Al Jazeera: Početak kraja sedenja Srbije na četiri stolice

Sasvim je logično da otopljavanje veza sa Vašingtonom proizvede zahlađenje sa braćom iz Moskve i Pekinga i utiče na odnose sa Briselom, piše u svojoj analizi Aldžazira Balkan.

S razlogom su učesnici rijaliti šoua kod Velikog brata, u ovalnoj sobi Bele kuće (Vučić i Hoti), prozvani dobitnicima hemijske olovke prvog reda, a nije bez razloga ni “šaljiva” reakcija Kremlja na vrstu stolice (hoklica) na koju je Donald Tramp posadio Aleksandra Vučića.

Vučićevu i Hotijevu posetu Beloj kući upriličenoj tačno dva meseca uoči predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama neki prosto vide isključivo kao deo pokušaja Donalada Trampa da kakvim-takvim spoljnopolitičkim uspehom kao što je nagovor Ujedinjenih Arapskih Emirata da priznaju izraelsku državu i prihvate Jerusalem kao njen glavni grad, odbrani prilično uzdrmanu fotelju prvog čoveka najmoćnije sile sveta.

Alžazira dalje navodi, da realni problemi za Srbiju, međutim, nisu ni olovke ni hoklica niti kasnija žvaka o navodno zamenjinim fasciklama prilikom samog čina potpisivanja, nego nešto što je postalo mnogo očiglednije i svakako potencijalno opasnije, nešto što je ličilo na sve drugo pre nego na bilo kakav dogovor Beograda i Prištine.

Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači

Iako je sjaj Bele kuće i sam događaj u ovalnoj sobi daleko nadmašio sve domaće rijalitije o čemu se i danas “lome koplja” uz potpuno različita viđenja “istorijskog” trenutka, nekako u drugom planu je ostalo ono najvažnije, ono što nije eksplicirano iako se odvijalo pred očima celog sveta.

Dosadašnja politika Srbije “dobro jutro čaršijo na sve četiri strane” odnosno istovremenog sedenja Beograda na četiri stolice (Rusija, Kina, EU, SAD) počela je da se kruni, a od toga koju će stolicu Beograd u budućnosti odabrati više ne zavisi samo sudbina Beograda i Prištine već i Podgorice i Sarajeva koje mnogi već vide kao nove kandidate za članstvo u “malom Šengenu”, šta god to značilo, u koji je posle Beograda, Tirane i Skoplja sada ugurana i Priština.

Čak i ako se apstrahuje jedna od najčuvenijih srbijanskih poslovica koja služi za relativizaciju svega i svačega, a koja glasi “mož’ da bidne, al’ ne mora da znači”, vašingtonski papir od 16 tačaka pod imenom “ekonomski sporazum”, najrazornije je do sada razotkrio brojne pukotine u srpskoj dugogodišnjoj politici namigivanja Moskvi i Pekingu, a sada i Vašingtonu, uz traženje oslonca ne samo u SAD već i u arapskom i čitavom muslimanskom svetu. Uz to je sve vreme prisutan narativ kako je, navodno, srpski brod usmeren prema Briselu sa evropskom plavom zastavom i žutim zvezdicama u krugu na jarbolu. Da je to nemoguća misija, jer sve te “stolice” imaju sasvim različite politike i naravno interese, najčešće potpuno suprotstavljene, pokazaće se već na pomenutoj vašingtonskoj hoklici.

Usput, kad smo već kod narodnih poslovica  jedna od njih zaista kaže da se istovremeno ne može sediti na dve stolice, ali je u slučaju Srbije mala hiperbola u broju stolica neophodna jer je Beograd zapamtio fascinantno sedenje Josipa Broza Tita na više stolica i neverovatan ugled u svetu koji su mu pored ostalog omogućili miroljubiva politika i – pokret nesvrstanih.

Tito je to mogao iz mnogo razloga u koje ovde nećemo ulaziti, ali i zbog lične harizme svetskog lidera trećeg sveta koji je znao pričati i sa velikima, pa reći i istorijsko ne i najbliskijim prijateljima. Što se za današnje lidere u Srbiji, nije tu samo Aleksandar Vučić u pitanju jer su i mnogi pre njega hteli biti “srpski Tito”, ne može reći.

Američko-evropske čarke

Vučić, naravno, nije ni T od Tita niti će to više ikad biti bilo ko od balkanskih lidera, mnogi bi danas rekli na sreću, ali ponekad u svojim političkim šahovskim partijama voli sebe videti u ulozi glavnog igrača na Balkanu što mu, nažalost, ne pomaže da uoči važne poteze velikih kojima se to može upravo zato što su veliki.

Pa je tako prva reakcija Kremlja na dogovor u Bijeloj kući bilo postavljanje međunožja Šaron Stoun iz Verhovenovog filma “Niske strasti” uz sliku Donalda Trampa i Aleksandra Vučića iz ovalne sobe na profil glasnogovornice zdanja na Crvenom trgu Marije Zaharove. Diplomatsko “peglanje” ovako neskrivene poruke koje je uslijedilo na nivou ministara spoljnih poslova Moskve i Beograda, inače doskorašnjih ličnih prijatelja, Sergeja Lavrova i Ivice Dačića, a pred skorašnji dolazak Vladimira Putina u Beograd, nije moglo prikriti staru istinu da tamo gde se tuku slonovi po pravilu najpre strada – trava.

Da, događaj u Bijeloj kući se može posmatrati i kao mala Trampova osveta “starom svetu” ili Evropi, preciznije Evropskoj uniji  koja sve otvorenije pokazuje da više ne želi biti puka transmisija političkih interesa koji dolaze sa druge strane Atlantika.

Naravno da su čarke između Brisela (čitaj: Berlina i Pariza) i Vašingtona započete Bregzitom, te polemikama o položaju i ulozi (i naročito finansiranju) zapadnog vojnog saveza, a pogotovo svetskom ekonomskom, pa i pandemijskom krizom, danas sve očiglednije, pogotovo kada je jugoistočna Evropa odnosno Balkan u pitanju.

Hvatanje u koštac nove evropske administracije sa problemom Beograda i Prištine davno zakazano za 7. septembar, upravo je skoro obesmislio sastanak u Bijeloj kući tri dana ranije, koji je Brisel jednom uspeo da osujeti kada je kosovskog predsednika Hašima Tačija dok  je već leteo za Vašington optužio za ratne zločine iako optužnica još nije potvrđena.

Amerikanci citiraju Vulina

Kako se stiglo do apsurda da tradicionalni prijatelji Beograda, Moskva i Peking koji se kao i Beograd protive priznanju nezavisnosti Kosova, prekonoć sa podozenjem gledaju na Vučićev potpis u Vašingtonu i kako je moguće da Priština kao američko mezimče ne dobije dugo očekivano i najavljivano priznanje Beograda kao navodni preduslov za svaku vrstu pregovora sa Srbijom? Kako je moguće da američki nacionalni savet za sigurnost ne samo da hvali nego čak i citira srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina?

“Veličina čoveka se ne meri veličinom stolice na kojoj sedi ni veličinom sile u čije ime govori, već veličinom hrabrosti da na svakoj stolici brani svoj narod i prijatelje svog naroda”, citat je koji nije promakao novinskoj agenciji Beta, a kojim i Vulin i Amerikanci hvale hrabrost predsednika Vučića koji nije potpisao nezavisnost Prištine, kako su neki možda očekivali, ali ju je oročio na godinu dana. Osim ako Trump ne izgubi novembarske izbore.

Jedna od glavnih tačaka vašingtonskog sporazuma Beograda i Prištine, za Sjedinjene Američke Države naravno, svakako glasi da će Kosovo uspostaviti diplomatske odnose sa Izraelom i da će otvoriti diplomatsko predstavništvo u Jerusalimu, dok će Srbija istovremeno postojeću ambasadu u Izraelu premestiti iz Tel Aviva u Jerusalem do 1. jula 2021. godine.

Andrej Ivanji podsjeća da se Jevreji na kraju Paše i Jom kipura mole frazom “dogodine u Jerusalemu”, što samo naizgled nema veze sa Srbima. Jer, premeštanjem ambasade iz Tel Aviva u Jerusalem Srbija bi postala prva evropska država koja je tako nešto učinila, pa je iz Brisela već stiglo oštro upozorenje da nije u skladu sa evropskom spoljnom politikom, rezolucije Ujedinjenih nacije da i ne spominjimo. Šta će se dogoditi sa nezvaničnom srpskom parolom “dogodine u Prizrenu” koja doduše nije zvanični stav Beograda ali se često može čuti kao potuljena želja većinske Srbije, moraće odgovoriti oni koji su je i lansirali.

Hladni šamari Beogradu tek stižu

Evidento približavanje Beograda Sjedinjenim Američkim Državama, a koji je godinama podsticao antiameričko raspoloženje građana Srbije, već je pokazalo da sedenje na četiri i više stolica danas u politici nije moguće. Prvi hladni šamari već su stigli i sa Istoka i iz Evrope, Palestinu i ostali dio arapskog i muslimanskog svijeta (koji nije pod direktnim uticajem SAD) da i ne spominjemo.

Rusko poređenje susreta Vučića i Trampa sa međunožjem Šaron Stoun koje je iz Moskve naknadno objašnjavano kao kritika Trumpa a ne Vučića, bio je tek prvi u nizu. Peking koji je godinama jedan od glavnih investitora i graditelja u Srbiji još se nije oglasio povodom odbijanja Beograda da učestvuje u testiranju vakcine protiv korone, ali i instaliranju 5G mreže koju će prema potpisanom sporazumu Beograd umesto Kini poveriti Americi.

Približavanje Beograda Vašingtonu, hteli ili ne, automatski znači zahlađenje odnosa sa Pekingom i popuštanje “čeličnog zagrljaja” sa bratom Ksijem (Jinpingom), ali i bratom po pravoslavlju Vladimirom Putinom koji je na velikom druženju ispred Hrama Svetog Save rekao samo tri reči: “Spasiba na družbe”. Biće više nego zanimljivo šta će pred skorašnji najavljeni povratak u Beograd sa istog mesta poručiti Putin godinu dana kasnije.

A onda je usred svih ovih zapitanosti stigla viest da će Srbija u narednih šest meseci obustaviti učestvovanje u svim vojnim vežbama bilo sa snagama NATO, bilo sa nekim  drugim zemljama izvan zapadnog vojnog saveza. Saopštio je to Vulin, a ne Vučić, samo dan pre nego će otpočeti vojna vežba u Belorusiji. To je jedini način, kako je rekao, da se sačuna vojna neutralnost Srbije.

Pritisak iz Evrope ovaj put nije moga da se odbije.

“Mali Šengen” tačka dodira

Možda jedina stvar u celom vašingtonskom paketu protiv kojeg niko od velikih svetskih igrača ne bi imao ništa, jeste upravo proširenje zone tzv. malog Šengena. Beogradu, Tirani i Skoplju kao osnivačima ove zone za slobodan protok ljudi, kapitala, robe i usluga pridota je i Priština. Zbog toga je Aleksandar Vučić i odlučio da prvi intervju posle sporazuma u Vashingtonu da sarajevskom Dnevnom avazu sa osnovnom porukom kako bi u navedenom društvu želro  da vidi i Sarajevo i Podgoricu. 

Realno je očekivati da će Beograd ideju o “malom Šengenu” koju podržavaju i Evropa i SAD lako prodati Podgorici i novoj kohabitirajućoj vlasti u toj zemlji nakon što će, najverovatnije, biti formirana vlada bez Đukanovićevih socijalista, a nije nerealno da će i Sarajevo na kraju prihvatiti to drugoligaško evropsko društvo, pogotovo zbog činjenice da to i nije baš Vučićeva nego, ako ćemo pošteno, ideja Emanuela Makrona protiv koje nema ništa ni Redžep Taip Erdogan.

“Ja nikada neću odustati od ideje za koju mislim da je lekovita za celi region, koja mislim da je najbolja, a to je ”mini Šengen”. To je naše uvezivanje. To hoće li nas primiti u EU, to je jedno pitanje, a šta je to što možemo sami da uradimo za sebe, za svoje narode, da gradimo strukturu… Jedan od projekata je veoma važan za nas, o kome sve vreme razgovaramo i s Evropom, a o kojem ćemo dodatno razgovarati i s Amerikancima, to je pruga Beograd – Sarajevo”, reći će Vučić u pomenutom intervjuu, ponovivši da Srbija podržava suverenitet Bosne i Hercegovine i integritet Republike Srpske u Bosni  i Hercegovini. O tome da li je bolje igrati u drugoj evropskoj ligi ili ostati sam na vetrometini tek treba da se izjasni Bosna i Hercegovina.

Nema nikakve sumnje da će pritisci na Beograd biti nastavljeni i da sledi jedna vruća i potpuna neizvjesna jesen. U kojoj će celi svet sa zebnjom iščekivati šta će se zbiti u Vashingtonu 4. novembra. Što se tiče Beograda i Prištine, prvi će navijati da pobedi Donald Tramp, a drugi za Bajdena. Logično, kako bi mudro zaključio jedan od likova popularne sarajevske serije “Lud, zbunjen, normalan”. Onaj kojem logika i nije baš najjača strana.

Zadnje iz rubrike

Najnovije na portalu »

Popularno

Facebook

Fotografija dana