Vratila sam se kući ranije nego obično. Tišina. Samo slabo svetlo iz spavaće sobe.
Nisam odmah htela da uđem. Srce mi je već znalo ono što um nije želeo da prizna. Mesecima sam osećala da nešto nije u redu. Hladni zagrljaji, poruke koje su ostajale neodgovorene, pogled koji je lutao negde daleko…
Ali sada, evo me. Stojim ispred vrata, drška mi je topla pod prstima. Duboko udahnem i otvorim ih.
I vidim.
U deliću sekunde sve postaje jasno. Više nije bilo sumnje, izgovora, laži.
Nisam plakala. Nisam vrištala. Samo sam se nasmejala – onako kako nikada do tada nisam. A onda sam tiho rekla:
“Hvala ti.”
Podigao je glavu, zbunjen.
“Šta…?”
“Hvala što si mi konačno otvorio oči.”
Okrenula sam se i otišla. Bez suza. Bez reči. Po prvi put – potpuno slobodna.
“Nekad je najveća pobeda samo otići. Podeli ako se slažeš.”
