju“, a kada su rešene, očekivanja nisu ostvarena, kao što je to slučaj sa liberalizacijom viza, za koju je obećano da će se dogoditi čim bude ratifikovan sporazum o demarkaciji granice sa Crnom Gorom. Što se tiče dijaloga, on je već mesecima blokiran. I bolje je da je blokiran nego završen opasnim sporazumom koji bi uklonio pravni argument za nezavisnost Kosova i stvorio više štete nego koristi, ne samo Kosovu, već i šire, čineći Kosovo alatom za podmirivanje drugih računa u regionu, ali i na globalnoj sceni.

Došlo je vreme da dijalog bude u službi Kosova, a ne Kosovo u službi dijaloga. Buduća vlada to mora imati na umu. Dijalog ne bi trebalo da bude cilj, već sredstvo za postizanje cilja. Do sada nije bilo tako, a Kosovo je pretrpelo veliku štetu. Kosovo nije znalo i danas ne zna šta želi od tog dijaloga. Na pitanje šta je danas prihvatljivo za Kosovo, a šta nije, nema odgovora u ime države. Jer ne znamo ko govori u ime države.

Bilo je vrlo jasnih, ali oprečnih stavova između predsednika i premijera, i to toliko da su se takođe našl pod optužbama, jedan za promenu naših granica, a drugi za narušavanje odnosa sa Amerikom i Evropom. Nema sumnje da dosadašnji premijer Haradinaj i predsednik nisu imali isti stav o taksama Srbiji ili o konačnom rešenju, koje bi trebalo postići u procesu dijaloga o normalizaciji odnosa sa Srbijom. Konačno, kao što je viđeno tokom kampanje, ni predsednik parlamenta nije imao jasan stav o taksama. A nakon izbora ukidanje taksi biće prioritet za Vladu Kosova, tako da će biti veći pritisak na nju.

Ne bi trebalo da računamo na EU kao na centar koji treba da ima svoju poziciju, jer to nije moguće u slučaju Kosova. Kosovo nije država EU i u takvim okolnostima ne možemo očekivati da će Brisel reći šta je krajnji ishod dijaloga. Dolaskom španskog ministra spoljnih poslova na čelo spoljne službe EU, a tu će biti strukture koje će se baviti Kosovom i dijalogom, situacija može biti još nepovoljnija za Kosovo. Jer će Borel sam imenovati svoj tim i oni će pratiti njegovu liniju.

Potpuno je neprihvatljiv argument da Kosovo, zbog dijaloga, treba da formira određenu vladu, sa ili bez nekog elementa. Pa čak i sada se čuju „želje“ ili „brige“ o tome kako nam je potrebna takva vlada koja bi neminovno trebalo da ima elemente OVK, jer samo oni u vladi mogu da prave „bolne kompromise u ime Kosova“, dok će bez njih u vladi biti nemira, ako neko drugi bude u vladi i sklopi sporazum sa Srbijom.

Pokazala su se naivna očekivanja nekih evropskih birokrata da sa nacionalistima poput Vučića u Beogradu i sa ljudima OVK poput Tačija, Haradinaja, Veseljija i Ljimaja na Kosovu može da se postigne istorijski dogovor, jer “one koji su ratovali ne može niko kriviti za izdaju”. Kosovo ipak treba da pogleda koja će mu vlada doneti bolji život, a ne ona koja će Beogradu i Briselu olakšati posao. Brisel nije pitao Kosovo kada je imenovao okorelog protivnika njene nezavisnosti Žozepa Borela, visokog zvaničnika EU.

Još neprihvatljivija je rasprava o tome ko bi u budućoj Vladi Kosova možda bio prihvatljiv za “međunarodni faktor”, a ko nije. U vreme kada Srbijom toliko godina vladaju ljudi koji i danas hvale Slobodana Miloševića nazivajući ga sjajnim vođom, koji slave osuđene ratne zločince, koji negiraju genocid, da se kaže o kosovskim političkim liderima da su neprihvatljivi za “međunarodnike” je veliki idiotizam i kosovski autogol.

Treba videti koliko je ishod ovih izbora razjasnio i promenio političku scenu na Kosovu i kako će oni vratiti legitimitet institucijama u koje je narod izgubio veru.

Oni koji će formirati vladu moraju promeniti trenutni pristup kreiranju politika na Kosovu. Nikada se na Kosovu nije desilo da rezultat izbora diktira i formiranje vlade, već su to odlučivali matematika i trgovina nakon izbora. Pitanje ko će s kim ići zavisi od toga ko će formirati novu vladu, a ne zavisi to samo od rezultata izbora.

Do sada su, sa izuzetkom Samoopredeljenja, svi bili na vlasti u koaliciji sa svima drugima. Nije im (za dolazak na vlast) zasmetala ni ideologija, lopovluk i korupcija za koje su se političke stranke međusobno optuživale. Nisu ih sprečili niti njihova nacionalnost, niti njihova kriminalna pozadina. Nema razloga da ovaj put verujemo da oni neće učiniti isto. Zbog izdaje partnera, uključujući građane, gotovo sve političke stranke na Kosovu izgubile su nevinost.

Političke stranke na Kosovu do sada su više služile kao korporacije koje imaju klijente i uslužuju ih i udovoljavaju njihovim potrebama, kao što su zapošljavanje, tenderi, upis u školu, povlačenje dosijea (prestanak istražnih radnji u tužilaštvu), oslobađanje od suđenja, odlaganje u nedogled sudskih postupaka, ministarsko mesto zbog kojeg vlada postaje veća od vlada Kine ili Rusije. Tako je prethodna vlada završila svoj mandat sa više od 80 zamenika ministara, od kojih su neki sami priznali da se nikada nisu sastali sa ministrima, čiji su zamenici bili, a u ime toga su primali plate od poreskih obveznika. Premijer Haradinaj to je opravdao dugovanjima vlade prema koalicionim partnerima, a partnera je bilo toliko da je izgledalo da je čak i 80 zamenika ministara malo.

Brisel, Beograd i drugi će sačekati da vide kako i kada će Kosovari formirati vladu. Međutim ni njima se ne sme dozvoliti da se umešaju u ovaj proces, a ako je verovati, oni ni ne žele da se umešaju. Jer će na kraju krajeva, o eventualnim promašajima oni reći Kosovarima: “Vi ste ih birali, a ne mi”. Oni koji će formirati vladu i oni koji su u opoziciji, ali su deo Skupštine, treba da budu odgovorni građanima, a ne bilo kome van Kosova. Jer Kosovo je nezavisno, ili nije. A ako Kosovo ne poštuje svoju nezavisnost, malo je argumenata koje bi tražili od drugih da ga poštuju.

Piše: Augustin Poljokaj

Dopisnik Koha.net iz Brisela

Zadnje iz rubrike

Najnovije na portalu »

Popularno

Facebook

Fotografija dana