Kada je 2020. godine saznala da bi njena dva unuka mogla da završe u hraniteljskoj porodici, Rebeka Blek iz Odese u Teksasu nije mnogo razmišljala. Donela je odluku koja joj je potpuno promenila život – napustila je posao i preuzela brigu o dečacima koji danas imaju osam i šest godina.
Danas ima 63 godine i kaže da je zbog njih žrtvovala mirne penzionerske dane, finansijsku sigurnost i veliki deo svog privatnog života, ali da svoju odluku nikada ne bi promenila.
Pre nego što je postala njihov staratelj, godinama je radila administrativne poslove. Jedno vreme je napravila pauzu u karijeri kako bi negovala svoju majku, a sama je odgajila i dve ćerke, koje danas imaju 34 i 36 godina.
“Uvek sam svoj život organizovala oko dece i njihovih aktivnosti. Kada su odrasle i otišle svojim putem, veoma teško sam podnela sindrom praznog gnezda.”
Njena mlađa ćerka služila je vojsku, ali se nakon teških životnih iskustava suočila sa ozbiljnim problemima sa mentalnim zdravljem. Iako je kasnije potražila pomoć, u slučaj se uključila služba za zaštitu dece, koja je u maju 2020. godine odlučila da dečaci privremeno budu povereni baki.
To je bio period pandemije korona virusa, kada su vrtići bili zatvoreni, pa Rebeka nije imala kome da ostavi unuke dok radi.
“U početku je bilo veoma, veoma teško. Dečaci nisu razumeli gde im je mama. Vrtić je zatvoren zbog pandemije i nisam imala gde da ih ostavim tokom dana, pa sam morala da dam otkaz.”
Kasnije je pokušavala da radi u trgovini i administraciji, ali nije uspevala da zadrži posao jer je stalno morala da odsustvuje zbog školskih i porodičnih obaveza.
Prvih šest meseci sama je finansirala sve troškove, a tek kasnije je počela da prima pomoć namenjenu srodnicima koji brinu o deci.
“Više nisam mogla da radim osam sati dnevno, a da ih vozim u školu, vraćam kući, spremam obroke i vodim na aktivnosti. Zato sam u aprilu 2025. godine odlučila da se penzionišem.”
Iako priznaje da joj nije bilo lako da napusti posao, kaže da nikada nije razmatrala drugu mogućnost.
“Ne mogu ni da zamislim da sam mogla da ih primim kod sebe, a da to nisam uradila i dozvolila da završe u hraniteljskoj porodici.”
Sedam godina kasnije njihova svakodnevica izgleda mnogo mirnije. Dan počinje u 6.45, kada se spremaju za školu, a popodne su rezervisana za domaće zadatke, večeru i zajedničko vreme.
“Trudim se da kod kuće sve bude mirno. Sama sam i nemamo blisku porodicu koja može da pomogne. Posle škole radimo domaće zadatke, večeramo i oko devet uveče ih spremam za spavanje. Posle sedam godina sve je mnogo lakše.”
Iako kaže da je prilično stroga, smatra da detinjstvo mora da ostane detinjstvo.
“Vodila sam ih na pecanje, naučila da voze bicikl i puštala zmajeve sa njima. Iskreno, sve to probudi dete u meni. Naravno, nekada moram i da povisim glas kada postanu nestašni. Kažem im da, dok su pod mojim krovom, moraju da poštuju moja pravila.”
Posebno je ponosna na starijeg unuka.
“Prošao je kroz mnogo toga, ali je neverovatno pametan i zreo za svoje godine. Zna imena svih dinosaurusa i svakodnevno me oduševljava. Mlađi je veoma sportski tip i ugleda se na starijeg brata.”
Uprkos svemu što su preživeli, kaže da su dečaci danas srećni i uspešni.
“Neverovatno je kako su izrasli. Kao da nemaju ožiljke svega što su prošli. Napreduju i cvetaju, a mislim da je razlog to što imaju stabilan dom koji mogu da nazovu svojim.”
Najteže joj, priznaje, pada to što je izgubila veliki deo društvenog života.
“Većina ljudi mojih godina više nema malu decu i ne može da razume moj život. Dešava se da razgovaram sa prijateljicom telefonom, a dečaci me nešto pitaju, pa mi ona kaže da je pozovem kasnije. Zaista je teško održati prijateljstva.”
Za sedam godina, koliko brine o unucima, nije provela nijedan dan odvojena od njih.
Finansijski nije lako. Živi od oko 1.200 dolara socijalne penzije mesečno i nešto više od 700 dolara alimentacije za dečake. Iako ima svoju kuću i malu mesečnu ratu kredita, rast cena hrane, goriva i popravki kuće predstavlja veliki izazov.
“Ponekad kupujem garderobu u prodavnicama polovne robe i tamo pronađem odlične stvari za dečake. Ali nije lako. Samo za popravku klima-uređaja dala sam 500 dolara, a svake godine oko 2.000 dolara potrošim na njihove školske potrebe.”
Njena ćerka je u poslednjih godinu i po dana stabilnija nego ranije i povremeno ponovo živi sa njima. Najveća želja joj je da jednog dana ponovo dobije starateljstvo nad sinovima.
Ipak, Rebeka priznaje da je često muče brojna pitanja.
“Često razmišljam o prošlosti i budućnosti. Pitam se da li sam ja pogrešila kao majka i da li sam dovoljna svojim unucima. Plašim se šta će biti sa njima ako jednog dana umrem, jer ne želim da završe u hraniteljskoj porodici.”
Uprkos svim odricanjima, kaže da nikada nije zažalila.
“Odgajanje unuka koštalo me je mojih penzionerskih godina, ali to ni za šta na svetu ne bih menjala. Oni su razlog zbog kog ostajem aktivna. Pravimo žrtve za sledeću generaciju i želim da više baka i deka učini isto, da svojoj unučadi prenesu životne lekcije i saosećanje.”
Na kraju priznaje da postoji jedna stvar koja joj svakodnevno vraća snagu.
“Volela bih da radim, ali najveća nagrada je kada mi stalno govore: ‘Volimo te, Gigi.’ Zbog toga sve vredi.”
izvor ona.rs
