Kad smo bili klinci, lopta je obično bila vlasništvo nekog dobrostojećeg bucka koga moraš da trpiš, u njegovim je rukama odluka hoće li se igrati uopšte.
Postojao je dakle gospodar baluna, međutim, pravi gospodar igre je bio “desetka”. U njegovim nogama ležala je sudbina svake ekipe, satkane bilo od haustorskih snova o velikoj karijeri, bilo od kopanja po blatu u lokalnom fudbalskom klubu.
“Banka” govorili su stariji, oživljavajući sećanja, jeste, isto kao ja sada. Taj je, prema pričava očeva morao da bude brz, u glavi, ne u nogama. U njegovim rukama je bio joystick, najčešće je stiskao dugme za pas. Uz to, nikada nije bilo dileme ko će se uhvatiti za slobodnjak, nije vam bio potreban referendum unutar tima, takve stvari su se podrazumevale.
Zakačio sam dve najveće “desetke” osamdesetih, Platinija i Maradonu, jedan je, za razliku od sadašnjeg izdavanja principa i logike, tada izdavao komande na terenu. Za razliku od Francuza i svih ostalih, Argentinac nije igrao fudbal, plesao ga je, čak i onima sa jeftinijim ulaznicama je bilo jasno da je to nešto neponovljivo.
Kako se istorijski sat primicao veku u kome živite, “desetka” se pomerala bliže golu, više ličila na 9.5, ako me razumete. To je ono što je jedan srpski trener nazvao “polušpicom”, “niti da trči kao vezni, niti da prima batine kao napadač”.
Mnogi smatraju da je poslednja velika “banka” svetskog fudbala bio Dragan Stojković, čovek koji je znao sve, osim da izabere gde će igrati fudbal.
Neki prelaz je predstavljao Roberto Bađo, suviše lagan da ratuje u krugu oko centra i suviše dobar da bi čekao da mu donesu loptu.
Zinedin Zidan je, prema svedočenju ljudi koji su sa njim igrali, vratio sat unazad, njemu je loptu bilo moguće oduzeti jedino pretnjom oružjem, onaj udarac glavom o grudi čoveka koji će ostati upamćen kao nepristojni, žaljenja vredni klovn, označio je odlazak poslednjeg Mohikanca. Najgore od svega što Zizu, izuzev u Francuskoj ,nije imao privilegiju nošenja “desetke” u Realu, Figo je “pre stigao devojci”.
Danas “desetka” je običan broj, Mesi je nosi, kao omaž, nema to veze sa pozicijom u timu. Njegov arhineprijatelj u Realu je “sedmica”, i ostali najbolji su napadači, ili 9.5 u najboljem slučaju. Nemačka ima Gecea i Ozila, liče ali nisu, valjalo bi ih vratiti nekoliko metara unazad i udaljiti od onog kreča sa strane. Pirlo je možda najbliži prošlosti, ali Del Pjerovu desetku je nasledio Tevez. Zanimljivo da ni u reprezentaciji “Mocart” ne nosi prirodni broj već 21, iako je kao klinac među “Azurinima” tamo na početku veka bio “banka”.
Možda to simbolično pokazuje kako je “desetka” sa godinama gubila nekadašnje značenje i završila u rukama napadača. Istina, primamljivo je davati golove, ali pravi šmekeri su oni koji druge čine boljima.
Takvi su danas baš retkost…
