Kad god me put nanese negde na potezu od Vardara do Triglava, slušam o toj zemlji Arkadiji, državi sa 7 suseda, 6 republika, 5 naroda, 4 jezika, 3 vere, 2 pisma i jednom partijom. Svi o njoj pričaju nostalgično, sa setom, puni pijeteta prema njenom društvenom uređenju, pravnom sistemu, armijom, besplatnim zdravstvom i školstvom, bratstvom i jedinstvom. Svi su složni, ili barem većina, da je Arkadija bila bolje mesto za život nego što je to danas bilo koja od država nastalih njenom smrću. Ipak, nikad mi niko nije odgovorio na pitanje, ako je u njoj život bio tako dobar, zašto se onda ta država raspala, u krvavom građanskom ratu?
Kažu, bolje se živelo u Titovo vreme. Dakle, ako je “Titovo vreme” period od 1945. – e do 1980. – e, hajde da ga na brzinu prelistamo, možda ćemo tako ja i meni slični (koji ne mislimo tako) naći dokaz vašoj tvrdnji o boljem životu u Titovo vreme, prenosi nedeljnik.rs
Dakle, prvo beše period od 1945. – e do 1948. – e, period tvrdog komunizma, gušenja slobodne reči, i nacionalizacije. Ako među zagovornicima tvrdnje da se u Titovo vreme živelo bolje ima podstanara, na njih se ovo ne odnosi. Za sve vas ostale, molim, zamislite sada kako se u vaš stan useljava neko nepoznat, uzurpira vam dnevnu sobu, a vaše kupatilo od danas je zajedničko. Da, i auto vam je oduzet. I jedan televizor.
Potom, period od 1948. – e do Staljinove smrti. Masovna paranoja da će nas SSSR napasti praćena je, često, nestašicom osnovnih životnih namirnica. U to vreme, završeno je potpuno uništavanje privatnog sektora. Elem, vi koji kažete da se u Titovo vreme živelo bolje, a koji danas imate svoj privatni biznis, sada zamislite kako ste upravo ostali bez njega. I bez ikakve nadoknade za to. I da ste još proglašeni narodnim neprijateljem.
Krajem ‘50 – ih dolazi do masovnog odliva mahom nekvalifikovane radne snage u Zapadnu Evropu. Na desetine hiljada nezaposlenih odlazi trbuhom za kruhom van granica te divne zemlje, jer u njoj nije bilo posla za njih. Tito, u čije vreme se, kažete, živelo bolje, im je velikodušno podelio pasoše, da lakše odu. A i taj čuveni crveni pasoš, sa kojim se moglo i na Istok i na Zapad, u čemu se, molim vas, on danas razlikuje od pasoša postjugoslovenskih rebublika? Sa srpskim se pasošem može bez viza svuda od La Manša do Vladivostoka, hrvatski može da prepliva i La Manš, a Slovenački i Atlantik. Nema tu neke suštinske razlike, a stara poslovica “nema viza nema ni deviza”, može se primeniti i danas, i u Titovo vreme.
Šezdesetih godinaa dolazi do raslojavanja jednakih, na “jednake i jednakije”. Studentski protest 1968. – e je, između ostalog, ustao i protiv stvaranja crvene buržoazije. Na studente je Tito poslao policiju.
A sedamdesete su već vreme buđenja nacionalizma, setimo se Hrvatskog Proleća, i rađanja albanske iredente na Kosovu i Metohiji. Godine 1980. – e Tito umire, i to je kraj njegovog vremena.
Opet ja ne pronađoh odgovor na tu tvrdnju, da se u Titovo vreme živelo bolje. Ipak, ne smem da se otmem utisku da svi koji žale za tim dobom (a to se odnosi i na one koji u to doba nisu ni rođeni), žale za onih 8 sati slobodnog vremena provedenih na poslu, na nerealno velikim platama, automobilom kupljenim na kredit koji će za par godina obesmisliti inflacija, kancelarijskim materijalom koji se jednostavno ponese kući, alatom koji se iz fabrike odnese kući, i šta već sve ljudi nisu krali u to Titovo vreme.
Neko će reći da se ta država raspala jer su drugi bili zavidni na naše blagostanje. Neko će reći da su se povampirile poražene snage na kraju drugog svetskog rata. Moje je mišljenje, reći ću vam to, Jugosloveni, ta se zemlja raspala onoga trenutka kada više niste imali šta da ukradete iz nje!
